II
Ižđikala trava, sazrela za kosidbu. Modra žita su se povijala u talasima kada se vetar spuštao niz doline. Ljudi su izlazili, obilazili svoje livade, gledali u njive.
– Ako ih suša ne uhvati, biće ječmenice do guše – govorio je Vilonja sedeći ispod velike trešnje, koja je spustila okićene grane do same zemlje.
– Ne volim kad ovako trešnje rode. Sećaš se one godine kako je rodila i koje čudo bi – snuždeno reče Demir i pogleda u Vilonju. Zurili su i jedan i drugi u pune grane trešnje i sećali se pljačke, pucnjave i bežanja po šumama i gudurama.
– Molio sam ga, nemoj, Bido, ako boga znaš! Ostavi se ćorava posla; gledaj svoju stoku, svoju ženu. A jok! Zapeo kao sivonja u plast, a sad ko god dođe – mene za vrat: „Brat ti je!” Uhvati se Demir za glavu rukama i pogleda u travu.
Jedan belaj donese više jada i nevolje nego svi u selu. Doteruje vlaške ovce i krave, donosi sulmje i druge dran-gulije, a onda nokat u ledinu, pa selo plaća – graktao je Vilonja kao da se granje lomilo.
– Čim je dohvatio pušku u svoje ruke, krijući od mene, napravi čitavo čudo. Belaj.
Zaćutali su.
Bilo je rano proleće. Sunca tek toliko da malo zagreje golotrbu decu i malu jagnjad. Trava se pomolila, a na vrhovima planine beli se sneg. Švabe pozivaju u đurunlije, a Rizvan-beg nosi selame od sultana i predaje ih svakom ponaosob. Beže ljudi, beže mladići i niko se ne raduje kada on, ogrnut ćurkom, jašući svog dorata, prilazi nečijoj kući.
„Bido, delijo, Bido, gazijo” — sećao se Demir kako je Rizvan-beg prilazeći njihovoj kući govorio kako mu se ulagivao: .„Selam ti je naš padišah i pozive te da odeš i da mu pomogneš”. Bido ga gleda, smeška se, smeška, pa polako skide svoju mauzerku. „Alećumo selam, ali za njega neću da znam, dok je meni ove mauzerke na ramenu i ova torba fišeka. Ja sam car i ćesar”. Polako se privuče pored ćoš- ka kuće i strogo reče Rizvan-begu: „Odbi, ako ti je život mio! A gde je tvoj sin, je 1′ on selam dobio?” Rizvan-beg se nasmeja i sjaha s konja. „Aferim, delijo, takav meni treba za moje selo, za naše njive. Ako ovo „Crni gavranovi” prihvate, onda se i car iz Stambola može seliti. I ćesar se iz Beča može seliti. Ovo je Demir-kapija, ovo je Balkanija”. Gledao ga je Bido, sumnjičavo vrteo glavom i nije mu verovao, ali danas-sutra leže na rudu, popusti i postade njegov seiz.
– Rizvan-beg sada ne može da bude ćefil, jer je velika zla napravio. U cmo je sve zavio i nikako ćefil ne može biti.
– Rizvan-beg? E moj Demire, znam ja begove otkako su se ovde zakopitili. Krmska je to fela, lukava; gaće bi ti svojim lukavstvom svukli i išao bi go. Krmska je to fela. U asker me htedoše poslati. Mlad sam, zdrav, snažan. U asker odeš momak, a vratiš se starac. Tamo negde daleko ratuješ, jezik ne znaš i živ Ise teško možeš vratiti. Pođem gore u planinu, pa boc drvcetom u uvo. Curilo je, kapalo, bolelo duša da ispadne! Neka, neka boli bol će proći i nikom ništa. Šta je jedno uvo prema životu a i život ti nije ništa prema mukama koje te u tuđem svetu čekaju. Zavio sam uvo, natrpao kojekakvih trava i pravo kod hodže da mi piše. Gleda hodža u svoje ćitabe, gleda i vide kako me je jedan džin u uvo pogodio, zadao mi šidet i ogluveo me. Tako. ostadoh ‘ovde. Mislim, ponekad, da je bilo bolje da sam otišao. Koliko sam jada preturio preko glave!
Četa Bida Vejsića bila je velika. Skupila se iz mnogih sela i t.u na granici između tri sreza krstarila. Pojavljivao se Bido posle prvih listova drveća, upadao u sela i pljačkao. Strepeli su seljaci, dobro podupdrali svoja vrata, ležali van svojih kuća. Prvo su uzimali novac, dukate i prstenje, a kada toga nije bilo, otvarali su torove i isterivali ovce. Na granici prema Albaniji uvek su im vrata bila otvorena. Tamo su i zimovali. Za njima su išle leteće čete žandarma i vojska, obilazili su sela i tražili ih po kućama.
