EDHEM MULABDIĆ “ZELENO BUSENJE” ŠESTO POGLAVLJE

Svak je proveo taj dan u nekoj neizvjesnosti. Činovnici i medžlisi šutili ko zaliveni, a građanstvo bilo nekako sumnjivo, zamišljeno. Nešto se načulo, vidi se da se nešto kuha, narod predviđao nekakav događaj. Ljudi se po čaršiji pošaptavali, a u sudu kao da se ništa i ne zna. Primicao se mrak. Po večeri bijahu sve tri kahve u gornjoj čaršiji pune. Ljudi se po običaju sastali na razgovor, ali ovaj put sve nekako zabrinuto, sve šutilo. Dok se u jednoj javi Sefer, čovjek potanak onako, ali znatiželjan u svačem:

– Ljudi, prodani smo, neka znate!

Nastavi čitati EDHEM MULABDIĆ “ZELENO BUSENJE” ŠESTO POGLAVLJE

EDHEM MULABDIĆ “ZELENO BUSENJE” PETO POGLAVLJE

Doskora je bila kajmekamova soba puna. Svi memuri i medžlisi kajmekamovi i kadijini, po dva od svake vjere. Niko pravo ne zna zašto je taj skup, a ipak nešto se nazrelo pa se čeka da razgovor otpočne. Pošto zaptiju jednog postaviše pred vrata, otpoče kajmekamov pisar:

– Evo emername iz Tuzle. U Berlinskoj konferenciji, gdje su bili zastupnici sviju sila, zaključeno je da u Bosnu uđe Austrija. Na to je i sam sultan pristao. U ovoj se emernami nama naređuje kako treba da se držimo dok carska austrijska vojska zauzme Bosnu.

Nastavi čitati EDHEM MULABDIĆ “ZELENO BUSENJE” PETO POGLAVLJE

EDHEM MULABDIĆ “ZELENO BUSENJE” ČETVRTO POGLAVLJE

Svanulo. Pijetli, pjevali i pjevali i umuknuli kad su već rastjerali noćni mrak i izmamili rujnu zoru. Još neki polumrak i ljudi, koji se rijetko kojasili putem, izgledali kao sjene. Tišina, samo katkad čuješ gdje se neko iskašlje, negdje vrata škrinu, ili čije konjče prokasa kaldrmom, neko se ranim jutrom požurio za poslom. Hladan vjetrić popuhivao, a slap se na Bosni čuo sad jače, sad slabije.

Nastavi čitati EDHEM MULABDIĆ “ZELENO BUSENJE” ČETVRTO POGLAVLJE

EDHEM MULABDIĆ “ZELENO BUSENJE” TREĆE POGLAVLJE

III

Bijaše sparna ljetna noć. U cijeloj varoši grobna tišina, a tek kroz prozirnu tamu vidiš gdje zatitra na nebu po koja zvjezdica. Sa strane Muharemagine kuće pribio se Ahmet uz duvar pa šapće, izljeva boli srca svog onom što je skriveno za mušepkom. Najedanput će on svim žarom svoje duše:

– Ah Ajiša! Da znaš kako je meni teško živjet bez tebe!

Ove su riječi parale srce njeno… Ona je znala koliko nju Ahmet ljubi, al’ je morilo što i ona njega ne može uvjerit o svojoj ljubavi. On je zove već odavna da sama pođe, ali ona bez očine volje prekoračit prag očin, to nije mogla.

Nastavi čitati EDHEM MULABDIĆ “ZELENO BUSENJE” TREĆE POGLAVLJE

EDHEM MULABDIĆ “ZELENO BUSENJE” DRUGO POGLAVLJE

Kad je Omer-efendinica, mati Ahmetova, saznala za ljubav Ahmetovu s Ajišom, silno se obradovala. Makar da za Ahmeta nije bilo bojazni da bi udario stranputicom kao mnogi drugi, ipak mati je htjela da ga smiri, da doživi i njegovo veselje. Muharemaginu je kuću dobro poznavala, s Muharemaginicom kao dvije sestre, a Ajiša joj već odavna srcu prilegla, i kao da joj je samo srce za nju nešto šaptalo. Zato je ona sad sigurnije navalila na sina da se ženi, a on se nije zatezao kao prije; i začas je sve bilo spremno i sporazumno za Ahmetovu ženidbu.

Nastavi čitati EDHEM MULABDIĆ “ZELENO BUSENJE” DRUGO POGLAVLJE

EDHEM MULABDIĆ “ZELENO BUSENJE” PRVO POGLAVLJE

Bilo je to u petak, u predvečerje divna ljetnog dana. Sunce je istom zašlo, a nad maglajskim kućama hvatao se već suton. Uskim putićima, što vode iz pitome okoline u varoš, svaki čas prolazile hrpe gizdava ženskinja i vesele mladarije, vraćalo se iz obližnjih zaselaka kud je izišlo tog dana da se proveseli. Po kitnim se baščama kola vodila, pjesme orile, cika i vriska momaka razlijegala se na sve strane.

