IV
Dizala se magla iz doline prema vrhovima planine. Demir je nekoliko trenutaka stajao ispred kuće gledajući ma- glu koja se pela. Poče obilaziti oko kuće i ugleda sveže tragove ljudskih stopala. „Otišli su prema planini”, pomisli i pođe, ali se odmah vrati i reče ženi da deca isteraju ovce i da ih poteraju gore prema bregu kako bi utrli tragove. Uđe u kolibu i izvede psa. Natače lanac na kolac i pomilova ga po dugačkoj dlaki. „Moram otići, moram prijaviti, nema druge, neka sve u dim izgori, neka me ubiju, neka rade šta hoće, ja moram”. „Čekaj, čekaj, šta žuriš, imaš vremena”, govorio je izvodeći vranca iz izbe. ,,Ne idi, budalo jedna, niko ih nije čuo, a stoka će utrti tragove i nikom ništa”. Pogleda vranca, bio je lep kao devojka. Brzo navuče nove čakšire, vezani mintan i zavi oko glave beli šal. Pomisli da se suviše nakinđurio. „Šta će oni dole reći?” Skinu sedlo i prinese samar, Vranac se uznemiri. Nije on navikao na samar. ,,E, moj vranče, nemoj se čuditi i mene samare i još mi jaram, onaj veliki jaram, stavljaju i niko me i ne pita. Naviknućeš se i onda će ti bez samara biti neobično”. Osamaren vranac izgledao je mali, kratak i mršav. Zauzda konja i pođe. Jutro je poodmaklo, ali crni oblaci su bili niski i učini mu se kao da je tek svanulo. Pođe nekoliko koraka i kada se okrete da pogleda svoju kuću, šal mu se zakači za smrčeve vrljike. Šal, nove čakšire, mintan – vezan mintan. E to ne ide, ne ide. Priveza konja za vrljike i povrati se kući. Skinu sve sa sebe i navuče po- cepano ruho.
– Ti nikako da odeš, stalno se vraćaš?
– Stoku odmah pustite, tragove neka utru i pripreti deci da ne izlaju ono što se noćas dogodilo. Zeleo je da što pre zamakne preko brda i da umakne pogledima seljaka. „Samo preko brda, pa onda vrancu na ramena i neka bude šta bude”. Izašao je na veliki put koji je prolazio kroz selo. Pojaha konja kad iza njega neko reče:
– Ene, Demira, ja te bogami ne poznadoh.
Demir se trže, okrete i ugleda Dudu.
– Ti ćeš dole k opštini, evo ti, Allaha ti, ova boca i ova torbica, pa mi donesi malo gasa i soli. Daj ovo Alju i on će sve kupiti – pruži mu stvari i Demir ih uze. Držao je bocu u rukama, gledao u nju i vrteo glavom. Hm, hm, đavo neka je nosi, sto đavola neka je nosi, od ovih prokletih žena čovek se ni u mišju rupu ne može sakriti. Tek odjednom, hop, pa pred čoveka: „Kupi, uzmi, molim te, đavo neka je nosi, crkla da bog da”! Stavi bocu polako u bisage, a torbicu obesi o prednji deo samara.
Magla je kuljala iz klisure. Pela se prema planini. Oblaci su preletali, odlazili, novi se pojavljivali. Mnoštvo oblaka. Neki su mu ličili na veliko kamenje poredano jedno do drugog, drugi vunasti i svetliji. „Kuda samo oni idu, šta biva sa njima?” Vranac najednom poskoči u stranu i načulji uši strižući. Demir uzdrhta. ,,To su oni, dobro su mi rekli, zapretili”. Uz livadu je trčao zec. Demir odmahnu glavom. ,,Uh, uplaši me. A ona, kučka jedna, mora
da je nešto namirisala čim je tako rano izašla kao bajagi da joj kupim soli, kučka je to. Sramoti celo selo. Burniku svake subote u pohode ide i panjka ljude. I ja sam ti neki čovek, kako sam mogao da onako ludujem za njom, kako sam mogao?” Seti se kad je gore u planini ouvao ovce, kako se sa njom igrao, grošao i kako je piljio u njene bistre zelene oči koje su ga uvek gledale ispod oka i’ nikada mu nije pošlo za rukom da je prevari u igri. „Vidim ja, vidim”, vorila mu je ona i uzimala kamenčiće da nastavi tamo .ffde je stala. Zelenooka su je zvali, a koliko puta mu je majka rekla da od žene kojoj oči igraju kao na loju daleko beži. Belaj je to, belaj. I jeste belaj, da nije belaj, ne bi još u svitanje ustala i gledala ko će iz kuće izaći i čučnuti. Belaj. Veliki belaj. Pogleda prema nebu. Razvedravalo se.
