VII
Demir priđe do velike omorike koja se širila ria vrhu livade. Zabode nakovanj u meku, vlažnu zemlju, nasloni se laktom na travu i poče klepati kosu. Ustade. Udari bru- som po kosi. Zari je u meku travu. Pade debeo otkos. U Spahovoj livadi zabeleše se košulje i čakšire nekolicine kosača. „Danas kose Spahu. Više me ne pozivaju”. Znao je on dobro da je Burnik daleko, ali je znao da je Duda tu i da ona sve vidi onim svojim đavolskim očim’a koje su uža- rene i koje igraju.
,,Eh, Duda”, uzdahnu Demir i oseti kako mu prostruja tuga. „Neka je đavo nosi”, pomisli on i zamahnu kosom. „Majka mi je uvek govorila: ostavi se ti nje, vidi kako joj oči igraju, to je krvometnica, dva bi oka u glavi zavadila. Ostavi se ti nje”. Protrlja čelo rukom i uzdahnu jako. Izvadi brus iz vodira i poče oštriti kosu sećajući se susreta u planini. Uvek je bežala, trčala, kikotala se i vitlala svojim dugim pletenicama. Pojurio bi on za njom, ali ko će je stići kada je trčala, igrala se kao srna, ponosito skakutala sa noge na nogu. Jednom kada su bili sami, rešio je da je uhvati, jurio je, jurio po livadi, jurio oko jela i koliko puta je preskočio potok, a ona samo se smeje i začikava ga: „Čik ako možeš, čik hajd’ uhvati, čik-čik-čik”, i sve udara pesnicu o pesnicu. Demir bi se zaduvao, brisao znoj sa lica. Pusti ona da joj. se približi, pa čim Demir pruži ruku, a ona kao riba izvije se na jednu stranu, pa hop iza neke omorike smeje se. „Čik-čik”, veli i opet se smeje. Trajala je ta igra dugo. A kada bi umoran seo kraj česme da se odmori i napije vode, ona bi ga odozgo sa brežuljka gledala. „Demire, je l’ besa da mi ništa nećeš, pa da i ja dođem. Hajd, Demiška, ja ti verujem, ja tebi uvek verujem, kada mi kažeš, alaha mi, verujem samo tebi i nikom drugom.” Sagnuo bi glavu, mislio se, mislio, pa rekao: „Hodi, napij se”.
Sela bi na jedan panj, stavila ruke na kolena i gleda- la gore prema vrhovima omorika. „Vidiš li, Deško, kako ona veverica skače sa grane na granu, gledaj?” On bi joj se približio i gledao prema vrhovima. „Skače kao ti. I liči na tebe, vidi kako je vitka, i kako se pretura. Izviruje iza grane kao ti iz stabla”. Stavio joj je ruke na ramena boja- žljivo. „Sve ste vi devojke kao veverice, bežite, a volele bi- ste da vas mi uhvatimo” i steže je za ramena snažno. Oseti drhtave ruke. Polako podiže glavu prema njemu i pogleda ga. Nikada nije video takav pogled. Nije video takvo lice i njegov sjaj. Ona se poče polako izvlačiti. „Besa, a gde ti je besa?” Demirove ruke se spuštiše sa njenih ramena.
Kosači su u Spahovoj livadi glasno govorili, šalili se, dovikivali jedan drugog. Demir je kosio, polako zastajkivao, često oštrio kosu, klepao je, ali nikako nije mogao da se smiri – sve mu je nešto smetalo.
– Beže od mene, beže, kao da sam ja kriv što mi je Bido brat.
Umoran sede pored mednika koji je delio njegove livade od Bidovih. Trava je požutela, stigla za kosidbu, ali ove godine u nju neće zafijukati njegova kosa.
Na vrhu livade drvena k-uća. Zjapila je prazna obrasla travom i korovom. Odavno niko u nju nije zavirio. Bežali su svi. Samo su žandarmi i leteće čete ulazili, tumarali po njoj, pretraživali. Odlazili su i ostavljali otvorena vrata. Otkako su baglame popustile i vrata se oslonila na pod, nije više čuo njihovo cviljenje. Gledao je, sećajući se kako je nekada bilo veselo, kako je trčkarao po velikoj sobi, kako se uveče kikotao sa Bidom. A sada stoji oronula sa izanđalom šindrom, naherenih vrata.
Ustade. Laganim korakom, obazirući se levo-desno, priđe vratima. U sobi je bilo polumračno. Sunce se probijalo kroz pocepanu hartiju na prozorima. Nekoliko ptica polete. Gušteri su skakutali po zidovima. Nasred sobe video je kolevku. Staru kolevku. I on se tu, u toj počađaloj, izlizanoj kolevci Ijuškao. Ostala je ona sama, bez cvrkuta, bez plača dece. Hladan znoj mu se nakupi na čelo.
„Neka ga đavo nosi. Šta učini od sebe, od dece? Što razori kuću?”
Odmahnu rukom kao da je hteo da otera sve misli koje su ga godinama pritiskivale. Iskrsnu mu pred očima dan kada su došli žandarmi i izveli Bidovu ženu i decu. Učini mu se da čuje plač dece i potmule jecaje svoje snahe. Odveli su ih negde daleko, u neke daleke logore. Teška mu je bila pomisao da nikada više neće videti golotrbe dečake i neće više nikada videti njihovo veselo, razdragano igranje.