Dolasku proleća niko se nije radovao.
– Nisam pametan šta da radim. Ovako više ne mogu; sve mi je dosadilo, zemlja omrznula, žena omrznula, a deca kao da su tuđa. I ovo sunce kao da me više ne greje.
– Trpi, trpi! Šta ćeš drugo?
Priđoše im još neki i posedaše po visokoj travi.
– Zemlja, gledam je. Moje su livade stdgle za kosidbu, a ne mili mi se – reče Spaho zavijajući duvan u parče novine.
– Ne mili se nikom, a jesti se mora
dok duša ,kuca. Deca…
– Deca hoće hleba – prolomi se Vilonjin glas.
– Deca znaju samo za hleb i strah – dodade Demir.
– Straha imaju dosta, po celu noć samo plaču i grče se uz nas, otimaju se od nekog i kukaju. Ne možeš ih umiriti, nikako da ih probudiš, a kada se probude, gledaju prema vratima, ,,Tu su, eto, tu su”, pokazuju ručicama i zagnjure glave u majčina nedra.
– Vakat je takav! – dodade drugi. – Reče mi žena da je Rizvan-beg baš sada stigao odozdo; veseo je nešto.
– Veseo je, u Džemijetu je glava, možda će i poslanik biti – procedi Spaho.
– Nije njemu ni do čega drugog nego da mu plate rentu za čipčiluke.
Svi pogledaše prema udaljenom zaseoku koji je nekad pripadao Rizvan-begu.
– Velike je čitluke imao i velike će pare primiti.
– Vešt ti je on čovek. Kada zagusti, onjse izgubi kao da je u vodu propao; nema ga, nema, pa se tek najednom pojavi kao da je iz zemlje iznikao. I znajte, čim njega ne- ma jedan dan, onda čekaj neki kijamet.
Čobani su isterivali stoku iz torova i začuŠe se zvona; negde u daljini je odzvanjala mjedenica, jedina mjedenica na Dudinoj kravi.
– Gospođa Duda pusti svoju sivulju – reče Vilonja i uhvati se za brkove. Pogleda ispod oka i osmehnu se.
– Lako gospođi! Ona prima platu; nije šala, muž pandur – reče Spaho sasvim ozbiljno.
– A koje mu je to vere Burnik?
– Koje? Turske nije, znam sigurno, a kad nije turske, onda je svejedno – reče Vilonja. – Čudan neki čovek, debeo, a glava – kolika mu je – ne bi je bumbar za dan obleteo.
– Bumbar! A kako bije rukama da bog da mu obe ot- pale do ramena – reče Demir.
– Jak ti je taj duvan Spaho, a novine – gde si njih našao? – upita ga mršavi čovek i dohvati kutiju sa du- vanom.
– Eno učitelja na Zavoju – reče Demir.
Svi pogledaše. Nekoliko đaka je išlo pored njega. Čuli su se piskavi dečiji glasovi.
– Odavno nije ni dolazio. Čudan neki čovek. Poneseš mu sira, kajmaka ili kokoš i ostaviš tamo kod služitelja, a on ti drugog dana pošalje pare. Bolji ti je od svakog našeg hodže.
– Kakav hodža!
Prisećali su se kako je hodža učio decu. Viču deca, viče hodža i niko nikoga ne sluša – svi viču. Idu tako ,,đudadima” po sufari i po nekoliko puta ponavljaju isto. Drugog dana tek hodža prozove jednog đaka i pita: „Jesi li devamio?” Dete gleda u sufaru, gleda u hodžu, pa muca: ,,Je- sam” i otvara sufaru; hodža gleda i kaže: „Hajd’, počni”. Dete ćuti i hodža ćuti i gledaju se neko vreme, zatim dete polako seda, skida opanke i čarape i podiže noge: „Falake dajte, bolje je što pre”. Izlaze dvojica i stavljaju mu na noge faleke, tuku po golim tabanima, dete se mršti, uvija i najzad zaplače. „Tako, pa sad uči i reci onom tvom ocu neka mi pošalje jedno kilo masla”.
Vijugala se uska staza uz zelenu livadu. Učitelj je koračao ujednačeno. S vremena na vreme podigao bi glavu i pogledao prema velikoj trešnji. Kada priđe, svi ustadoše. Učitelj prvo obrisa znoj, udahnu nekoliko puta i zadihanim glasom reče:
– Zaduvah se uz ove strane.
– Svaki dan je dobar kad ne padaju gromovi, kad ne prolaze leteće čete i kad ne haraju komite – reče Vilonja i pogleda učitelja.
