III
U daljini velika huka. Vetar je bivao sve jači ukoliko se približavalo veče. Cvileo je u granama omorika, otkidao i u kovitlac nosio seno sa plastova. Dolinom je odjekivala grmljavina. Šuma se do zemlje povijala. Čobani su žurno terali stoku svojim kućama. Zvona su isprekidano odzvanjala. Ljudi i stoka trčali su prema skloništima. čuli su se povici: „Stoku što pre u torove, u izbe!” Oblaci puni kiše nasadiše se na brda. Navuče se mrak. Prve kaplje krupne kiše počeše udarati po drvenim krovovima. Sklopiše se nebo i zemlja. Besnela je nepogoda. Hučala je šuma i zviždao vetar.
Na vrata ulete Demir, kuća se zatrese od naglog naleta oluje.
– Zatvori, čoveče, uneo si tovar hladnoće – viknu Raba, trpajući drva na vatru.
– More, i čitav potok – reče Demir stojeći nasred kuće.
– Ulazi u sobu i presvuci se! Šta si stao?
Sedeli su za sofrom. Čulo se samo tupo udaranje kašika. Vetar je naletao, a kiša je dobovala po krovu.
– Prokisnuće, rasušena je šindra – reče žena hvatajući parče sira i trpajući ga detetu u usta.
– Neće, sva se lučevina i smola na suncu raskravila, pa je zatisla šupljine.
Vatra je nešto slabije gorela. Ugarci su se pušili.
– Noćas je svako u svojoj rupi, niko živ nije napolju.
Žena klimnu glavom. Radovali su se seljaci takvim noćima. Mirnije su spavali i nisu strepeli hoće li neko zakucati na vrata.
– Odavno nismo ovako rano legli jedno pored drugog. Sve neke vojske su nas gazile. Bežanije po šumama – mekim glasom govorila je Rama Demiru tiho na uvo.
Deca su ležala poređana kao fišeci. Grmljavina je odlazila, a vetar je utišao huku. Padala je jaka kiša. Osećao je Demir vreli dah svoje žene koja se pripijala. Sećali su se svojih prvih dana i pričali po ko zna koji put o silnim svatovima i trkama svatovskih konja.
– Vezla sam maramu za konjsku kočiju nekoliko da- na. Vezla i čuvala ovce i mislila kakav li je taj momak.
– A on vitak, crnih obrva i plavih očiju. Snažan, radan i dobar binjadžija – stežući je u svoje naručje i mi- lujući je po kosi šaputao joj je Demir.
Pas je zalajao prvo retkim lavežom, pa sve brže i jače.
– Na čoveka laje – uznemireno reče Demir i podiže glavu sa jastuka. Osluškivao je. – Na čoveka, siguran sam, uvek on tako laje na čoveka. – Sede na dušek i duboko uzdahnu:
– Ko li to može biti? Nikada mir!
– Ti psu veruješ, ostavi se bogati toga.
– Znam ja na šta laje – skoro drhteći ustade Raba iz postelje i poče osluškivati. Čuo se lanac kako udara o kolac za koji je privezan pas. Začu se tiho kucanje na sobnim vratima. Demir se sav pretvori u veliko uvo. Kucanje se ponovi. Glas rezak, odsečan:
– Demire, otvoiri odmah!
Demir je ćutao. Pas je besneo od ljutine i laveži.
– Otvori ili ću vrata razbiti!
– Živ nikome neću otvoriti i ko moj prag preskoči, ubiću ga kao psa.
Razleže se jak udarac u vrata; jedan, drugi, nekoliko.
Demir je tumarao u mraku po kući, tražio sekiru i nije mogao da je nađe. Deca su se razbudila. Drhtala su i plakala. Žena je huktala, lomila prste. Začu se jak tresak i vrata popustiše. Ljudi kao bačeni iz praćke upadoše u sobu.
