XIX
Pored puta u jednakim razmacima nizali su se beli direci.
– Kopaj, brže kopaj!
Burnik je rekao da se sve ovo mora dovršiti do nedelje.
Demir podiže kramp, snažno zamahnu i gvožđe se zari duboko u zemlju.
– Pre sam bežao čim se žandarmi pomole, a sada su mi se ovde nastanili. Bežanja nema. Kud god mrdneš, njihovo te oko prati.
– Bežao si ti.
– Namirisao čova, pa nokat u ledinu.
– Lako je tebi, Spaho, lako. Iza mene se kriješ, a me- ne se odričeš kao da nismo braća.
– Brže, brže, šta kakoćete kao žene, nije ovo tvoja njiva, ovo je kuluk i to žandarmski kuluk. Nije opštinski.
– Ti, Vilonja, uvek nadzireš, čim kuluk, a ti nadzornik. Uzmi jednom i ti motiku u ruke.
– Malo jače vikni, ništa te ja ne ćujem.
– Čuješ ti sve što treba.
Na brdu se pomoli karavan konja. Odzvanjala je me- denica.
– Rizvan-begov karavan. F,h, lako je njemu. Strpao je sela u dućan, pa diže više no što su sela davala.
– Ko je srećan i petlovi mu jaja nose.
– Tako vam je, pogledajte. Neki celog života rade i nikad ni kuće ni kućišta. Neki celog života sa sudovima petljaju, sude se, svađaju, a neko ništa ne radi a uvek ima.
– To se prenosi s kolena na koleno.
– Beg beguje, ne radi i ima.
– Ima sada i begovske sirotinje.
– Ima, pojela je rentu, pa sada gleda u prazno.
– Vilonja celog života samo vlada, naređuje i ne radi.
– Glavom radim, Demire, a ne kao ti.
– Spaho je onaj koji radi, gleda ispod oka i kao vuk ovcu oseti kad ko treba da proda parče njive. On, hop pa prvi, gomila zemlju, proširuje livade i uvek mu je malo.
– Malo i jeste, mnogo dece, mnogo muških glava pa nikad dosta.
– Rašid nikad ništa nije imao.
Pogledaše prema progonima gde je čučala njegova naherena koliba. Nema ga, niko ništa ne zna o njemu. Kao da je u vodu potonuo. Doći će, uvek se povrati, nema mira i samo zametne svoje ponjave pa ponovo na staro mesto. Ko zna, možda će ovde doći kada treba da umre. Vilonja mu se za pupak privezao i kaže ne može bez njega.
– Što si se ti, Demire, navalio danas na mene kao muva na med.
Seoskim putem su lupali sandući puni šećera i tandrkale kante pune petroleja. Za konjima su polako, skoro mileći, išle kiridžije.
– Rizvan-begu terate – doviknu im Spaho. – Pogle- dajte samo onog konja napred, šteta što nosi tovare, kako ponosno drži glavu.
– Rizvan-begu – odjeknu glas.
Okrenuše se.
– Koje dobro, Aljo?
– Ništa, Vilonja, idem svojoj kući.
On sagnu glavu gledajući u veliku rupu gde su postavljeli telefonski direk.
– Kako rade župljani? Hoće li biti gotovo kao što je Burnik naredio?
– Sve što Burnik naredi mora
biti onako kako je na- redio. Kako je predsednik? Sluša li te? – našali se Vilonja.
Aljo polako spusti moskovku na travu i sede po- kraj nje.
– Rekao je da će dovesti drugog pandura – nekog svog rodaka.
Spaho ga pogleda i osmehnu se, pa polako poče pričati šta je Aljo sa njim radio i kako ga je držao na nišanu. Nikome on to do sada nije poverio, a eto sad vidi po Aljovom držanju, po njegovom pogledu u moskovku, po opuštenim brkovima, da je i njemu odzvonilo.
– Budala sam ja, budala, trebalo je ranije sve da vas spetljam dole u onu semicu. Spasavam, a vi?
– Hajde, ne mlati, Aljo – ljutito ga opomenu Vilonja.
Znali su oni da je pandur išao kod Baša. Molio Burni-
ka, molio predsednika da ga ostave, da samo nosi naređe- nja i da mu ostave moskovku. Nije on tražio ni jednog dinara za svoj rad. Džabe će sve raditi. Nije hteo da se odvoji od moskovke. Prilepila mu se za srce, pritiskala ga nekom čudnom milinom. Rastanak sa njom za pandura je značio rastanak sa nečim što ne može da preboli. A eto, sada se mora rastati. Zato je Aljo i došao u svoje selo.
– Burunik, šta ti je on rekao, može li ti on pomoći?
– Eh, čini mi se da je i njemu odzvonilo.
Svi se zgledaše.
– Kako?
– Ko ti je rekao?
– Pa sve što valja ide; zaseli su oni koji umeju da ispod skuta sude.
Nasmejaše se.
– Teško nama, ode nam glava.
– Odoše dve glave – dodade Vilonja.
– Čuvaj ti, Aljo, i nešto drugo, ne samo svoju moskovku – reče mu Vilonja. Aljo ustade, zametnu pušku i ode kući.