* Roman “Vrtlog” Muhameda Mula Musića objavljen je 1976. godine u Ediciji “Biblioteka B” Međurepubličke kulturno-prosvjetne zajednice sa sjedištem u Pljevljima. Urednik knjige bio je Ćamil Sijarić, a recenziju pored Sijarića potpisuje i Radomir Barjakatervić. Knjigu je likovno opremio Aleksandar Aleksić, dok je kao odgovorno lice ispred izdavača potpisan Kemal Šećerkadić.
Izdavački savjet činili su: Mišo Vučićević (predsjednik) Mustafa Hadžiatlagić (potpredsjednik) akademik Dušan Kostić, akademik Ćamil Sijarić, Ramiz Bambur ,Mirko Vraneš, dr. Vojislav Maksimović, dr. Radovan Vučković, Manjo Vukotić, Bedrija Zaimović, Slobodan Dabetić, Rasim Ćelahmetović, Svetozar Radonjić-Ras, Kosta Radović Dragomir Brajković.
Obzirom da je riječ o autoru velikomedresantske generacije sandžačkobošnjačkih pisaca kao i veoma raritetnom i skoro nepoznatnom i nedostupnom djelu, sajt SANDŽAČKAKNJIZEVNOST.COM objavit će ovaj Musićev roman u više nastavaka.
I.
– Đavo neka ih nosi, dabogda se utrli kao šareni konji! – Demir strese vreću brašna sa leđa i sede pored nje. Zurio je u daljinu. Znoj mu je nagrizao oči. Obrisa ga. Stisnu glavu među ruke.
– Kod Musine jame se biju. Hajd’, Demire, hajd’ zamagli; svi su otišli, hajd’ brzo.
– Hajd’ brzo! – Lako je tebi reći „hajd’ zamagli“. Uvek ti tako, ženo.
Plotuni se ponoviše. Odjekivale su doline. Demir skoči. Okretao se čas na jednu, čas na drugu stranu.
– Bežati, čim zapuca, bež’ u šumu. Dosadilo mi!
– Svima je dosadilo.
– Svima, svima, đavo neka vas nosi, i tebe i kuću i decu, sve, ama baš sve! Sve mi se u krv pretvorilo.
Doline su još ječale. Demir pogleda prema velikom bregu koji se uzdizao iznad njegove kuće. Vide kako promače čovek, pognut skoro do zemlje. Raba mu utrpa zavežljaj u ruke:
– Pohitaj, stići ćeš, pohitaj!
– Vilonja, gde je on, je li čuo?
– Ostavi se ti njega.
Osvrtao se, zverao i nikako nije mogao da zakorači odlučno i da požuri prema planini, prema gustim šumama i uvalama. Plotuni su i dalje odjekivali.
Sunce se prosulo po srebrnastim jelama i tamnozelenim omorikama.
Žene su stajale ispred svojih kuća, tiho dozivale jedna drugu, lomile prste i pitale se šta će biti.
– Ovolika tutnjava nije nikada bila, velika je sila gore.
– Bog će pomoći – dodade Duda.
– Pomoći! Lako je tebi to reći; tvoj je dole, u opštini, tamo mu niko ništa neće.
– Dole je, a lako može biti i onamo gde se puca, a gde se puca – tamo ima i mrtvih.
– Ima, znam da ima, ali on uvek ume da izvuče svoju zadnjicu.
– Mudar i pametan čovek. Ne bleji kao ovan.
Ču se detonacija.
– To su bombe čujete li kako planina huči?
Čobani su jurili stoku prema selu. Deca su plakala.
Grupa đaka, sa raznobojnim torbama, trčala je prema
školi.
Plotuni su prestali; selom zavlada lavež pasa.
Vilonja polako iziđe iz tora sa rukama na leđima i, gledajući prema Musinoj jami, priđe k trešnji oko koje su se rojile pčele. Sede podalje i nasloni se na lakat. Polako izvadi kutiju sa duvanom. Zamirisa trud i raširi se dim. Oko njega se okupiše sitna deca i počeše da se igraju već nakidanim belim i žutim cvetovima. Jedna su plela venčiće, a druga su od dršaka cvetova pravila karike nadovezujući jednu na drugu.