– Nećeš da otvoriš! Žandarmima kolješ jagnjad i plačeš pred njima kao strina, a drugovima rođenog brata hoćeš glavu da odrubiš. Gade jedan! – vikao je neko s vrata prigušenim glasom. Gas zapali, ništa se ne vidi.
– Gasa nema – odgovori Raba – odavno ga mi nemamo.
– Luč zapali, brzo – naređivale su novajlije.
Žena izađe i na vatri zapali veliku zublju luča. Suknu plamen. Rasplamsa se oganj. Uvedoše i Demira koji je bio u sobi.
– Iz kuće ni koraka!
– Mi smo družina tvoga brata, on nas je poslao da te vidimo i da ti od njega selam donesemo i da…
– Neka đavo nosi i mene i njega i njegov selam! Ništa mi on ne treba – gledajući pravo u lice dugajlije jedva čujno odgovori Demir.
– Ćut, gade jedan, a da vam nije nas, žandarmi bi vam uši oglodali i na vatri vas pekli.
– Gora vatra od ove ne može biti – osmeli se Demir.
– Moli se za zdravlje tvom bratu, a da nisi njegov brat, brat našeg Bida, ućutkao bih te ja da više nikad ne progovoriš.
Demir sagnu glavu. Video je bes i čuo škrgut zuba.
Pas je lajao istom žestinom.
– Idi uvedi psa da ne privlači kokarde. Hajd, brzo!
Demir se polako pomeri prema vratima. Izađe, polako
se okrete i za samim petama oseti čoveka. Za ambarom virila je ljudska glava.
– Čuvamo te dobro – reče pratilac – niko ti ništa ne može dok smo mi ovde.
Demir skide lanac sa koca i povede psa prema izbi.
Vatra je plamsala. Pucketale su smrčeve oblice i bacale velike iskre koje su padale na mokru odeću oružanika. Padne iskra i zacvrči, pa se ugasi.
Ljudi oko vatre jeli su.sir i kajmak. Na vatri je šištala voda u bakraču. Dvojica brzo oderaše jagnje. Sekli su velike komade mesa i trpali ga u bakrač. Dugajlija je sedeo, gladio brkove i smeškao se na Demira.
– Mi sami sve radimo, a kada vam Burnik i leteća četa dođu, onda trčite po selu, skuljate pogače i pite, a nama je dobra eto i ječmenica.
– Sila boga ne moli – procedi Demir.
– A mi? Mi znači nismo sila! E jadna. ti majka, a mi smo ti najveća sila. Videćete svi ko smo mi i šta smo mi.
Meso u bakraču je vrilo. Para se mešala sa parom koja je izbijala iz mokre odeće razgrnute po hatulama i sohama pokraj bakrača.
Sedeli su oko sofre i halapljivo jeli meso, lizali prste.. Nalivali su se mlekom iz karlice. Prosipali su ga po zemlji, smejali se .na račun žandarma i ismevali Demira koji se tresao od straha. Pokupili su ostatke i trpali u svoje torbe. Dugajlija ustade i reče:
– E, sada ćemo mi.poći, a ti, Demire, pođi ako ti nije glava mila, pa reci Burniku da smo ti mi bili u pohode – steže zube i unese mu se u lice. – Ako to uradiš, sve ću ti živo zapaliti, ni decu neću štedeti! A sad na posao – naredi svojim ljudima.
Razmiliše se po svim prostorijama kao mravi. Demira i Rabu čuvali su za ognjištem. Mirisala je sveža krv i belasala se jagnjeća koža. Demir se držap obema rukama za glavu.
– Mi idemo, a ti pravo kod Burnika, pa neka ti sve u dim ode – reče mu dugajlija.