Kružile su razne priče o logorima u kojima su porodice komita strpane. Protrlja čelo, pa polako, obazirući se na sve strane, da ga neko nije video, pođe prema kući.
„Ostavi se, Demire, tih misli, budalo jedna. I mene će jednog dana povesti tamo. Neka povedu ,neka povedu”. Uđe u sobu i strovali se na ponjavu.
– Umoran si, hoćeš li da ručaš?
– Blago tebi, ženo.
– Što blago meni?
– Eh, kratka pamet, a druga kosa je kod tebe.
– Deca su gladna, stoka je priterana na popasak. Hoću da muzem.
– Jedite, muzite, radite šta hoćete i izlazite iz sobe.
– Pamet si pomerio; idi kod hodže neka ti piše.
– Izlazi kad ti kažem!
Raba se povuče i zatvori vrata.
„Hodža, a šta on može? Stalno tako, pamet si pomerio, a kako da i ne pomerim, kako?”
Jato muva ga je obletalo i napadalo. Ljutito je psovao, terao ih i najzad se zamota u ponjavu.
„Tako, pa sad me pronađite. I pronaći će, muve su kao žandarmi, svuda te pronađu”.
Raba je utrčala u sobu:
– Ti spavaš?
– Ovde ni mrtav čovek ne bi moga zaspati od ovih prokletih muva. Jedu kao psi. Sigurno će kiša.
– Prema Spahovoj kući ide velika gomila ljudi, sa njima je i Rizvan-beg, a poznala sam i narednika.
Demir skoči, sede na ponjavu i zadrhta kao put na vodi.
– Allah, Allah, zaboga miloga, pa šta sada da radim.
Bilo mu je sve prazno, a bolovi ga stegoše. Činilo mu
se da će mu glava prsnuti. Držao ju je obema rukama i stezao.
Raba priđe kovčegu na kojem je stajala posteljina, brzo baci dušek na pod i stavi jastuk. Tada uze polako za ruku Demira i povede ga prema postelji. Ispruži se Demir, navuče jorgan preko glave. Želeo je od svega da pobegne, da se zavuče negde gde ga niko ne bi mogao naći, ali gde, kada je tako veliki, kad ga svi dobro poznaju. Osećao se usamljen, napušten i eto sada ta Raba koju nikada nije voleo, koju je zbog svoje majke i velikog navaljivanja cele rodbine uzeo, eto ta Raba ga uzima kao malo dete, stavlja u postelju. Učini mu se da su svi ostali otišli daleko, a njega ostavili u nekoj velikoj pećini, oko koje se čuje samo urlanje vukova i štektanje lisica. Čuo je kako Raba zvecka leđenom i kako ga nudi varenikom. Nudi kao ono kad je bio bolestan i kad su svi mislili da više nikada neće živ ovom zemljom hoditi. Raba podiže jorgan i prinese mu mleka.
– Popij malo, biće ti bolje.
Pogleda u nju, pogleda u mleko i dođe mu da zaplače.
„Koliko sam je puta tukao, tukao onako iz besa, tukao neka zna da sam ja njen muž, njen gospodar”. Pomilova joj ruku i blago se osmehnu. Rabi pođoše suze, nikad nije osetila takvo milovanje.
Okupila su se deca oko njega, a najmlađi mu je terao muve sa lica i smejao se stalno gledajući u vareniku koja je mirisala iz velike zemljane posude.
– Babko, da uzmem – reče i dohvati kalenicu.
– Đavo ti ga izio – prekorevala ga je nešto starija sestra gledajući u vareniku i oblizujući se.
– Jel’, babko, to je samo za tebe – ponovi devojčica.
Demir ih pogleda i reče im da uzmu.
Raba utrča da razvadi decu koja su se svađala oko mleka. Demir je upita:
– Kose li Spahovi kosači? Šta se radi zaboga? Čitava je godina prošla kako ne ulaziš, znaš da više ne mogu da se skrasim.
– Kosači su sada počeli da kose, a narednik sedi u hladovini, skinuo je bluzu, a ona rospija trčkara oko njega kao minjika.
Demir spusti glavu.
Vilonja uđe polako i stade napred sobe, pogleda u postelju i začudi se kad vide Demira da leži. Priđe, i podiže jorgan.
– Ehe, a šta je, ako boga znaš? Čim Burnik u selo, a ti hop, pa u šumu, a sad hop, pa u postelju. Zečje ti je srce, moj Demire.
Demir podiže glavu i pogleda u Vilonju.
– Glava brate hoće da prsne, boli, strašno boli – i poče trljati rukom po čelu.
– Glava, eh, glava, pa ona stalno pati, ali šta da ra- dimo kad bez nje ne možemo.
– Počeo sam da kosim, pa me uhvatio neki belaj.
– Burnik me je poslao da dođeš tamo. Svi su odozdo došli. Mirni su. Hajde, ustani polako.
Demir se strese:
– Ja ni prstom ne mogu da mrdnem, pašću čim us- tanem.
– Pasti možeš, niko ti ne brani, ali poći moraš. Svi su videli da si danas kosio. Veseli su, ne boj se.
– A kad su oni tužni? Smeškaju se i nikad ne znaš kad će te ujesti.
Ispod velikih krušaka tekla je hladna voda. Padala je jakim mlazom u korito. Oko česme ljudi su sedeli na pustećijama. Beleo se sir i dimile se cigarete. Demir je polako prilazio, zavijene glave, skoro mileći. Čuo je razgovor i dubok narednikov glas. Oseti miris rakije. Podiže ruku, pozdravljajući jedva čujno:
– Dobar dan i selam alejkum.