– Meni više nijedan dan nije dobar. Kad smrkne, tre- sem se i mislim ko će zakucati na vrata, a kad svane, slu- šam gde će zapucati i odakle će i ko izbiti. Ne znam šta mi je crnje: noć ili dan – mekim glasom izvlačio je svaku reč Demir kao da je iz džepa vadi.
– Cma ti kosa na glavi, nigde bele, a kukaš. Pričekaj- der, kada obeliš kao ovca, videćeš kakvi su ti bili dani, a kakve noći! – graktao je Vilonja i uhvatio se za svoje bele brkove.
– Ima li kakav poziv ili pismo? – upita neko učitelja.
– Ima jedno pismo – reče Vilonja – piše ti gospodin Burnik – i nasmeja se. – Ko je i kada u ovom selu dobio pismo?
Svi pogledaše u Vilonju i zamisliše se prebirući po gla- vi da li ga je iko ikada primio.
– Verujte mi, gospodine učitelju, skoro će mi pedeset godina, a nikada nisam u svom životu primio nijedno pi- smo – zastajkujući pri svakoj reči reče Spaho.
– A meni je lično car iz Stambola selam slao i u as- ker me zvao, pa sam ti, moj učitelju, od tog doba i ogluveo, evo na ovo jedno; kao motika ništa ne čujem – ozibljnim glasom reče Vilonja i nasloni se laktovima na koleno.
Svi se nasmejaše. Spaho objasni učitelju zašto se smeju. Gledao ga je učitelj i smeškao se.
– Ima li nešto u tim gazetama? Šta kažu, hoće li se jednom već umiriti? – upita Demir.
– Davno se umirilo, rata više nema, a radikali obe- ćavaju da će agama i begovima isplatiti rentu za čipčijsku zemlju – govorio je učitelj i prelistavao novine.
– Eto ti izbora kao što je bog jedan! Čim te vaše novine počnu o renti, izbori ti kucaju na vrata – vrteći glavom tumačio je Vilonja.
– E, onda teško nama!
– Izbori će, kako izgleda, zaista biti čim mene preme- štaju – reče učitelj.
Seljaci zinuše od čuda. Gledaju u učitelja i kao da nisu čuli šta je rekao. Nije prošlo mnogo vremena otkako je došao i tek su se na njega privikli, a oni hop – na drugo mesto. Ćutali su svi. Gledali su negde u daljinu.
Bila je jesen, rodna godina, kada je jednog dana kroz njihovo selo projahao neki čovek sa nekom čudnom kapom – ni turskom, ni crnogorskom, ni švapskom. Gledali su ga ljudi i pratili očima. „Došao je učitelj”, pronelo se kroz selo. „Učitelj – a šta će pa taj učitelj?” Mlađi su odgova- rali da učitelj uči decu da pišu i čitaju. „Kako da čitaju, oba vam oka ispala! Turska deca da čitaju! Pa samo se u crkvi kod Vlaha čita, a kod nas Turaka se uči dova”, bunili su se stariji. Zene su se pitale kakva mu je kapa. „čula sam da oni nose neke velike kape, ne bilo primenjeno, kao stambolski fes, samo su crne boje. Čudne su ti to kape! Kijametski dan nije daleko. A davno još rekao je mula Emšir – čim se te crne dugačke kape pojave, onda čekajte Kijametski dan. Kuku nama!”
O njegovom kačketu danima su ljudi, žene, stari, mladi razbijali glavu i svaki je imao svoju pamet i svoje pravo.
Šuštali su listovd novina. Učitelj je nešto tražio.
– Ah, evo ovde piše da će agama i begovima isplatiti rentu – i poče da čita.
– Rentu će im dati, mi to svi znamo, no reci nam, bo- gati, je l’ istinu govoriš da ideš?
Učitelj spusti novine na travu, zagleda se u Vilonju koji ga je pitao, pa polako izvadi neku hartiju i pročita im.
– Pa gde ti je to mesto što ima tako čudno ime? – upita ga Demir.
– U Makedoniji, daleko je to.
– Je 1′ to u našoj državi? – ispoteže Spaho.
Učitelj se nasmeja:
– U našoj, u kojoj bi drugoj bilo, tamo je Skoplje, jeste li čuli za Skoplje?
– To mu je Ušćup – reče Vilonja i polako izvadi svo- ju srebrnu kutiju. – Evo, gospodine učitelju, ona je odatle, doneo sam je. Velika je to kasaba. Čudna je to kasaba; svake ti tamo sorte ima i svake poganštine. Ih, kakvih čengija ima, pa i onih drugih. Bogato je to mesto, a ima mnogo si- rotinje, prose svuda, prose.