– Slutite na lance, đavo vas poneo! Idite! – viknu Vilonja.
Sa svih strana selo su opkoljavali žandarmi. Svetlucale su puške. Čula se vika, psovke i reski povici. Krug oko sela se sužavao. Nekoliko žandarma gonilo je grupu seljaka. Razleže se pucanj. „Koga to ubiše?”, pitale su žene. Sve im je ovo ličilo na nedavnu pljačku. Strah i samo strah. Drhtanje i prigušeni jecaji. Selo je puno žandarma, plača, jecaja i laveža pasa.
Vilonja ustade polako i istim korakom kakvim je došao k trešnji pođe svojoj kući. Pokraj avlije ležao je mrtav pas. Vilonja uzdahnu.
Kosom prema školi žandarmi su gonili lomilu seljaka, koja je ličila na stado ovaca tek puštenih iz tora. Belele su se čalme i ćulafi. „Vode ih nekud”, pomisli Vilonja i sumnjičavo zavrte glavom. Ispred njega izniče dežmekasti brkajlija.
– Tu si, tico, – reče narednik i stisnu zube – polazi! – izdere se i s podignutim štapom pođe prema njemu.
Stade Vilonja mirno, kao da se sve to njega ništa ne tiče. Pogleda pravo u narednika i ozarena lica kao da je jedva čekao da ga vidi, kroči nekoliko koraka prema njemu:
– Junaci, moji junaci, jeste li se umorili, nazebli, jeste li gladni? E, jadnici moji, e kuku nama kada se ovakvi ljudi smucaju po ovim našim gudurama da nas brane od onih prokletih lopova! – govorio je brzo neuplašeno, izvadio bocu i pružio je zbunjenom naredniku.
– Jaka je kao grom, čuvam je da je junak popije, da se odmori, da dušu povrati. Čuvam, tarno mi alaha, samo za dobre i pametne ljude.
Narednik uze bocu i povuče dobar gutljaj.
– Brzo sada dole, ptice jedne, videćete vi sada svoga boga! – reče narednik nešto smirenije i blaže.
– Sad ću ja, ni časa neću časiti, sad ću – pa se poče okretati i izvadi duvansku kutiju. Zablista srebro na sun- cu, narednik pogleda u nju i Vilonja je polako otvori.
– Sad ću ja, samo uzmi, dobar je duvan, „ibar”, alaha mi, žut je kao dukat. Uzmi, znam kako je kada se čovek odvoji od svoga praga i kad se danima smuca i lomi ovim našim kršima. – Pruži mu kutiju i narednik uze. Nije imao snage da se odupre čudnom čoveku koji je navaljivao i koji ga je gledao tako blagim očima.
– Eh, kuku mene, vi ste gladni, sada ću ja podviknuti ovim našim snašama, sad ću ja podviknuti pa neka ljude nahrane, neka donesu kajmaka, sira, neka kolju kokoške! Sad ću ja i sve će dole pred školom biti začas gotovo, hoću tako mi Allaha, nikoga neću žaliti, samo neka ste mi vi siti, neka vas bog poživi! – i potapša narednika po ramenu.
Ovaj se malo izmače; nije mogao da se otme od onih čudnih očiju koje je stalno osećao na sebi.
U kuću su ulazili žandarmi, pretresali, ulazili u zgra- de načičkane oko kuće. Zavirili su i u telećar. Psovali i gunđali.
– Pogledajte, sinovi, pogledajte, svuda pogledajte i ni mišju rupu ne ostavite, nema vam kod Vilonje ništa drugo sem poštenja. Vilonia je uz vlast,.uz onoga koga je bog odredio da vlada i da ovai guravi narod u red utera. Pogledni, sine, pogledni, svuda pogledni! – Ponovo potapša narednika po ramenu. Viknu na ženu. koja je sa suzama u očima stajala držeći dete u naručju.