Pokraj ognjišta ostadoše Demir i Raba, skamenjeni i nemi. „Otići i reći da su bili”, ppmisli Demir, ,,i onda čekati da sve izgori i da te iz busije ubiju kao psa”. Mnogi su ostali bez svojih kuća, bez svojih punih kotarova i hambara. A ne kazati, čekati da neko drugi ode dole i prijavi? Davno je to bilo, skoro tri godine je prošlo, kada je iznenada ušla družina njegovog brata Bida. Zapretili su mu i on je ćutao. Prošlo je nekoliko meseci i jednog dana žena se posvađala sa svojom susetkom i pripretila je svojim deverom. I.sin čuvajući ovce pretio je svojim amidžom. A posle, posle je ležao dole u onom prokletom zatvoru i da nije bilo dobrog učitelja kosti bi mu istrulile.
– Između dve vatre sam ti ja. između nekoliko vatri sam i osećam kako mi se sve približavaju i svaka me već prži – reče Demir kroz suze.
– Ceo svet je među vatrama i čeka da izgori – odgovori mu Raba.
– Šta sam kriv ako sam njegov brat. Crni đavo da ovuda prođe svak ovde svrati, svak te goni, svak te pljačka i bije. Ne mogu više, ne mogu. Čuješ li me ti? čuješ li, ili si tupa i gluva kao motika?
– Nije on moj brat, šta sam kriva, šta sam učinila, đavo me nakatari da se udam za tebe, mrtve mu se kosti po groblju prevrtale ko mi te prvi i pomenu.
– Sad sam ja kriv. Ja i niko drugi. Poludela bi da se za mene nisi udala.
Ona spusti glavu i polako se dotače njegove hladne ruke.
– Niko nije kriv, ja tebe krivim, nas celo pleme Vejsića, a celo selo sve Vejsiće, a druga sela naše selo i tako smo se nadaleko čuli. A ko je kriv, ko, pitam ja tebe? Muška si glava, pametnija.
Ućutali su. Žena ustade i pođe u sobu. Osvetli je zubljom luča i vide razbacane stvari. Sanduk je bio otvoren, njeno ruho, svečano ruho, ležalo je po podu. Veliki fistan se raširio. Jelek sa svilenim, pokidankn pucima, namerno pokidanim, crneo se tužan i pohaban. Briznu u plač i izađe.
– Odneli su, dabogda nikve sreće nemali. Dabogda im vrane oči pile. Odneli su.
– Šta su odneli?
– Odneli su mi dukate, tri niske dukata, hej, čuješ li, sve dukate. Mahmudiju i srebrni tepeluk. Hej, čuješ li?
Demir pogleda u nju i učini mu se da se nalazi na malom i uzanom proplanku opkoljen sa svih strana vatrom koja se približavala. Vide kako žile ispod njega gore. Briznu u plač.
Vatra je tinjala, a hladan vazduh je prodirao ispod praga kuće. U sobi ponovo zaplakaše deca i oni uđoše. Demir je podupirao razvaljena vrata.
* Roman “Vrtlog” Muhameda Mula Musića objavljen je 1976. godine u Ediciji “Biblioteka B” Međurepubličke kulturno-prosvjetne zajednice sa sjedištem u Pljevljima. Urednik knjige bio je Ćamil Sijarić, a recenziju pored Sijarića potpisuje i Radomir Barjakatervić. Knjigu je likovno opremio Aleksandar Aleksić, dok je kao odgovorno lice ispred izdavača poTpisan Kemal Šećerkadić.
Izdavački savjet činili su: Mišo Vučićević (predsjednik) Mustafa Hadžiatlagić (potpredsjednik) akademik Dušan Kostić, akademik Ćamil Sijarić, Ramiz Bambur ,Mirko Vraneš, dr. Vojislav Maksimović, dr. Radovan Vučković, Manjo Vukotić, Bedrija Zaimović, Slobodan Dabetić, Rasim Ćelahmetović, Svetozar Radonjić-Ras, Kosta Radović Dragomir Brajković.
Obzirom da je riječ o autoru velikomedresantske generacije sandžačkobošnjačkih pisaca kao i veoma raritetnom i skoro nepoznatnom i nedostupnom djelu, sajt sandzackaknjizevnost.com objavit će ovaj Musićev roman u više nastavaka.