XVI
Sunce je prosulo zrake. Svetlelo je lišće i dizala se pa- učinasta magla. Rizvan-beg pogleda prema velikom hras- tu. Izvadi sat i otvori kesu izvezenu sitnim đinđuvama. Gledao je u sat, pa u veliki hrast očekujući kada će ga sunce zasuti sjajem. Sunčevi zraci rasuše se po kruni, na nje- govom satu poklopiše se kazaljke.
– Što je „serkisov”, alal mu vera – reče glasno i osmehnu se. – Tačan je.
Stavi sat u džep i pogleda prema putu koji je vijugao niz brdo. Pomače cvet i sede.
„Cveće ne treba kidati. Zaplače cvet, do neba se čuje”.
Pomilova ga i zagleda se u njegove žute latice. Dizala se magla i polako iz doline išla prema stranama. Svraka je skakutala nedaleko. Poče kreketati. On se pomače.
„Mili gosti svrake. Ne volim je kada krekeće, neko će ti banuti u kuću, a baš mi niko nije potreban. Mili gosti svrake” ponovi on, izvadi kutiju i zavi cigaretu. Pčela je zujala oko njega.
„Pčele su iz dženeta izašle i tamo one zuje, tamo teku reke meda i mleka. Ko zasluži Dženet, onda nikada više ne mora da radi. Sedi, pije mleko, jede med i gleda hurije, te lepe mlade devojke koje ne mogu biti starije ni mlađe od osamnaest godina. Eh, hurije”.
Ustade i pođe. Poče preturati po džepovina i prebirati ključeve.
Pogleda bravu na vratima i izvadi ključeve od kojih se nikada nije rastajao. Odavno su oni zamenili tespih koji je obesio o čiviju. Uzimao ga je samo onda kada je klanjao. Molio se on, molio za svoje mrtve koji mu ostaviše toliko imanje. Pomišljao je i na one koji su mu dali rentu. I to baš na molitvi često se sećao bradatog političara.
Uđe u dućan i pogleda rafove. Bilo je tu sedam rafova za sedam sela. Zadovoljno se osmehnu i stavi ruke na leđa.
,,E golaći moji, nije meni bilo lako. Pogledajte druge begove, begove koji lutaju, kako se vrpolje i tavore vežući dan za danom, jadikujući za svojim njivama”.
Seti se pečene halve, blejanja jagnjadi oko njihovih kuća, poigravanja konja i novih sedala, cipela, novih odela i fesova. Tako su begovi dobijenu rentu trošili i sanjarili o velikoj Turskoj koja ih poziva, koja je za njih spremila nove kuće, zasejala njive i potkresala bašte, pa samo poziva „hodite ovamo. Hodite, čekamo vas, čekamo, hodite”.
Letele su hiljadarke, razmenjivali se dukati. Trošile su se te hiljadarke, trošile, po kafanama i po tajnim skrovištima gde su se okupljale čengije iz belog sveta. Video je sve to Rizvan-beg i on je imao dušu i telo, ali hiljadarke nije trošio.
„Pametan sam ja”, pomisli on i dotače se čela. „Džemijet za vrat, pa u agitaciju, a onda sa radikalima; e, moji hajvani”.
Zagleda se ponovo u rafove. Sedam rafova za sedam sela. Raf „Dobri dolovi” donosio mu je najviše novaca. Se- ljaci su kupovali platno za košulje, za veš. Raf sa šamijama i maramama – iz tog rafa su kupovale samo žene. Muški raf, ili raf Borja, bio je pun potkovica, ulara, konopaca, lanaca za vuču, raznih sečiva. Kada neko od imućnijih dođe ili iz varoši, uvek su svraćali kod Rizvan-bega. Sedi on, podigne štap, pa kuc-kuc u tavanicu; koliko puta kuc- ne, toliko kafa bi žena pružila kroz otvor. Retko ko je to primećivao i mnogi bi se čudili kako tako brzo stigoše kafe. Znao je šta za koga treba. Dužnika da naruži ako mu nije platio, i to baš pred nekim, pred kim bi se zastideo. Ništa mu ne bi promaklo.
Priđe kaci punoj sira. Podiže poklopac, pomirisa.
– Propašće. A on zapeo po selu kao da će celu babovinu pokupovati – Ijutio se na svog brata.
– Ostavi ti zemlju, ostavi kada ti kažem, a on, jok, merka, merka i raspituje ko će prodati. Prirasla mu zemlja za srce.
– Kome to, beže?
Rizvan-beg se trže.
– Kao žandarmi polako idem i slušam.
– Ljutim se na brata, ništa mi ne pomaže. Sir će se usmrdeti.
– Ima sira dosta, doterujemo svaki dan, a gospoda žandarmi i vojska vole meso.