– Šta sliniš, šta ti je? Dim te je ljut za oči ujeo, oba ti ispala! U kuću. pa zasuči rukave i mesi pitu, mesi pogaču, donesi sira i kajmaka, ne žali! U kuću, oba ti ispala! Gladni ljudi treba što pre da jedu, imaju oni svoga posla.
Pio je narednik, pušio duvan iz Vilonjine srebrne kutije. Pogleda u Vilonju, pa u kutiju i ne znajući šta da uradi, stade mu ruka na sredini između njih dvojice.
– Sviđa ti se – reče Vilonja – odavno je, iz Skoplja sam je doneo. Ih, kako je to davno bilo! Čuvam je i samo iz nje dajem da puše dobri ljudi, junaci. Ni ja iz nje ne pušim, svakom se sviđa. – Narednik mu nemarno pruži kutiju.
– E dosta je bilo, sad polako ispred mene, pa dole.
– Sad ću ja, samo da vam se malo hleba spremi, znam ja šta je gladan čovek! Pobeći? Ko bi ovim sokolovima po- begao! – Pođe prema kući vičući na ženu i psujući koliko god ga je grlo služilo.
Narednik laganim korakom, s bocom u ruci, pođe niz livadu. Sunce je upeklo i osećao se miris četinara. Vilonja potrča za njim kao da je nešto zaboravio da mu kaže.
– Gospodine kapetane, gospodine kapetane – vikao je umiljatim glasom – molim te.
Narednik se okrete i vide Vilonju kako mu se klanja.
– Odredi, molim te, jednog svog sokola koji će poći sa mnom da požurimo ove naše snaše da što pre pripreme nešto za jelo. Brže će one kada vide kokardu. – Narednik se okrenu levo, desno, i kada ugleda jednog od svojih, naredi mu da pođe sa Vilonjom po selu.
Nije Vilonji bio niko potreban. Nije potreban ni Vilonja. Svaka je kuća znala šta je dužna da pripremi kada su nailazile leteće čete, a one su se pojavljivale sa prvim cvetovima posle snega. Pojavljivale su se posle prvog prolis- talog drveća i kada je zelena trava zamenila bele glavice na brdima. Već nekoliko godina tako su se planinska sela „radovala” svojim prolećima i cvetovima. Vilonja je sa žandarmom išao od kuće do kuće. Naređivali su i pretili. Bio je zadovoljan što je sada van one gomile oko škole. Drvene čađave kuće su zadimile. Ovce su plandovale u hladu, a krave su rikale.
Velika poljana oko škole načičkana je ljudskim glavama sa sjajnim kokardama i blistavim puškama, a iznad škole mejtef, gde je hodža nekada učio decu o bogu i na pokornost svakoj vlasti. Gore, u tom starom mejtefu, koji je naherio svoje strehe i čiji su ćoškovi bili poduprti, strpali su seljake. Bio je mali i tesan da bi primio sve dovedene. One koji nisu mogli da stanu zatvorili su po izba- ba okolnih kuća. Zandarmi su natakli reze i otišli prema školi. Vrzmaju se oko škole i zagledaju u učionicu.
Kapetan, visok, sa belim licem i crnih očiju, šetkao se nervozno. Lupkao je pri tom po čizmama. Nedaleko od njega veliki vranac vrteo se oko žandarma koji ga je držao.
– Sena mu donesi! – Šta čekaš? – naredi kapetan žandarmu na kojeg je naišao.
– Razumem!
Iz škole izađe učitelj i lagano priđe kapetanu.
– Mi ovde čitava dva sata, a ti se učo zabio u tu jazbinu pa ni ošoš. Koga imaš tamo u toj tvojoj crkvi?
– Đaci, gospodine kapetane, samo đaci i niko drugi.
– Da vidimo ko je tamo, uvek vi narodni oci nekog štitite.
– Nezgodno je! Deca su uplašena, čuju viku, psovke, skoro su se pod klupe zavukla. Jedva sam ih umirio. Nezgodno je da tamo ulazite, nastava još traje, po zakonu…
– Po zakonu! I ti meni neki zakon! Kakav zakon? Jedan je samo zakon, a to je moje pravo da teram sve one koji neće pod moj zakon. Komite caruju, haraju po selima, teraju ovce i prave veliki nered, a ti meni zakon!