– Vidi vidi, Demir-kapija, kolika mu je čalma – reče narednik. – Da se za hodžu ne spremaš – i grohotom se nasmeja. – A šta će ti to oko glave – smejući se nastavljao je narednik.
Boli me, hoće da mi prsne – jedva izgovori Demir.
– Sedi, sedi kad si tako bolestan, sedi kad ti kažem.
Demir se polako spusti na zemlju. Kosači priđoše i posedaše.
Rizvan-beg prebaci nogu preko noge, protrlja velike brkove, pa pošto odbi nekoliko dimova, pogleda prvo u na- rednika, a zatim u ostale. Pomeri malo fes unazad.
– Jest vala, ništa nemamo da se žalimo na vladara, a mi džemiijetlije i nismo ništa drugo nego muslimanski radikali. Pa dobro nam je, eto mogu vam reći da me je gospodin načelnik pozvao i rekao mi da vama kažem da će nam poslati hodžu koji će nam decu učiti da veru ne zaborave.
Ljudi se zagledaše i pogledaše prema školi koja je skrivena u potoku čučala. Setiše se učitelja koji je pre neki mesec zamakao iza brda i o kojem niko ništa nije čuo.
– Jes, hodžu će nam poslati i već odmah kupite deci sufare – naglasi Rizvan-beg.
Zaćutaše. Voda je tekla, a povetarac je lako duvao i lišće na drvetu zaigra.
– Šteta, gospodine naredniče, što nam uča odvedoste, otkako on ode mi više nemamo u čem da zavijamo ovaj savski duvan – reče Vilonja.
– Kako savski kada pušite samo kačak, znam ja vas, tice, znam, svi vi imate po dva zavežljaja – jedan savski, jedan kačak – podbočenih nuku reče Burnik.
Narednik ustade, pozva žandarma i reče mu da donese puške. Ljudi se zagledaše u sjajne moskovke koje zablistaše.
– Ove ću puške dati onima koji su vredni, koji vole vlast i koji će sa nama zajedno kada ih pozovemo, poći da teraju komite.
Prvo dade Spahu, a posle ostalima. Seljaci se zagledaše.
Vi ćete se boriti protivu onih koji su protiv nas – vlasti, protivu države. Metke ne smete trošiti i za svaki ćete odgovarati ako ga u prazno istrošite.
Držali su seljaci puške, držali i nikako nisu mogli da se načude zašto im je to narednik dao.
– Vala, gospodine naredniče, nisam ni ja gori od ostalih – reče Vilonja – pa me preskoči.
– Ti si gluv – reče narednik.
– Gluv jesam, ali ooi su mi dobre.
Pogleda ga narednik, priđe gomili pušaka, podiže je- dnu, zagleda je sa svih strana i predade je Vilonji.
Ljudi su držali tek primljene puške, otvarali zatvarače, zagledali u cev. Puška je ovde, u ovim brddma, najviše cenjena, ljudi bi za nju dali i poslednju kravu, njivu.
Smeškao se Burnik, gledao one koji su privezivali neke uzice i stavljali puške na rame.
Vilonja je odmah otpasao svoj kaiš, stavio ga na pušku i na turskom jeziku poče sam sebi komandovati. Okrenu se od gomile, pa uperi pušku prema velikoj kruški.
– Ne pucaj – prodera se narednik.
– E moj gospodine naredniče, nisam ti ja dete, znam ja šta je to puška. „Bodala si ti brkati davole”, pomisli Vi- lonja u sebi. „Često ja vadim iz skloništa onu moju mau- zerku, pa se zavučem negde u pećinu i isprobam da nije zarđala. Radi ona, naredniče, kao da je sada iz magaze”. – Evo ti je, gospodiine, ako ti je žao.
– Obesi o rame, Vilonja, nosi i čuvaj je kao oči u glavi.
Spaho stavi svoju pušku pored sebe, pomilova narednika po ramenu i zamoli ga da se samo malo pomeri i da sedne, jer treba da se jede.
Brzo se napravi krug i ljudi posedaše jedan do drugog. Mnogi se izmakoše i počeše se nećkati. Rašid spusti veliku tepsiju pirjana. Vireo je žućkasti pirinač oko velikih komada jagnjetine. Jagnjeća glava je bila stavljena ispred narednika. Gledao je Bumik u jagnjeću glavu, gledao je tu istu glavu i Razvan-beg, koji je navikao da njemu pripada, ali eto sada nije tako. U glavu je buljio i kosbaša kome je ona oduvek pripadala. Narednik polako podiže jagnjeću glavu i poče je sa velikom umešnošću glodati.
– Uzmi, gospodine naredniče, uzmi glavu, znaš kod nas kažu – glava glavi, a ti si glava.
– Jest, uvek glava ide glavi.
– Vi živite dobro – reče narednik gledajući ispred sebe meso, sir, jaja, kajmak, med, pite koje su se podalje pušile. – Dobro živite i svega imate.
– Što rekao petao ka-ko-ko – reče Vilonja i svi se nasmejaše.
Rašid je prinosio jednu po jednu tepsiju i izmicao prazne i poluprazne.