Nastavi čitati EDHEM MULABDIĆ “ZELENO BUSENJE” PRVO POGLAVLJE

MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” DVADESET TREĆE POGLAVLJE

XXIII

Od samog jutra, dok se sunce nije još pomolilo, seoskim putem išle su grupe ljudi i natovareni konji. Šarenele su se raznobojne bale. Iz antrešalja su virile dečije glave. Išli su prečicama da bi što pre izašli na prostranu zaravan koja se prostirala iznad sela.

Nastavi čitati MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” DVADESET TREĆE POGLAVLJE

MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” DVADESET DRUGO POGLAVLJE

XXII

Sunce se povlačilo prema planinama. Pirkao je večernji povetarac. Zene su se skupljale i odlazile ka Demirovoj kući. Uz uske puteve, uz livade, išle su grupe ljudi iz udaljenih sela prema kućama onih koji su sutra rano trebalo da se zapute prema planinskim vrhovima. Dolazili su očevi, majke, braća i sestre da se oproste od svojih, da možda poslednji put vide jedno drugo. S vremena na vreme razlegao bi se glasan plač.

Nastavi čitati MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” DVADESET DRUGO POGLAVLJE

MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” DVADESET PRVO POGLAVLJE

XXI

U dućanu Rizvan-begovom bilo je mnogo ljudi. Sedeli su na džakovima soli, na sanducima punim šećera. Dizao se dim koji je ujedao za oči. Često se pomaljala tablja sa fildžanima. Srkali su ljudi vruću kafu. Rizvan-beg je prekrštenih nogu, sa zaturenim fesom na glavi, gledao čas je- dnog čas drugog.

Nastavi čitati MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” DVADESET PRVO POGLAVLJE

MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” DVADESETO POGLAVLJE

U sobi na krevetu sedeo je Burnik, raskopčane bluze sav zajapuren. Trgao se kada ugleda Alja, koji zastade na vratima. Gledali su jedan drugog.

Nastavi čitati MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” DVADESETO POGLAVLJE

MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” DEVETNAESTO POGLAVLJE

XIX

Pored puta u jednakim razmacima nizali su se beli direci.

– Kopaj, brže kopaj!

Burnik je rekao da se sve ovo mora dovršiti do nedelje.

Demir podiže kramp, snažno zamahnu i gvožđe se zari duboko u zemlju.

Nastavi čitati MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” DEVETNAESTO POGLAVLJE

MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” OSAMNAESTO POGLAVLJE

XVIII

Burnik pogleda u grupu Ijudi koji su ukopavali tele- fonske direke. Osvrte se nekoliko puta i uđe u Dudinu kuću.

Nastavi čitati MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” OSAMNAESTO POGLAVLJE

MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” SEDAMNAESTO POGLAVLJE

XVII

Vilonja sede ispod trešnje. Mesto pod trešnjom ostalo je kao uspomena, lepa uspomena iz dana kada su se tu okupljali, razgovarald o mobama, svadbama, o pregonjenju sena sa planine. Učini mu se da je to davno, davno bilo. I eto sada sedi sam, gleda u vrhove planina, u počađale krovove i niko ga ne sluša, ne veruje. Krive ga za jaja, kokoške, za sir i kajmak koje nose žandarmima. Kriv je i za krevet u Dudinoj kući jer da nije bilo njega, ne bi se taj debeli đavo ni tu muvao da mu svi kao na nišanu stoje. Krive ga i za mula-Redža koji se uselio u Spahovu kuću i po ceo dan drži decu u školi, sričući sa njima zajedno arapska slova. Učini mu se da su svi zauzdani đavoljom uz- dom, uzdom koja ih vodi na krive puteve i nikako im ne da da budu mirni, da svoje brige brinu, livade kose i ovce strižu.

Nastavi čitati MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” SEDAMNAESTO POGLAVLJE

MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” ŠESNAESTO POGLAVLJE

XVI

Sunce je prosulo zrake. Svetlelo je lišće i dizala se pa- učinasta magla. Rizvan-beg pogleda prema velikom hras- tu. Izvadi sat i otvori kesu izvezenu sitnim đinđuvama. Gledao je u sat, pa u veliki hrast očekujući kada će ga sunce zasuti sjajem. Sunčevi zraci rasuše se po kruni, na nje- govom satu poklopiše se kazaljke.

Nastavi čitati MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” ŠESNAESTO POGLAVLJE

MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” PETNAESTO POGLAVLJE

Vilonja sede na kamen. Svuda se prostirala šuma. Mirisala je smola. Ptice su cvrkutale. Dva orla su iznad njega kružila, s vremena na vreme bi zakliktala pa pojurila prema lazini. Upinjao je pogled, ali nije mogao da vidi zeca kojeg su orlovi gonili.