Približavao se velikom klancu koji se duboko usekao. Zateže dizgine. Uspori. Tu su uvek postavljene busije. Ugleda poređane mramore ispod puta. Uvek pucaju sa padine, sa male zaravni. Ta strana je obrasla velikom gustom šumom i proteže se daleko, bez većih proplanaka i livada. Mramori mu se pojaviše pred očima i on vide dugačko. poornelo kamenje i lišajeve na niemu. U sredini naiveći i najduži mramor njegovog dede. Tu su otimani volovi i ko- nji i plenjena kupljena roba. Tu su sačekivane kiridžije sa tovarima robe. ,.Ova brda, ove planine nikada nisu same, uvek je poneko lutao njima, uvek vrebao i zadavao strah”, pomisli Demir i pojuri mu stotine iglica kroz telo. Vranac se virteo i pokušavao da uzme đem u zube, ali je Demir di- zgine čvrsto držao.
„Pirari, komite, i sad, eto, moj brat komita; nikada nije prazna i slobodna ova naša divljina, ove naše ovolike šume. Sve neka đavo nosi. Vrati se, Demire, vrati se, budalo”, govorio je sam sebi. Idi, Demire, Duda je već razglasila po selu, videla sve, nema se kud”. Poleže po samaru, stisnu zube, zatvori oči i viknu:
– Hajd’, vranče!
Polete vranac kao orao. Nošen brzinom svoga konja, očekujući kada će se sa njega strovaliti pogođen metkom, prešao je veliki deo puta. Otvori oči, i vide strminu koja se okomito spuštala prema veldkoj česmi. „Što ti je čovek jadan”, pomisli on, „plašljiviji od zeca, najplašljiviji stvor na svetu”. Sjaha i povede konja.
Od česme je polako išao čovek vodeći za sobom konja. Demir požuri što je brže mogao.
– Ene, a otkud ti sad? – okrenuvši se reče Spaho.
– A otkud ti? — upita Demir.
Stajali su jedan pored drugoga, gledali se.
– Ja dole, nešto me je predsednik pozvao, pa rekoh uzgred da kupim malo gasa i soli – polazeći i vukući svoga konja govorio je Spaho.
– Predsednik, veliš, pozvao? – u ušima oseti zvonjenje.
Spaho ne odgovori. Ćutali su. Demir je išao pozadi, jer je put bio tesan i nije se moglo ići uporedo. Gledao je dorata koga je Spaho sa ponosom hvalio. Dorat je visoko držao glavu, a iz samara je virila slama. Samar velik, poklopio ga. Demir se smeškao i učini mu se da je njegov vranac mnogo bolje izgledao, pa se okrete i pogleda ga.
– Noćas je tvoj pas mnogo lajao. Šta je to bilo? – iznenada upita Spaho.
,„Pas si ti i to veliki pas i lisica si, dabogda ti se usta okamenila”, pomisli Demir, pa sasvim tiho reče:
– Laje u poslednje vreme na sve. Čini mi se da je ogluvio, pa mu se pričinjava.
– Eh, ogluvio, rano je to, mlad je on još.
– Bogami i nije tako mlađ, a može da ogluvi i od drugog.
– Svašta može, ali tvoj žujov nije tako star.
„Lisica jedna, čuo je lavež i sada ispituje”. Pomisao da je on mogao saznati za one noćašnje natera mu hladan znoj.
Sa lišća su padale krupne kapi.
„Demir mi ih je sigurno poslao, a sad ide da prijavi”, mislio je Spaho. „Prokleti krmak, zlo nas je od njihove ku- će snašlo. Vidi psa kako se prerušio kao fukara”. Pogleda u svoje stare čakšire i prekide misao. Dolinom je hučao veliki potok noseći grane i sitno drveće.
– Velika je sila noćas pala, hučala je planina kao da će kijametski dan – govorio je Demir i gledao u bujicu koja je mutna silazila niz dolinu.
