XXII
Sunce se povlačilo prema planinama. Pirkao je večernji povetarac. Zene su se skupljale i odlazile ka Demirovoj kući. Uz uske puteve, uz livade, išle su grupe ljudi iz udaljenih sela prema kućama onih koji su sutra rano trebalo da se zapute prema planinskim vrhovima. Dolazili su očevi, majke, braća i sestre da se oproste od svojih, da možda poslednji put vide jedno drugo. S vremena na vreme razlegao bi se glasan plač.
,,Ko zna, ko zna”, ponavljali su ljudi, a sitna deca su do mile volje plakala.
„Neka ih, neka plaču. Ko zna kada ćemo se više videti”.
Vladala je potajna zebnja, nesigurnost, neki čudan strah kod onih koji su sa pasošima u džepovima čekali jutro da pođu u Tursku i kod onih koji su došli da ih isprate. Niko nije sigurno znao na šta će naići, šta će zateći u toj dalekoj zemlji o kojoj su kružile različite priče. Potajna hladnoća je prodirala do srži i mutila pamet. Napustiti kuću, ostaviti livade, česme, planine, otići negde tamo u neku pustaru. Zavezati oči, pa u svet! Svi su tako mislili, ali ze- mlja i kuće su prodate. Torovi su ostali prazni.
Navukao se mrak.
Cele noći su se pekle pite, gurabije, kuvala jaja. Oko kuća su rzali konji. Sve je sada izgledalo beznačajno ma- leno prema ovom velikom odlasku, prema rastanku koji se uselio u srca i u misli. Jedino su deca spavala po uglovima soba. Starija su se naslanjala na bale, o direke i tu kao okamenjena dremala.
Vilonja je išao od kuće do kuće, odmahivao glavom, vrteo svoj drenovak u ruci.
„Učinjenom poslu nema mane”, ponavljao je ispred svake kuće. Uđe kod Demira.
Mula-Redžo je sedeo, okretao tespih, izgovarao molit- ve, prebacivao nogu preko noge i nemarno gledao u sveti- nu koja se stalno komešala. Gledao u nove dimije, u svilene mintane koji su se prelivali na svetlosti petrolejke.
Prilazili su mu ljudi, putnici. Trpali mu zgužvane novča- nice u džube i molili ga da se pomoli za duše njihovih mrtvih. Obećao je mula-Redžo da će se moliti dok i on jednog dana ne okrene leđa ovoj nebeskoj sohi.
„Naći ću vas ja, naći i to skoro. Nije moje da osta- nem ovde”.
Vrteo je svojim tespihom i pobožno se klanjao.
– Dok su ti ruke u državnim jaslama, ostaćeš ti ovde – reče mu Vilonja gledajući ga u oči.
– Ja sam Turčin, Allaha volim, medresu sam učio.
– Hodža jesi, to svi znamo, i musaf znaš, i to znamo s državnih jasala jedeš, eh, dobro je to!
– Vilonja, star si i nikako u din da dođeš.
– U dinu sam ti ja, a dove i musaf ne znam.
– Za deset godina da mi za oca i majku hatme učiš j da mi jasine učiš – jedva se podižući viknu Demir da ga svi čuju.
– Ja ću grobove zagrađivati i stoku od njih terati i ništa ti ne tražim, dok sam živ, to ću raditi – obeća Vilonja.
Spaho se trže.
,,Ti ćeš po mojim njivama tavrljati i žito mi gaziti”.
Demirov otac je oporučio da ga ukopaju na samoj međi Spahovog imanja kao da je želeo da svojim grobom spreči Spahovu gramzivost.
– U mojoj su njivi, ja ću zagrađivati – reče Spaho i pogleda u Vilonju.
Osmehnuo se Vilonja jetko, sa nevericom.
– Ti, Spaho, e pa da, da ti po njivama ne gazim, da žito i travu ne valjam.
– Grobovi su, pa ih ne treba dirati – dodade Demir.
– Naši grobovi čuče po ledinama, zarastaju, a stoka oko njih pase, po njima jure koze i bleje ovce. Takvi smo ti mi. Čim umremo i čim trava iznikne, niko više ne zna gde je ko ukopan – vajkao se Vilonja.
– Mrtve dovama i hatmetima treba spominjati, a ne po njima cveće saditi – mudrovao je hodža.
– Ama ljudi, pustite te dokolice, no hajd’ da idemo da ove ljude ostavimo da malo prilegnu – reče Spaho ustajući.