XXI
U dućanu Rizvan-begovom bilo je mnogo ljudi. Sedeli su na džakovima soli, na sanducima punim šećera. Dizao se dim koji je ujedao za oči. Često se pomaljala tablja sa fildžanima. Srkali su ljudi vruću kafu. Rizvan-beg je prekrštenih nogu, sa zaturenim fesom na glavi, gledao čas je- dnog čas drugog.
– Ti, Demire, prodade svoje.
– Prodadoh, dosta mi je, ne mogu više.
– Zavezanih očiju, pa u tamu.
– Vala ništa nemam i kada su odvezane.
– Hajd’, hajd’, tamo u tuđ’ svet.
– Koliko ide iz vašeg sela?
– Ide nas jedno deset kuća.
– I Aljo ide.
– I on, uzeli mu pušku, a on ti je za nju i živeo.
– Lako je Alju, Dudu za vrat, pa u svet. Sitnež je drugo, ne znaju deca šta je to nema.
– Jes, vala, hoće hleba.
– Evo i Baša.
Svi skočiše na noge. Osta na svom mestu samo Rizvan- -beg. Bašo prvo obrisa znoj sa čela, pogleda prema do- njem rafu, pa polako priđe i izvuče veliku crnu bocu.
– Ima li tamo ove mučenice?
– Jok, vala, tamo.
Bašo priđe kaci, podiže kapak pa izvadi nekoliko kriški sira. stavi ih na parče novine, i nazdravi sam sebi.
– Ko hoće neka uzme, ko hoće neka natoči.
– Povuci i ti. Vilonja, jednu, povuci.
– Vala ja ne. Đavo neka te nosi, Bašo.
Pošto ispi nekoliko čaša. Bašo izvadi iz tašne hrpu hartija. Ljudi se počeše meškoljiti. Pisar pogleda u hartiju, pa polako nrozva.
– Ja!
– Evo ti ovo i ponesi dole u poresku upravu i pl ati porez.
– Koliko je to?
– Ovo ti ie noresko zadužpnje, ništa ja ne znam, tako piše. Pasoša nema ako ne platiš.
– Toliko, pa otkuda mi toliko, ako boga znaš?
– Tako piše i kvit.
Čovek uze hartiju, vrti je u ruci, preračunava, broji na prste – ovoliko za pasoš, ovoliko za porez, ovoliko za opštinski budžet, ovoliko za dućan, veresija ovoliko, ovoliko… Spusti glavu i pogleda u Baša.
– Nemam toliko, nemam nijednog dinara više. Nemam.
– Zemlju si prodao, ona je tuđa, pa ti ostani, obijaj pragove i prosi.
Čovek se polako spusti na sanduk i zabi glavu među kolena. Čitao je Bašo dalje, Ijudi su se samo zgledali, huktali, ponekima su suze potekle.
– Pasoši, kada će oni biti gotovi?
– Čim isplatite državi što je njeno. Platite ljudi, platite, tamo vas čekaju.
Ponovo se pomoli tablja sa fildžanima, a istog trenutkp uđe i Burnik. Ljudi se uskomešaše. Mnogi sagnuše glavo
– Skup, a tako, niko to nije dozvolio, ah tako vi!
– Vlast je tu! – ču se glas.
– Bašo je tu!
Bašo nali mmu čašu i prinese je Burniku. On ispi, pa priđe Vilonji. Spusti se na sanduk i stavi ruke na kolena.
– Ti mi nešto mutiš, čujem omilele ti one naše planine, omilele, buniš ljude. Država je rekla: ,,Ko hoće neka ide”. A ti?
– Ja kažem da neću i ostaću ovde.
– Niko ti ne brani, ali se odvajaš od svojih.
– Svi su moji, svi, ama baš svi, gospodine naredniče.
– Sa srećom – reče Burnik i ispi još jednu. Pogleda u pisara, pa u Rizvan-bega. – Koliko ih se upisalo do sada?
– Bašo poče računati.
Vilonja nikako nije mogao da shvati zašto to vlasti čine. zašto svoj rođeni narod teraju. Čudio se on dugo tome ali je naizad oronikao u uidurme koie su kovane dole u prostorijama kancelarije. To ga je peklo.
– Ime te tera – rekao mu je jednom jedan od omh golobradih mladića koji bi ponekad zalutali u selo sa štapovima u ruci i koji su govorili o nečemu u šta niko nije verovao. Često je on slušao te mladiće, slušao neku čudnn pricu o nekoj pravdi, o nekoj slobodi i sve tako. Znao je neke od njih, presretali bi ga kada je išao u varoš. Voleo je njihove priče, ali mladi ljudi, mlada pamet, a kada kosn počne da sedi, kada deca zaplaču i počnu se zaplitati oko nogu, odleteće misli, odleteti iz njihovih glava.
Tekao je razgovor, a Vilonja gledao u odškrinuta vra- ta i čekao trenutak kad će moći da se izvuče.
– Žao mi je, časna reč, ali neka ljudi idu, neka idu – reče Burnik.
Vilonja ustade, oprezno obiđe oko sanduka i pođe ka vratima.
– Ti, Vilonja, ostani, trebaš mi nešto – reče Burnik i dohvati ga za ruku.
Vilonja istrže ruku.
– Naći ću te, naći, niko meni nije pobegao.
– Demir-kapijo, potrči, stigni ga i reci mu da me čeka pred stanicom.
Demir opipa pasoš i unese se u lice Burniku.
– Ja, je l’ meni kažeš? Gledao ga je Burnik netremice.
– Napolje! – viknu. – Napolje, i trk za Vilonjom!
– Ja jok vala – reče Demir i steže pasoš. Burnik polako ustade sav crven u licu.
– Stoko, bando jedna, ti meni jok, ti meni jok! Zamahnu da ga udari, ali se saplete na džak i posrnu.
– Sada pripadam Turskoj. čuješ li? Njoj pripadam. Burnik zastade, pogleda u mula-Jusa.
– Tako, tako. – Pogleda u Baša: – Ima li pasoš?
– Ima – reče Bašo.
– Dobro, dobro, videćemo, imamo mi za sve zakone. Umirivali su ga, umirivao ga mula-Juso, Rizvan-beg,
ali ništa nije pomoglo. Burnik je naglo izašao iz dućana. Ubrzo na vratima pojavi se grupa žandarma koji uperiše cevi u Demira.
– Napred! – resko povikaše i izguraše Demira. Bašo pokupi svoje čaše i stavi ih u raf. Ostala je prazna boca i mrvice od sira. Rizvan-beg ustade, izvadi svežanj ključeva i zaključa dućan.
– Kuda će ga odvesti?
– Zaliću se, video sam svojim očima – reče Juso tihim glasom Rizvan-begu.
– Ovde su posebni zakoni, svak ima svoj zakon, svak ti po njemu sudi. A ovo je moj zakon – dohvati se za džep. – Treba znati koliko i kome.
– Tako je svuda – reče Juso penjući se uza stube koje su sa spoljne strane dućana vodile u Rizvan-begove sobe.