– Ja kupujem. Ništa ne dobijam džabe.
– Znam, znam.
– Ostavi se ti toga, nije to tvoj posao, Vilonja.
– Nije, znam, nije moje, moje je samo da đavole skupljam.
– I skupio si ih?
– Našao sam ih. čuvaj ti, beže, svoju zadnjicu. Belaj je veliki. Bido preti.
– Preti, veliš?
– Pita gde spavaš, kuda ideš, da li ti je kapetan jcv u kući. Sve tako nešto. Neće biti dobro.
– Sedi, evo baš ovde.
– To je tvoje mesto.
– Sedi, kad ti kažem.
Udari dva puta u tavanicu.
– Tri puta – sada će i mula-Redžo.
– Veliš, video si ih?
Vilonja polako izvadi kutiju, pogleda bega pravo u oči.
– Video i razgovarao.
– Hoće li pristati?
– Dok još u krvi ogreznu pa hoće.
– Tako kažu.
– Baš tako, i ljutito udaraju po kundacima. Ti si, Beže, zaboravio na mene. Pomagao sam ti. Seljaci su zemlju platili. Burniku si dao, kapetanu si napunio džepove, a meni?
– Ma čekaj, šta si zapeo.
– Zapeo, dobro, ja sam zapeo.
– Koliko, neka te đavo nosi, svukoste me, sve odneste, za koga ja radim! – Besneo je beg vadeći novčanik. – Koliko?
– Ti znaš.
Laganim pokretima beg je prebrojavao novčaniee.
– Toliko, beže. I ono što sam ti dužan odbij.
– To plati.
– Ništa neću da platim.
– Plati, Vilonja, plati, imaš ti – reče mula-Redžo ulazeći.
– Imam, mula-Redžo, imam i uvek ću imati.
Na otvor se pomoli tablja s fildžanima.
– Video si ih, šta si uradio? – upita mula-Redžo.
– Video i sve sam uradio. Sada vi radite, vi dole idite, vi ćete na ujdurmu ići.
– Priklješteni, veliš.
– Jok, mula-Redžo, umolio sam ih, i to ti je sve.
– Uzmi, Vilonja, – izvadi sira, rakiju. – A ti, hodža, kapetana, Burnika, dovedi brzo. Šta stojiš.
– Već sam obavestio.
Kapetan je vrteo glavom, smeškao se iako se osećao u toj dolini bezbedan, a njegovi vojnici zadovoljni što se caju kamena s ramena, što nema onih kasarnskih zavrzlama i začkoljica. Bilo im je rečeno da će odmah posle proterivanja komita biti pušteni svojim kućama, a kapetan je očekivao unapređenie, a možda i odlikovanje.
– Pristali, veliš, stari liscu, je li? Zar to nije moglo biti ranije, da se ne lomatamo po ovim gudurama.
Burnik se pomače i promigolji.
„Vraga si se ti lomatao, sedeo si u stanici, srkao kafu i sa Rizvan-begom pravio ujdurme oko kupovine koža, sira i ostalih dažbina”.
– Nešto si pokisao, Burniče – primeti kapetan.
– Ne verujem ja tim vragovima, plašim se da čim proleće grane ne zakliktaju po visovima. A i žao mi je…
– Vilonju žališ i Borje? – nasmeja se kapetan. – Neka, neka, ostaćeš ti još u Borju, ima posla za vlast.
– Vlast je od Boga – reče mula-Redžo – i svi je poštujemo.
– Znam, znam, ali samo… – i pokaza svoju pletenu kamdžiju.
– Svi se, brate, nečemu nadate i svak gleda da mu se neko osmehne, a ja šta čekam? Da me neko negde iza grma pljasne u potiljak. Putevi, brate, nesigurni, a posečena šuma oko puta izrašće sa obe strane i zgusnuće se.
– Ponovo secite i još dublje ako se plašite. A ti Vilo- nja, slobodno možeš da se odmah prijaviš i sam u zatvor dođeš, ako se Bido na proleće pojavi.
– Bido, on ne … ali neko u ime njega, to je drugo. Zato ja ne mogu jamac biti.
– Kako saznati da je neko drugi?
– Ubijte ga i glavu donesite, a ja ću istinu reći je li njegova.
– Pripremite sve, ugovorite kada i gde da se vlast sa komitima sastane, a ja ću sa druge strane sve učiniti. Zapamtite, Bida nećete prevariti i ne pokušavajte. Pomogni- te, kapetane. Ne možemo više, izgladneli smo, izludeli smo, deca…
– Dobro, dobro, časna reč je data i vlast kada je da, onda ti je to čvrsto.
Kapetan se podiže, priđe Burniku.
– Dobro je, naredniče. Verujem u to da ću i čin dobiti i Borja se otresti.