Narednik je gledao Rašida, čudio se kako ga do sada nije video. Svi ti koji su čučali oko njega i trudili se da pogode njegove želje prošli su kroz njegove ruke. Poznavao ih je on dobro i činilo mu se da zna šta oni misle o njemu. Znao je on da bi ga u jednoj kapi vode popili i na komade ga sekli kad bi im do ruku došao. „Nikada, nikada to neće biti, nikada to neće doživeti, tice jedne”, mislio je narednik i bi mu milo što je vlast i što se oni tako ponizno ophode. „Batina je iz raja izašla”. Pogleda u Rašida, a ovaj spusti pogled na tepsiju koju je držao ispred sebe.
– Kako se ti zoveš?
– Ja, je l’ ja?
– Da, ti, zašto mucaš?
– Rašid se zovem – odgovori i poče da bledi.
– Nisam te nikad video, koliko sam puta ovamo došao, a ti kao da u jamu propadaš ili negde odmagliš.
– Tu sam, radim kod Spaha, skoro stalno kod njega radim, nemam svoje kuće, nemam svoje njive, imam samo ženu i jedno jagnje.
– Kod mene radi, eno mu kuće dole, vidiš ona dva roga i vidiš onu busaru – to mu je kuća – reče Spaho.
– Ah tako – reče narednik i pomisli: „Sada nisam došao sa leskovakom, ali čim drugi out dođem…” – Dobro, dobro, ja tek onako pitam, nikad te ranije nisam video.
,,E, moj naredniče, nikad ti mene nećeš uhvatiti, znam ja tebe, znam ja tvoje brkove, znam ja šta ti misliš. Neka bog poživi moju busaru i onaj veliki trap ispod naćava, pa čik ako možeš, nađi me”.
Jeo je narednik, glodao i razbio jagnjeću glavu da iz- vadi mozak.
Gleda ga Vilonja i smeška se: „Mozak, dobar mozak za tebe, gospodine naredniče, treba mnogo mozga, nije lako misliti za sve nas, za ceo ovaj kraj, treba ti, boga mi, treba i to mnogo mozga”.
Narednik se kiselo smeškao.
Rizvan-beg nije govorio, jeo je brzo i stavljao veliku parčad u usta. Često je gledao visokim planinama kako sunce polako ostavlja hlad iza sebe. Posle jela zadimiše cigarete i razveza se razgovor o Rašidu. Davno je bilo kad je Rašid ostao bez roditelja i iz nekog dalekog sela došao dole u dolinu gde teče reka i gde padaju zrele kruške, a one su baš kad je on došao padale. Zutele su se jabuke i mamile ga plave šljive. Došao je on pred begove konake i zakucao alkom na vrata. Primili su ga da radi pokazali mu ambar u kome će spavati.
,,U roblje da ne gledaš, u obraz da ne diraš i da slušaš” – to su bili jedini uslovi koje mu je beg postavio, a Rašid je imao samo želju da negde skloni glavu. Trajalo je to nekov vreme, a jednog dana kada je beg odjahao svoga dorata i otišao na nekoliko dana, prvi put je izašla njegova kćer Ajkuna, bleda u licu, vitka kao stabljika, dugih ple- tenica. Rašid je okrenuo glavu od nje, obraz ne dirati, svačiji obraz sačuvati. Ajkuna nije tako mislila, i malo pomalo začela se đavolja igra i skrivanje po begovim odajama, po begovom aharu. Rašid je tonuo i plivao u sreći. Blistala su mu dva sjajna oka, kovržala se crna kosa. Jednog dana je zamrkao, a nije osvanuo; ni Ajkuna nije prespavala pod svilenim jorganom i majka je nije zatekla kada je ušla da je probudi. Dva dana je krila njeno bekstvo.
– Za baliju, za najamnika je otišla – rekao je beg i opsovao svoju ženu.
– Gospodine naredniče, turska ga je vojska tražila, japtije krstarile, askeri gonili, a njega, ovog Rašida, nigde nije bilo.
Narednik zavrte glavom: ,,E naći ću ga ja, naći, šta su vam zaptije i askeri, naći ću ga”, i ljutito pogleda u Rašida.
Beg ih je nalet učinio, rekao je neka se smiri negde, neka se negde okuće i neka ne lutaju po svetu ko slepci, njemu pred oči nikako ne smeju izaći.
Rizvan-begu je cela ova priča bila dosadna i vređala je njegov begovski ponos, ali se nije imalo kud, tu je gos- podin naređnik, a on nosi nišane, a ko nosi nišane taj ima pravo sve da čuje, sve da vidi, i svi mu se moraju pokoravati. Vilonja je nastavio priču o Ajakuni i Rašidu. Podigli su busaru u jednom selu, raddo je Rašid dan i noć, radio gde je stigao, gde su ga pozvali i ko ga je prvi pozvao. Uvek je bio sa novom snagom, sa novom pesmom. Krčio je njive, zagrađivao livade, nosio đubre, a kada je ovamo došao, doneo je jedan konopljani dušek i dve kokoške.
– Moj gospodine naredniče, ovaj Rašid niišta nema, ali ima celi pribor za kafu, veli naučila je Ajkuna da pije kafu i od begluka joj je samo to ostalo, pa neka je, nek pije.
Narednik pogladi brkove i pogleda u Rašida:
– A ima li i sada kafe?
– Gospodine naredniče, uvek ima. Sad ću.
– Dali smo mu onaj progon. Podigao je busara i tako živi.
Narednik okrenu glavu prema onima koji su podalje dovršavali sa jelom. Svi prestadoše da žvaću. Nepristojno je pred vlastima žvakati, i to baš tu pred njihovim nosevima.