– Komite nisu u školi, oni su gore negde u planini, gore se nalaze, tamo ih treba tražiti.
– U svakom slučaju ti ne možeš zabraniti da vidim koga ima tamo i pođe prema školskim vratima. Škola mala, od drveta, samo sa jednom učionicom, i u toj jednoj učionici smeštena su tri razreda đaka, koji dolaze istovremeno. Učitelj je podelio – razmestio u tri reda ldupa, u svakom redu po jedan razred. Nastava je bila neredovna. Učitelj je stanovao u udaljenom selu i čim bi počele nepogode i velike padavine snega, ni učitelj ni đaci nisu mogli lako da se probiju kroz velike smetove. Kada bi počeli lepi dani, učitelj je razdvajao razrede: s jedne strane škole postavio bio klupe jednog, a s druge strane drugog razreda, treći razred bi ostao u učionici ili bi ponekad jedne pustio na odmor i to odmor onoliki koliko bi trajao čas. Deca bi se igrala po potoku i oko vodenice niže škole.
Rano u proleće pojavile bi se komite i tada je učitelj morao da raspusti školu i da otputuje u svoj daleki kraj.
Seljaci su se pitali koje su ga to muke naterale da iz daleka sveta dođe u ove puste i divlje krajeve i da tu sa njima, seljacima, provodi dane i da uči njihovu decu nekim čudnim slovima.
„Nije meni trebalo da dolazim ovamo i da se bakćem sa ovim čudnim Ijudima i još čudnijim žandarmima”, vajkao se uča u sebi idući za kapetanom i pokušavajući da mu još jednom skrene pažnju da su tu deca. Kapetan nije slu- šao šta mu je učitelj govorio. Pozva još dvojicu žandarma i sa njima uđe u učionicu. Đaci ustadoše. Drhtali su. Uplašene oči, raširene zenice, izgledalo je kao da ništa drugo nema u razredu osim straha. Kapetan obuhvati pogledom učionicu, namrgođen, sa rukama na leđirna išao je od klu- pe do klupe, zagledao svako dete, unoseći mu se u lice.
– Ko je od vas video Bida, govorite, gadovi jedni, govorite! – Deca su ćutala pognutih glava i krišom, ispod oka, gledala u svoga učitelja tražeći pomoć.
– Govorite! – vikao je sve Ijuće kapetan.
– Gospodine kapetane, molim vas ostavite decu, molim vas pustite ih, deca su to, đaci su to, a ja sam odgovoran za njih.
Mlađa deca briznuše u plač koji se pretvori u opšti. Kapetan stade nasred učionice, pogleda u učitelja i sti- srm zube.
– Iznesite sto! – naredi žandarmima. Oni dohvatiše sto, popadaše pera i mastionice, a dnevnik se nađe rastvoren ispod klupe.
– Neka đavo nosi i tebe i tvoje đake, slinavče! – Kapetan pođe prema vratima. Deca su još stajala. Drhtala su i plakala. Učitelj im dade znak da sednu.
Zelena ledina načičkana je žandarmskim kapama. Is- pod ledine stropoštavao se potok i čula se buka iz vodenice. Nebo je čisto, nigde oblačka. Strče omorike. Usamljeni borovi kao neki stražari stoje na kamenju sa druge strane potoka; gledaju na ledinu, na školu i žandarmske kape. Gledaju gore na potkočen mejfet, na njegov dotrajali krov.
Otvorila su se vrata starog mejtefa. Snopovi sunčanih zrakova pojurili su u mračnu prostoriju. Na vratima je stajao debeli narednik. Brkovi su mu prekrili jednu trećinu lica.
– Demir Vejsić – prodera se narednik – izlazi, šta čekaš, tico! – Laganim korakom, zasenjen svetlošću, koračao je Demir prema vratima. Tresao se. Opipavao je rukama, da ne bi koga nagazio. Pomicali su se ljudi da mu naprave prolaz.