– Ostavi se, Vilonja, priče, ne zaglušuj gospodina učitelja; znamo sve napamet šta ćeš pričati i šta ti se dogodilo u Ušćupu. Svakog dana čim sednemo, o tome pričaš. Pričaš o bogatim udovicama i o tome kako je jedna htela da te zadrži i sve tako nešto.
– Eh, Ušćup! – duboko uzdahnu Vilonja i neveselo pogleda prema putu kojim se išlo za Peć, a onda za Ušćup.
– Decu ću raspustiti ranije. Nadzornik neće dolaziti; ima mnogo komita. Ja ću kufer na rame, pa svojoj kući da se malo odmorim, a onda u Makedoniju.
– Ama kufer na rame nećeš! Konja imamo, povešće- mo te i ispratiti.
Vilonja je gledao u novine koje su stajale ispred uči- telja. ,,E jadnik, išao je od kuće do kuće, pozivao decu, molio nas da ih šaljemo, a nikoga nije tužio onima đole. Novine nam je donosio, nudio nam da nas nauči da pišemo, ali niko nije hteo”. Pogleda u učitelja.
– Politika te je odavde oterala, a i ovamo doterala.
– Ona i samo ona. Ali vi znate da sam ja uvek hteo da vama bude bolje.
– Osetili smo mi to odmah i čudili se. Bože, čudna čoveka! Šta smo mu mi, pa da ga srce boli – reče Spaho i pomisli: „Ima učo sigurno plaću od te demokratske partije koju je po selu hvalio kao majka ružnu devojku koju treba udati.”
Gledao je Spaho puteve kuda će taj njihov učitelj otići. Bi mu ga žao. Decu je učio, nije ih tukao. Pročuo se i po drugim selima, po onima gde učitelji jašu najbolje konje i idu sa komandirima stanica po seoskim svadbama.
Učitelj ustade i pruži ruku prvo Vilonji.
– Zbogom, Vilonja! – Svi ustadoše.
– Oprosti nam, prosti smo ti mi ljudi i za dobro ne znamo, samo za strah – reče Vilonja. – A kada ideš?
– Sutra rano polazim.
Demir mu polako priđe skoro sa suzama u očima.
– Sutra rano ću doći sa konjem da te ispratim, sigurno ću doći.
– Hvala, prijatelji, znam da me niko ne bi odbio, ali mene će otpratiti neko iz sela gde stahujem. Nezgodno bi bilo; tamo stanujem, a da me neko iz drugog sela ispraća.
Niz livadu obraslu visokom travom spuštao se plećati učitelj.
– Silan čovek, baš mi ga je žao!
– Ko će sada ovamo doći; nekog ugursuza će nam poslati koji će nas zajedno sa Burnikom glodati – reče Demir.
Iza poslednje omorike zamače učiteljev kačket.
– Neka glođu, iz ove se kože u drugu ne može – procedi Spaho.
Čula se svirala. Melodija kad se ovce iz tora puštaju. Pogledaše – prema toru i videše kako ovce polako ustaju i kako se ovan predvodnik prvi diže, stresa i polazi, a veliko zvono o njegovom vratu zabruji. Ovce idu jedna za drugom kao da su na koncu nanizane.
– Čemu je vreme, tome je i vakat – reče Vilonja i polako pođe.
I ostali ustadoše. Ostala je usamljena trešnja i zujanje pčela. Odjekivala su zvona i zvukovi svirala.
* Roman “Vrtlog” Muhameda Mula Musića objavljen je 1976. godine u Ediciji “Biblioteka B” Međurepubličke kulturno-prosvjetne zajednice sa sjedištem u Pljevljima. Urednik knjige bio je Ćamil Sijarić, a recenziju pored Sijarića potpisuje i Radomir Barjakatervić. Knjigu je likovno opremio Aleksandar Aleksić, dok je kao odogovorno lice ispred izdavača poipisan Kemal Šećerkadić.
Izdavački savjet činili su: Mišo Vučićević (predsjednik) Mustafa Hadžiatlagić (potpredsjednik) akademik Dušan Kostić, akademik Ćamil Sijarić, Ramiz Bambur ,Mirko Vraneš, dr. Vojislav Maksimović, dr. Radovan Vučković, Manjo Vukotić, Bedrija Zaimović, Slobodan Dabetić, Rasim Ćelahmetović, Svetozar Radonjić-Ras, Kosta Radović Dragomir Brajković.
Obzirom da je riječ o autoru velikomedresantske generacije sandžačkobošnjačkih pisaca kao i veoma raritetnom i skoro nepoznatnom i nedostupnome djelu, sajt SANDŽAČKAKNJIZEVNOST.COM objavit će ovaj Musićev roman u više nastavaka.