– Demir-kapijo, što ti ne jedeš? Gledaš u tu pitu kao tele u šarena vrata.
Demir se polako podiže da ne bi sedeći odgovarao.
– Boli me glava, gospodine naredniče.
– Glava, šta će ti glava?
– Vala i ne treba mi.
– Ko radi Bidovo imanje?
– Niko, gospodine naredniče, ništa nije sejano, a livade nema ko da kosi.
– Hoćeš li ti da ga radiš?
– Ja vala ni moje rie mogu da poradim.
– Dobro, dobro. A hoće li neko drugi?
Svi su ćutali sagnutih glava.
– Plašite se ili nećete da se zamerite Bidu.
Ćutanje. „Golim rukama vatru ne treba razgrtati”, mislili su.
– Ko nema dosta, neka ga uzme slobodno.
Niko se nije javio, niko nije imao smelosti da zabode ralo u njivu, da uvede žeteoce ili da se maši kose i da odbija otkose po Bidovim livadama.
Rizvan-beg zaturi fes, pogleda ljude oko sebe, pogleda u narednika. Izvi vrat i velika glava na dugačkom i tankom vratu se prevali.
– Niko neka se ne plaši. Mi smo tu. Uzmite. uzmite slobodno.
Zamirisa kafa u velikom bakarnom ibriku i svi pogledaše u Rašida koji je nosio u ruci veliku tablju punu raznobojnih fildžana. Pušila se kafa, a miris se širio. Podigoše se oblaci dima i ču se srkanje kafe.
– Puške smo vam dali. Pomažemo vas, pa se brinite.
„Kljusa”, pomisli Vilonja. „Kljusa, e moj beže, a mi smo ti lisice koje neće na kljusu. Čuva čova svoju zadnjicu.
– Niko neće zemlju. Dobro, onda pokositi morate i sena zdenuti. Neka ih, neka stoje, trebaće nekom.
Rizvan-beg povuče nekoliko dimova iz velike srebrne cigare, osloni se laktom na koleno.
– Velim, da bi trebalo da gospodinu naredniku izimite po jednu ovcu. Platiće on to. Sena imate dosta. Stoke imate i čobane svoje.
– Beže, nije meni potrebno, imam je dosta svega.
– Znam, gospodine naredniče, ko je na državnim jaslima taj ima. Duboke su one i bogate. Svak će dati po jedno jagnje i dogodine će biti ovce.
- Ne, Vilonja, ne. Ništa meni ne treba. Sve ja imam.
Branio se narednak, a neka milina mu se razvlačila oko usta, pa mu usne postadoše tanje, a oči zasvetleše, zakolutaše i blago se osmehnuše.
– Ne, ne, Vilonja, država ima, daje dosta.
– Ma jeste, ali jagnje je jagnje. Deca vole jagnjad i mi to deci dajemo. Ne tebi, bože me sačuvaj. Malo jagnje, mala deca. Proleće ide. Neka se deca igraju, neka. Slatka su ti deca.
– Deca jagnjad vole, neka se igraju – reče jedan iz gomile i pomisli: „Đavo te Vilonja poneo. Svake godine po jedno jagnje, a posle ispane ovca i to najbolja ovca”. Računali su: jedna načelniku, jedna hodži, jedna porezniku, jedna…
Brojali su tuđe ovce u svojim torovima. Vuk ih ne sme pojesti, ne sme se razboleti, zanemoćati. Tuđe ovce u njihovim torovima su najbolje ovce.
Razilazili su se kućama bez uobičajenih proturanja kroz ruke brkatog narednika. Odlazili su, pazeći da ni jedan kamičak ne otisnu niz malu strminu. Ostali su samo oni sa puškama. Čutali su i gledali narednika.
„Tice jedne, koliko li će mi ovaca dati, ko će dati jagnje, a ko ovcu, a ako da jagnje, neka mi se dobro drži”. Gledao je seoske kuće i brojao ovce. Nikako nije mogao da se omte ođ te misli.
– Nešto sam mislio, gospodine naredniče – reče Vilonja tiho da niko ne bi čuo. – Mislio sam i računam da će biti jedno deset.
– Baš me briga – odmahivao je rukom narednik kao da ne želi da o tome govori.
– Ništa ti ne misli, zna Vilonja šta će učiniti, videćeš ti.
Narednik ga pomilova očima i pođe rukom prema njemu.
– Ti, stari, idi kući i nosi tu puščetinu, pa ako nešto čuješ, ti znaš šta treba da radiš.
Ispod busare stajao je Rašid sa svojom ženom Ajkunom koja je prala fildžane. Kosači su gore u Bidovim livadama oštrili svoje kose. Video je kako nekoliko naoružanih ljudi polaiko ide seoskim putem.
– Pogledaj, der, Aja, kako narednik posla ljude da mu osiguraju put.
– Neka ga, bogami i treba – odgovori mu ona.
Rašid nije skidao pogled sa ljudi i žandarma. Ko zna, može onaj katil doći ovamo da me potraži, da ga ispratim, i onda da nadoknadi ono što je izgubio. Seti se njegovih pitanja, njegovih pogleda i odmahivanja glavom i to mu se sve skupi u grudima, pa ga spopade strah.
