IV
Dizala se magla iz doline prema vrhovima planine. Demir je nekoliko trenutaka stajao ispred kuće gledajući ma- glu koja se pela. Poče obilaziti oko kuće i ugleda sveže tragove ljudskih stopala. „Otišli su prema planini”, pomisli i pođe, ali se odmah vrati i reče ženi da deca isteraju ovce i da ih poteraju gore prema bregu kako bi utrli tragove. Uđe u kolibu i izvede psa. Natače lanac na kolac i pomilova ga po dugačkoj dlaki. „Moram otići, moram prijaviti, nema druge, neka sve u dim izgori, neka me ubiju, neka rade šta hoće, ja moram”. „Čekaj, čekaj, šta žuriš, imaš vremena”, govorio je izvodeći vranca iz izbe. ,,Ne idi, budalo jedna, niko ih nije čuo, a stoka će utrti tragove i nikom ništa”. Pogleda vranca, bio je lep kao devojka. Brzo navuče nove čakšire, vezani mintan i zavi oko glave beli šal. Pomisli da se suviše nakinđurio. „Šta će oni dole reći?” Skinu sedlo i prinese samar, Vranac se uznemiri. Nije on navikao na samar. ,,E, moj vranče, nemoj se čuditi i mene samare i još mi jaram, onaj veliki jaram, stavljaju i niko me i ne pita. Naviknućeš se i onda će ti bez samara biti neobično”. Osamaren vranac izgledao je mali, kratak i mršav. Zauzda konja i pođe. Jutro je poodmaklo, ali crni oblaci su bili niski i učini mu se kao da je tek svanulo. Pođe nekoliko koraka i kada se okrete da pogleda svoju kuću, šal mu se zakači za smrčeve vrljike. Šal, nove čakšire, mintan – vezan mintan. E to ne ide, ne ide. Priveza konja za vrljike i povrati se kući. Skinu sve sa sebe i navuče po- cepano ruho.
Nastavi čitati MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” ČETVRTO POGLAVLJE