– Brže, tico, brže! – ponavljao je narednik Burnik pretećim glasom. Kada Demir izađe napolje, sunce ga zasu svojom toplotom. Strese se od nagle promene.
– Tresu ti se gaće – dobaci Burnik – a još ti ništa nismo uradili – priđe mu i snažno ga gurnu. Demir posrnu.
– Dole, dole, gde uča decu uči. I ja sam ti neki uča, tico. Uča, i to dobar uča!
Dole na zelenoj ledini Demir ugleda mnoštvo jedna- kih kapa i kokardi. Bleskale su svetle puške. Vide pletene kamdžije i bele leskove štapove, šuma leskovih štapova. Pretrnu. Kamdžije, štapovi, brkovi narednika Burnika – sve se to kretalo, smenjivalo pred Demirovim očima. Po- srnu. Burnik se nasmeja i gurnu ga.
– Tico, posrćeš, kud to gledaš? Eno uče dole, eno po- gledaj školu, dole idemo, tico.
„Škola”, prostruja Demiru kroz glavu i prilepi mu se pogled na krov. „Nije joj još ni krov potamneo, a između brvana vidim žutu mahovinu, ja sam je čupao, i brvna sam dogonio i daske tesao”. Ponovo vide leskove štapove i ple- tene kamdžije kako se njišu u rukama žandarma. „Bido, moj brat! Nije ga sramota na koje nas je jade stavio Koliko sam ga molio, preklinjao da se ostavi Švaba, da se ostavi muftara i da ne prelazi preko Lima. Ništa nije pomoglo! Gledao me je svojim zelenim očima koje su igrale kao u đavola, smejao se i udarao po turskoj mauzerki, govorio je da cara brani, da crne gavrane tera, daleko, daleko do sinjeg mora
do same tame, da ih nikada ova zemlja više ne vidi”.
– Što si mrke obesio brke, tico, o čemu li to misliš, o lažima kako ćeš me prevariti – povika Burnik i bocnu ga štapom pravo u lice. Demir se trže, dohvati mesto koje je krvarilo. Pogleda na krv zalepljenu na prstima ruke.
Žandarmi se razmakoše i napraviše put Demiru i Buraiku.
– Gospodine kapetane, evo ovoga kojeg ste tražili – raportirao je narednik. Kapetan, koji je sedeo na školskoj klupi gde su do pre nekog vremena stajale dečje ruke i njihovi bukvari, čitanke ili kamene tablice, pogleda u Demira iskosa. odmeri ga od glave do pete, udari nekoliko puta belim štapićem po čizmama, a zatim ustade. Primače mu se sasvim blizu i upita:
– Kako ti je ime?
– Demir – jedva čujno odgovori.
– Glasnije, glasnije, ne stidiš se valjda svog imena.
– Demir.
– Demir, a prezime kako ti je, ćutiš, plašiš se da kažeš.
– Vejsić.
– Izgovori, bogati tvoga, zajedno ime i prezime, stoko edna!
– Demir Vejsić.
– Šta ti je Bido?
– Brat.
– A tako, brat veliš, stoko jedna, on gore po planini pljačka tuđu stoku, napada ljude i žene, puca na nas, na čuvare ove zemlje, a ti ga čuvaš, hraniš i pomažeš – primače mu se bliže.
– Nisam ga od švapske godine video nikada mi nije u kuću ušao.
– Ćuti, stoko, kada te ne pitam, a ženu njegovu i de- cu držiš kod sebe. Znamo sve, znamo, stoko! Kada si ga poslednji put video? Govori istinu, govori!
– Tako mi alaha, nisam od švapskog vremena!
– Ih, tvoga mi alaha i jake kletve! Govori kada si ga poslednji put video, stoko jedna!
– Dece mi, sva mi se krvlju sapela, ako sam ga video otkako su Švabe otišle.
Kapetan poskoči od besa i svom snagom ga udari šta- pom po licu. Štap se prelomi.