Ustade polako i pored busare poče se spuštati prema potoku. Šćućuri se ispod jedne omorike. Koliko se puta ta- ko ispred carskih nišana i njihovih askera vodeći i Ajkunu skrivao. Ponekad bi im zatandrkali đugumi i ibrici, Ajkuna bi tada vrisnula, a on, Rašid, ljutio bi se ne na nju nego na te proklete gudure gde je teško ljudskoj nozi kročiti. Zavukli bi se tada u neki grmen, dahtali jedno pored dru- gog, a Rašid bi je držao za ruku.
– Za tvoju sudbinu, za ovu nemaštinu i ovo beskućstvo samo sam ja kriv.
Ona ga je tešila:
– Ne, Rašo, ne, ne bih ja dala ovu slobodu za ceo begluk.
– E, Ajkuna, baš ti je sloboda, asker te tera, zaptije i ko zna koga je još unajmio onaj tvoj babo.
„Eto koliko snage imam”, stisnuo bi pesnicu i udario po kamenu. „Rađim dan i noć, a nisam se makao dalje od komada hleba”. Ajkuna bi ga pomilovala po crnoj kovr- džavoj kosi, i pripila se uz njega.
– Mlad si, Rašo, mlad si, zaradićeš.
– Zaradiću i hoću. Hoču kada ti kažem.
Oseti neki laki hod i podiže glavu. Ajkuna je oprezno prilazila.
– Po njuhu sam došla, nisam te mnogo tražila – reče ona i sede. – Svi su otišli.
Gledao je njene naborane ruke. Lice smežurano, bledo, učini mu se da je još do juče iz nje izbijala mladost.
Pogled mu skliznu na njegove.
Zgrčene su, pocrnele, sa debelim venama.
– Kako je brzo otišla. Mislio sam da će zauvek ostati.
– Ko to, Rašo?
– Snaga. Ajka, o njoj govorim. Otišla je, ostala po tuđim njivama, u tuđim livadama. A ja se nisam makao dalje od busare, ništa stekao, uvek isto, siromaština.
Ajkuna se dotače prstima po kolenu. Ćutala je, nije ga tešila, hrabrila.
– Bog će pomoći, on je kadar.
– Onaj pas me je popreko gledao, a kad se on tako na nekog navrze, onda mu nema druge nego da beži ili da trpi. Ja bih ovih dana polako, pa nekuda gde bilo.
Zagrajaše deca podalje od njih. Eašid i Ajkuna ustadoše i pođoše.
– Veliš da idemo kud bilo?
– Vala ja tako mislim, pa puklo kud puklo – pogleda u svoje zgrčene i pocrnele ruke. Snaga je na izmaku. Teško je disao, a sporo se kretao. Osećao je lomljavu u celom telu. Stigoše do busare.
– Evo ti begovskih konaka, evo ti musafirhane – i potapša je po ramenu.
– Rašo, ovo selo mi je priraslo za srce i tvoje me reči ubodoše. Evo ovde me zabolelo, ovde mi nešto zakucalo.
Znao je Rašid da je teško Ajkunu nagovoriti da ode iz ovog sela, koje se visoko uzdizalo i odakle se video daleko u dolini deo livade koja je pripadala njenom ocu. Video je Rašid kako ona po nekoliko puta na dan izlazi iz busare, pa ide ka velikoj omoriki odakle je čitav čas gledala dole, gledala u zelenu livadu. Sedela bi ona, sedala sa pogledom punim tuge i sećanja. Sent je vuče, govorio bi Rašid.
– Rašide, ti idi, idi i beži, ja ću ostati.
– Bez mene? Zar bez mene?
Gledao ju je dugo, ali nikako nije mogao da se načudi, prvi put je čuo to od nje.
– S tobom u vodu, s tobom u vatru, sećaš li se kako si mi govorila.
– Nisam ja mislila da ostanem bez tebe. Znaš da ne mogu bez tebe, ali me je ovo selo privezalo, a ti idi. Strah me je, tuku psi kao da smo drveće, a ne Ijudi. Eno, pogledaj Demira, da je ceo svet njegov, više mu ništa ne treba, bubrezi su mu odvaljeni, a kosti polomljene i vuče se kao prebijeno pašče.
– Rašide, idi, i to sutra idi. Ja ću za tobom – i poče da plače.
– Niko se nije setio da nam ni travku džabe da, da nam nešto živo pokloni, niko, baš niko, a eto sada kose Bidove livade, a Vilonja podgovorio seljake da naredniku i ovce poklone i da mu ih izime. Onaj žmiravi Spaho se smeje i milo mu što će u toru imati narednikovu ovcu koju vuk ne sme pojesti, niko ukrasti. A nama je žmuronja prošle godine duplo naplatio što je jedno jagnje izimio. Veli, pojelo je koliko i ovca. Sve mu se u džombu prevrnulo i sve mu tuda nafaka bila.
– Kleti ne treba, pola kletve se na tebe vraća, moj Rašo.
– E, da hoće ovi „saraji” u džombu da se uvrnu.
– Meni su saraji kad drugih nemam, glavu treba negde skloniti, kad onaj severac zapuši. Zaboravio si ti, Rašo, na njega.
Rašid se počeša po glavi. Udoše u busaru, na ognjištu zapucketaše klekove grane.