Spaho zaustavi konja, lako skoči i prebaci desnoi nogu preko samara. Demir to isto uradi.
,,Ne, nećeš, Spaho, ti prvi ići i reći i na mene sve na- tovariti”.
– Ne reče mi šta ćeš dole? – upita ga Spaho, okrećući glavu prema Demiru.
Ovaj pritera svoga vranca uz dorata i skoro im se kolena dotakoše.
– Rekoh ti da kupim malo gasa i soli. Nestalo mi je već nekoliko dana.
Spaho sumnjičavo odmahnu glavom.
– Ima ljudi koji celog svog života nešto petljaju i uvek drugome o glavi rade. Eto, Demire, zar ti ne bi mogao nekako. poručiti. onom nesretniku da se negde izgubi da mu se trag zatre.
– Ti znaš da ga odavno nisam vidio.
– Otkuda ja znam, nisam se slijepio sa tobom pa da to znam, braća ste, a i žena mu je tu.
– Sve sam ja kriv, tako vi mislite i merite popreko gledate i uvek se od mene sklanjate kao da sam gubav. Meni je brat, ali je i tebi posle mene najbliži, pa šta možemo.
Izašli su iz klisure, a odatle se prostirala župa. Ređale su se njive, bujne pšeniee i šljivici. Po ledinama su pasla mala, sitna goveda. Približavali su se brežuljku iza koga se nalazila žandarmerijska stahica. Svaki od njih je mislio: ,,Ja ću prvi sve reći Burniku”.
Demiru se učini kako dorat odmiče, pa ne čekajući ni trenutka potera svoga konja. Udariše kopita o tvrdu zemlju. Jurili su prema stanici. Vranac je stigao prvi.
– Ovamo, tico! —reče Bumik Demiru kad se skide s konja. Pogleda malo u stranu, vide Spaha i njemu dade znak da priđe.
– Pazi molim te, u trku dojurili, tice jedne, stoke jedne… Kuda? – zagleda se malo u Demira, pa kroči nekoliko koraka prema njemu. – Demir-kapija, ti si, da tico, kapija. Ulazi u stanicu.
Uterao ih je Burnik u mračnu prostoriju.
– Tako, tice, ja ću vas naučiti pameti kako se prolazi pored ove kuće.
– Ja sam – promuca Demir preplašeno …
– Ti si, stoka. Ćuti, sve ću ti zube u vilicu sasuti – unese mu se Burnik u lice. – Šta ,,ja sam”, šta, govori?
Kod mene su noćas bile komite – jedva čujno izgovori Demir.
– Komite veliš, a ti sad poigravajući konja došao da mi kažeš. Sad kad su oni do granice došli, vucibatino jedna. A ti, šta ti?
– I kod mene su bile – reče Spaho.
– Vidi molim te, i kod tebe – utahji narednik svoj glas imitirajući Spaha. – E teško vama, teško vašim zadnjicama. Lepo ih primili, nahranili i ispratili, pa trk kod mene. Bando jedna! Svi ste vi iz iste bande – šteže zube i pođe prema Demiru.
– Kuda su otišli, što ranije niste došli?
– Ne znam kuda su otišli, kuća je bila opkoljena dok se nije zora pomolila.
– Ćuti!
– Tako mi dece, nisam mogao ranije, nisam smeo. Čuvali su me.
– Čuvali, veliš, a vidi molim te, mogli su te i ubiti, a da te nisu tukli?
– Tukli nisu.
– Eh šteta, velika šteta, ali ne mari ništa – pretio je narednik. – Pokucali na vrata, a ti oberučke hop, pa se grliš s njima, brat je, zaiam ja šta je brat, šta ćeš, siromah si, eto ti pocepane čakšire, kosa ti kroz kapu izbila, siromah si veliš – imitirajući i Demra govoro je narednik.
– Šta ste im spremili da jedu?
– Zaklali su jagnje – reče Demir.
– I kod mene isto – dodade Spaho.
– U tor ste išli, što tada niste pobegli, pa da ih pohvatamo?
– Čuvali su nas – izgovoriše obojica u isti mah.
– Dobro, dobro, sad ćemo videti da li je to tako.
– Gospodine naredniče, tako mi dece, nisam im ništa dao milom, sve je silom, i dukate ženine su uzeli i odneli, i novac koji sam imao; sve su mi odneli.