Nastavi čitati MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” PETNAESTO POGLAVLJE

MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” ČETRNAESTO POGLAVLJE

XIV

Sporo su odmicali dani. Svima se činilo da ti vojnici iz kaznenog bataljona već godinama haraju imovinu i praz- ne torove. Niko nije znao koliko će to trajati. Skupljali su se Ijudi krišom od očiju vojnika, od očiju žandarma, šaputali, ali nisu mogli da se sete, da pronađu nešto što bi ih spaslo od ove more. Iz raznih krajeva dopirali su glasovi da su vlasti rasterale grupu džemijetlija. Lutale su priče teške i strašne. Kapetan je često zalazio po selima, pretio i batinao ljude. Nekoliko mladića je pobeglo od svojih kuća. Žandarmi su tragali za njima.

Nastavi čitati MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” ČETRNAESTO POGLAVLJE

MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” TRINAESTO POGLAVLJE

XIII

Čobani su počeli da se dozivaju. Glas im je podrhtavao. Vikali su na stoku, gaćkali kamenicama volove. Iz kuća su žene istrčavale. Raba je polako, kao da traži jaje u travi, išla prema velikom glogu.

Nastavi čitati MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” TRINAESTO POGLAVLJE

MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” DVANAESTO POGLAVLJE

XII

U kancelariji narednika Burnika sedeli su mula-Redžo, Vilonja i Spaho. Uvedoše Rizvan-bega. On se tromo spusti pored hodže. Pogleda u sliku koja je visila na zidu. Ćutali su. Burnik otvori vrata širom.

Nastavi čitati MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” DVANAESTO POGLAVLJE

MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” JEDANAESTO POGLAVLJE

Rizvan-bega probudi velika lupa. Još bunovan, skoči iz kreveta. Otvori prozor. Sakri glavu iza zida. Na vratima lupa nije prestajala. U kući nastade uzbuna.

Nastavi čitati MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” JEDANAESTO POGLAVLJE

MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” DESETO POGLAVLJE

Spaha probudi lavež pasa i potmula lupnjava. Ustao je, dohvatio pušku i oprezno, ne približujući se vratima, stao uz brvna. Lupa se nastavila. Žena i deca su se probudili i drhtali u postelji.

Nastavi čitati MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” DESETO POGLAVLJE

MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” DEVETO POGLAVLJE

Oko opštine gomila ljudi. Došli su iz raznih sela. Svaki je od njih držao poziv podvučen trima crvenim crtama. Pozivi uvek izazivaju stotine raznih misli:

„Šta li je? Porez, kazna ili neko svedočenje?”

Nastavi čitati MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” DEVETO POGLAVLJE

MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” OSMO POGLAVLJE

VIII

Sedeo je Rizvan-beg u svojoj sobi, gledao niz veliko polje pod usevima. Gledao je kako ljudi rade, kako skupljaju seno. Gledao je šljdve okićene plodovima i već zarudele kruške. Poznavao je svako drvo, znao ukus svake jabuke. Često je gledao u velike hrastove, u gaj koji se prostirao od samog vrha brda. Gaj. Uvek ga je pokazivao kad kog su se begovi skupljali kod njega i hvalio im visoka stabla, prava kao sveće. Gledao je, gledao, prelazio sa pro- zora na prozor, sa jedne strane kule na drugu, i kud god bi pogledao, video bi samo njive, livade, voće i šumu. I sve što je video bilo je njegovo, njegovo od pamtiveka, njegovo od cara dato, od cara poklonjeno da beguje, da vlada, da cara pomaže. Poznavao je sve svoje čipčije, poznavao njihove žene i devojke.

Nastavi čitati MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” OSMO POGLAVLJE

MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” SEDMO POGLAVLJE

VII

Demir priđe do velike omorike koja se širila ria vrhu livade. Zabode nakovanj u meku, vlažnu zemlju, nasloni se laktom na travu i poče klepati kosu. Ustade. Udari bru- som po kosi. Zari je u meku travu. Pade debeo otkos. U Spahovoj livadi zabeleše se košulje i čakšire nekolicine kosača. „Danas kose Spahu. Više me ne pozivaju”. Znao je on dobro da je Burnik daleko, ali je znao da je Duda tu i da ona sve vidi onim svojim đavolskim očim’a koje su uža- rene i koje igraju.

Nastavi čitati MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” SEDMO POGLAVLJE

MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” ŠESTO POGLAVLJE

Cele noći Demir je čas sedeo, čas se bacao na goli pod pokušavajući da zaspi. Isprebijan i iznemogao od gladi, od žeđi, bez duvana, huktao je. Noć se otegla kao čitava godi- na, nigde svetla. Mučio se i plašio mraka, plašio se neiz- vesnosti, crnih Burnikovih brkova, krvavog pogleda i nje- govog smeška na usnama.

Nastavi čitati MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” ŠESTO POGLAVLJE

MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” PETO POGLAVLJE

Zavladalo je opšte strahovanje i zabrinutost. Iz zasede su mnogi ginuli i sve se to pripisivalo komitama koje su krstarile šumama. Čobanske svirale, koje su se ponekad razlegale brdima, tužno su cvilele. A kada bi se začula poneka pesma, stariji bi psovali i vikali da to ne sluti na dobro. Pesma im je izgledala tužna, tuđa.

Nastavi čitati MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” PETO POGLAVLJE