Nebom su se pregonili oblaci, gomilali se na planinske vrhove i odlazili negde daleko. Plastioci su žurili da se seno skupi pre kiše. Vikali su jedni na druge. Deca su plakala i trčala oko svojih majki tražeći da jedu. Niko se na njih nije osvrtao. Vilonja se ljutio i prefcio, a Spaho je sedeo ispod omorike, gledao kako ljudi rade. Demir je ležao pokraj njega, došao je da ga vide kako i on pomaže i kako baš na bratovljevom imanju radi zajedno sa svima iz sela. Juče je kosio okrajke livade i neke oranice, jer nije imao snage da sa ostalima stane u red i odbija debele otkose. Celo ga je telo bolelo, a ruke kao da su mu se rasklimatale. Skupljali su velike, suve otkose i terali ih dole u livadu. Trava je dobro rodila. Ljudi su procenjivali koliko će ispasti, koliko se ovaca može zazimiti.
– Koju ćeš ovcu naredniku dati? – upita Vilonja Demira.
– Vala, Vilonja, koju ti ođabereš.
– I ja ću najbolju – reče Spaho. – Može biti da mu dam i dve, neka đavo nosi, uvek ponekom dajemo, pa ne- ka i on nosi.
– Vlast je takva, ima državne jasle, jede, pije, treba da potroši dole sa načelnikom, sa gospodom da popije, ne može zakrpljeno da nosi, mora u svili da spava. A, brate, treba mu i mleko, treba meso, treba mu sve ono što mi imamo. Ako ne daš, on je ljući, ujeda kao osa, reži na nas, a vala se gadi tvojih čakšira i znoja. Vlast je to i svaka je takva, gledaj molim te koliko je ovde prošlo, svaki je hteo da te oguli – neprekidno je Vilonja govorio, govorio, kao da je želeo da se opravda što je rekao da se naredniku da.
Kod busare zakokota kokoš, a onda se ču krečanje.
– Kolje ,,beg” kokoš. Šta to može biti?
– Suviše iima, pa teško može da drži – svi se na- smejaše.
– Bolje što ništa nema, ponjavu preko ramena, pa kud ga oči vode. Ceo je svet njegov.
– Jednu ženu, jednu kokoš, jednu ponjavu i mnogo fildžana, – dodađe Vilonja.
Uz livadu se klatio Rašid. Gledao je otkose, uzimao seno u ruku, mirisao ga i trljao.
– E Rašid-beže, otkad smo mi već počeli da radimo, a ti, vidi se, imaš begovske žice.
– Lako je tebi, Spaho, beg si ti. Sediš u hladovini i gledaš kako drugi rade – spusti se polako pored Demira. Zagleda se u Demira, zavrte glavom pa nastavi: – Demir je gvožđe, rekao mi je jednom mula-Emšir.
– Testo sam ti ja, Rašo, prebijeno pašče koje se jedva vuče.
– Hajd’ ne kukaj.
– E, Spaho, kada bi tvoje kosti bile pretučene kao moje, drugu bi ti pesmu pevao.
– Danas će Rašid pevati, zaklao je kokoš, biće pilava.
– Ti si juče jagnje zaklao. Kolje ko šta ima.
– Imaš li još?
– Daće bog.
– Spaho od jagnjeta nije ni okusio. Kad beg meso oseti i nos u tepsiju zavuče, onda ni kosti ne ostanu.
– Vala, Vilonja, ni narednik mu nije ostao dužan. Videste li kako se naklopio na med i meso. Sa brkova mu kao sa Česme teče. E, moj Demire, takva su gospoda.
– Jeste, Vilonja, a mi… – namrgodi se i poče trljati svoja leđa.
– Pitah te, Rašo, ostade li još koja za seme.
– Ne, i šta će mi – kad sam ovamo došao, doneo sam jednu, a nikada nisam sastavio više od tri. Svima vam smetaju, upadaju u njive i livade. A sada bi mi bilo teško i da je nosim. Idem ja i to još danas.
Vilonja mu se unese u lice, pogleda ga od nogu do glave.
– Znam. Očekivao sam. Uplašio si se, brkovi te teraju, Burnikovi brkovi. A kuda, ako boga znaš?
– Kud noge odnesu. Eto tamo. Došao sam da se oprostim, da se zahvalim i dovale kažem.
Spaho se poče pomerati, kašljucati i prebacivati nogu preko noge. Rašid ga pogleda i nalakti se prema njemu.
– Spahaga, ne muči se, ne vrpolji i ne kašljucaj. Nezgodno ti je da mi kažeš da sam ti dužan.
– Pa ovaj?
– Nema tu ovaj-onaj, ja sam dužan. Eno ti ono krom- pira koje sam na onoj prlini posejao, pa uzmi za dug. Ništa ti ne tražim da mi pridaš. Seme je od tvojih, đubre je iz tvoga tora, rad je moj, a zemlja je svih vas, dali ste mi i hvala, prihvatili ste me i hvala, a što sam radio, to ste mi platili – i za to hvala.
– Hvala neću.
– Ako ih ti ne uzmeš, povadiće ih stoka i čobani.
– Taman si dobro rekao; neka ostanu čobanima, neka se sećaju kada su se kod Ajkune grejali, neka se sećaju i tebe Hašide.
– Jok vala, Vilonja, čobanima, da izbije neki belaj, pa da ga svi kunemo. Nego kad veli da mi je dužan, neka meni ostane!
– Kako god vam drago – reče Rašid i ustade.
Iskupila se velika gomila sveta oko Rašidove busare.