Narednik Burnik poskoči.
– Dukate, novac, e to je mnogo, videćemo sada da li je to istina – i prodera se. – Podnaredniče, uđi ovamo.
Na vratima se pojavi dugačak čovek tankih brkova.
– Izvolite, gospodine naredniče.
– Poznaješ li ti ove ovde?
Podnarednik se zagleda prvo u Spaha, pa onda u Demira:
– Ovoga poznajem – pokaza prstom na Demira – sinoć sam mu bio kod kuće.
Demir zinu od čuda, nije prepoznao podnarednika. Bučalo mu je u glavi i oseti kako mu u jagodicama biju žile. „Kontrakomite”, pomisli on. ,,E jadna mi majka, moj Demire, a što pomenu proklete dukate i novac?”
– Govori, podnaredniče, govori kako vas je primio.
– Vrata je na prvi kucanj otvorio, čim sam mu rekao da dolazim od njegovog brata. Pitao je za njega i žalio što i on nije došao. Otišao je u tor i doneo jagnje, zaklao ga i sve tako kako se prijatelji dočekuju, tako nas je, svetoga mi Petra, pogostio i nahranio. I još kaže onaj dole, onaj debeli, brkati, nogom nam je pod grlo stao. To je mislio na vas, gospodine naredniče.
– A tako znači, tako, nogom pod grlo stao, tako tico, majku li ti tvoju – i udari po licu Demira – tako, bando.
– Jeste li ga čuvali kad je donosio jagnje?
– Nismo, rekli smo da ćemo ga čuvati. Mogao je umaći.
Demiru se sve pred očima vrtelo i činilo mu se da je upao u neku duboku jamu punu zmija iz koje ne može da se izvuče. Oseti i kako ga nešto u grlu steže. Pao je.
– Podigni ga – reče narednik Spahi – a ovaj, kako je on dočekao komite?
– Gospodine naredniče, ja nisam išao tamo, tamo je bio kaplar.
– Dobro, dobro, videćemo i tebe – obrati se on Spahu.
Demir uhvati vazduha i polako protrlja glavu. Zurio je u prazno.
– Hej, ti, znam ja te folove, ne pali to kod mene – vikao je Bumik. – Podnaredniče, one dukate koje si uzeo i za koje te je Demir tužio da odmah vratiš.
Stajao je podnarednik i za trenutak se zamislio kako da ih vrati kad su ih podelili još jutros čim je iz „komita” došao.
– Veli Demir da si mu i novac uzeo.
Podnarednik lakim korakom priđe Demiru i navali na
njega. Tukao ga je i ponavljao:
– Evo ti dukati, evo ti dukati, daću ti mnogo novaca. Đubre, stoko, tico, bando jedna – vikao je podnarednik sav zapenušan od besa. Na zemlji je ležao Demir nepomično.
Počelo je saslušavanje Spaha. Ponavljalo se sve isto, samo što je podnarednika zamenio kaplar.
Demir i Spaho su ležali jedan pored drugog u nesvesti.
* Roman “Vrtlog” Muhameda Mula Musića objavljen je 1976. godine u Ediciji “Biblioteka B” Međurepubličke kulturno-prosvjetne zajednice sa sjedištem u Pljevljima. Urednik knjige bio je Ćamil Sijarić, a recenziju pored Sijarića potpisuje i Radomir Barjakatervić. Knjigu je likovno opremio Aleksandar Aleksić, dok je kao odgovorno lice ispred izdavača poTpisan Kemal Šećerkadić.
Izdavački savjet činili su: Mišo Vučićević (predsjednik) Mustafa Hadžiatlagić (potpredsjednik) akademik Dušan Kostić, akademik Ćamil Sijarić, Ramiz Bambur ,Mirko Vraneš, dr. Vojislav Maksimović, dr. Radovan Vučković, Manjo Vukotić, Bedrija Zaimović, Slobodan Dabetić, Rasim Ćelahmetović, Svetozar Radonjić-Ras, Kosta Radović Dragomir Brajković.
Obzirom da je riječ o autoru velikomedresantske generacije sandžačkobošnjačkih pisaca kao i veoma raritetnom i skoro nepoznatnom i nedostupnom djelu, sajt sandzackaknjizevnost.com objavit će ovaj Musićev roman u više nastavaka.