Žene su razgovarale sa suzama u očima. Molile Ajkunu da im dođe u goste i da kod njih ostane koliko god hoće kao kod svoje kuće. Ajkuna je brisala suze, obećavala im da će im čim mogne doći. Ljudi su posedali oko busare. Gledali su Rašida kako istresa slamu iz slamarice i kako zavija u trubu veliki jorgan u koji je stavio nekoliko zemljanih sudova. Ajkuna je u jednu bošču trpala svoje stvari. Nekoliko puta je uzimala veliki đerdan, gledala ga i rešavala se da li da ga stavi o grlo ili da ga zajedno sa ostalim stvarima stavi u bošču. Đerdan je ponela iz očeve kuće. Gledala ga je, gledala, pa polako stavi o vrat. „Neka ga, bolje je ovako”.
– Stara žena, a kiti se.
– Ostarila je, a pamet nije stekla.
– To su joj i goveda i ovce – to joj je sve imanje.
Ajkuna nije odgovarala, nije se ljutila, poznavala je ona sve te žene koje su stajale kao truli panjevi i koje su je uvek prekoravale što nikada nije uzela srp u ruke i nikada nije radila u njihovim kućama, po njihovim njivama.
„Neka laju, neka pričaju, baš me briga”.
– Vidi naše hanume – dobaci joj Vilonja.
– I pripše joj. Kako se podmladila sa ovim đerdanom!
– Liči joj kao ždrebetu kašika. – Bogati, je 1′ to čisto zlato ili srebro?
Ajkuna stavi bošču pored Rašida koji je slamnjačom uvijao jorgan.
Duvao je jak vetar i gonio perje od zaklane kokoške. Rašid iznese bakarče sa vodom i prosu vodu po rascveta- lim krompirima, pa i njega stavi pored zavežljaja.
– Šta ti je to toliko ako boga znaš? – upita Ajkunu i podiže bošču.
– Dolap za prženje kafe, vodenica, džezve i mali ibrik.
Rašid se grlio sa ljudima, a Ajkuna sa ženama. Suze
potekoše. Ona podiže bošču i stavi je na glavu, a veliki bakarni ibrik uze u ruku. Rašid zametnu zavežljaj na leda i uze bakrače.
– Eto ti moje cele imovine, pa neka neko kaže: ko radi ima.
– Vala tako je.
Rašid pođe, a za njim Ajkuna, Kod omorike ona spusti bošču sa glave. Stavi ruke na čelo da još jednom pogleda prema dolini. Bilo je oblačno i magla je prekrila vidik. Ona se zaplaka:
– Ni bog mi ne da da vidim.
– Hajde, ženo, ne slini, ne sramoti me – pa i on pogleda niz dolinu. – Eh, što je prokletnica uhvatila – pa kao da se nečeg seti, baci breme sa leđa i pojuri ka busari. Uđe i poče zatrpavati pepelom vatru na ognjištu.
– Može vetar raspiriti žar i sve da izgori.
Nekoliko glava proviri kroz vrata. Rašid baci komade od crepulje na vatru.
– Ovako je sigurnije.
Iziđe iz busare, privuče rasklimatana vrata, zavi nekoliko puta debeli kanap i pogleda svoju busaru od zemlje do najgomjeg koca.
– Žao ti je?
– Da, žao mi je, Vilonja.
– Hajde, požuri, šta činiš – zvala ga je Ajkuna.
– Dokle danas?
Rašid je drhtavim glasom odgovorio:
– Dok se noge ne umore i ruke ne zabole.
– Pričekaj da ti neko kljuse damo.
– Kljuse mi ne treba. Ko bi ga vratio? – dopirao je isprekidani Rašidov glas i gubio se nošen vetrom.
– Bruka je što ovako ode.
– Bruka i sramota – ponovi neko.
– Niko ga ne upita ni da li hleba za put ima.
– Čovek ti je kao ptica na grani, sad je ovde i začas odleti, izgubi se. Jedni po svetu lutaju i smiraj traže, drugi opet svoju muku muče i među dva ognja gore.
– Tako je, Vilonja.
Niže busare, pod zakržljalim borom, ostao je sam Demir. Vide kako se daleko na drugoj strani velike doline po- moli prvo Rašidova glava, zatim zavežljaj na leđima, pa bošča i najzad Ajkuna. Umakoše u šumu i nestadoše.
„Lako je njemu, ni mačeta, rui kučeta, sve u jednu torbu, sve u jedan zavežljaj, tabane pod noge, pa kud te one nose. A ja, kuda ću ja, jedno, dvoje, troje, petoro” – i dalje mu se smuči da broji. „Kuda sa njima, jedno plače, drugo plače, jedno sisa, drugo se hrani, treće i četvrto i sva tako? Kuda? A ovde? Ostani, ostani Demire, i čekaj leteće čete, čekaj Burnika, a koža drhti, noge ne drže, pamet stala kao da su je vrane ispile”. Uhvati se obema rukama za kosu i pogleda prema svojim livadama, nepoko- šenim. „Beži, Demire. Zaveži oči, štap u ruke, pa kreni u beli svet”. Učini mu se da čuje stotine dečjih glasova i oseti kako gmižu oko njega kao gušteri. „Kuda, Demire, kuda?” – govorili su mu. Drhtao je. ,,Tu šeć, Demire, ostati, tu će ti kosti istrunuti – tu gde si se rodio. Ustani, Demire, ustani”.
Pridržavajući se za bodljikave kleke išao je od jedne do druge. Dovuci se, Demire, do svoje jazbine i tu – tu ostani, moraš ostati. U livadi se čuo Dudin kikot.
– Kurva!