– Stoko, gade! Veliš, Švabe otišle, đubre! Švabe smo mi oterali, mi ih razbili, mi potukli, mi, vidiš li nas ovde koliko nas je, vidiš li kako sada ginemo i kako se borimo sa vama, gadovi jedni! Okrete se prema Burniku:
– Naredniče, privedi – i pokaza glavom na sto.
Iza tog neuglačanog stola, u ovom selu prvi put od
njegovog postanka, učiteli je učio decu slovima, slovima koja su stariji zagledali i čudili se jer ih nikada nisu videli. Na tom rasklimatanom, neuglačanom stolu stajali su dečji zadaci i širio se veliki dnevnik koji je sada ležao negde ispod klupe. I baš na taj sto povalili su Demira potrbuške. vezali mu ispod stola noge i ruke. Zafiiukali su leskovi štanovi po golom debelom mesu Demira Vejsića.
Učitelj je stajao pokraj kapetana. Kada se razlegao jauk i čuli tupi udarci, učitelj rukama zakloni oči i okrete glavu.
– Slabić si ti, vidi se da nisi barut mirisao i da ne znaš dobro istoriju! – podrugljivo reče kapetan.
– Kapetane, sa solunskog fronta sam došao. Barut sam dobro omirisao, a istoriju, veliš, ne znam. Pa ja sam učitelj. A. gde si ti, kapetane, bio?
– Učitelju nije tvoje da me uspitiješ! Vidiš ovaj čin; on se ne dobija lako. Razumeš li, učo. – i udari se po epoletama. – Solunac, veliš, a učiteli. Šta ćeš ti ovde u ove vrleti? – Pogleda bolje učitelia, pogleda i poče ga zagledati sa svih strana kao neko živinče na stočnoj pijaci.
– E, učo, a da nisi ti ovde po kazni došao? Kojoj stranci pripadaš? Kojoj stranci pripadaš, pitam te, učo, – što ćutiš?
– Nije tvoje da me ispituješ, a onome kome treba on to zna.
– Vidiš, učo, možda istoriju znaš, ali zakone ne. Moje je i te kako da te ispitujem i pripitujem koliko je meni volja. Dakle, kojoj stranci pripadaš? Odgovaraj, ozbiljno pitam! Šta se to mene tiče što si ti Solunac. Kojoj stranci pripadaš?
– To se nikoga ne tiče i nikakve odgovore ne dajem. Eno dole je nadzornik, pa ga pitaj.
– Dobro, dobro, učo, – pretećim glasom reče kapetan.
Jauci su se i dalje čuli, tupi udarci su odjekivali, žandarmi su se smejali, a sunce je peklo kao ludo.
Demir je ležao potrbuške na travi. Zujale su mu muve na leđima. Ledina oko škole ostade pogažena trava povaljena, drveće polomljeno. Uz uski strmi breg pela se leteća četa. Za njima je polako puzio Demir.
Kod mejtefa je narednik nastavio saslušanje. Premlaćeni ljudi leže bez jauka. Sunce ih peče. Zandarmi se smenjuju oko stola. Menjaju se leskovi štapovi.
– Ti, brkajlija, sada si ti na redu. Vidi tice, kakve brkove ima – reče Burnik i izvuče seljaka iz izbe. – Nagizdao se kao neka snaša. Vise ti puca od lanca. Hajde, stoko, hajde, tico, da te ja malo proturim kroz svoje šake.
– Gospodine, – reče seljak i pogleda narednika.
– Cut’, mrcino, šta zanovetaš! – i gurnu ga.
– Vala vodi ovde su me tukli i zaptije zbog Švabe baš i zbog ovog Bida koji luta po planinama. Tukli su me svi, pa tucite i vi – govorio je seljak brzo i polako koračao.
– Veliš, svi, baš svi? Ene, ti to meni kao;da sam ja mali i možeš me prevariti.
– Spaho nikada nije’lagao. Vidiš, u onoj dolini mi je kuća, i nikuda nisam dalje išao. Pitaj sve ove Ijude ovde da li lažem. A kad činite ovako sa svima, vodite i mene – i pođe malo brže.
– Čekaj, a kako se ti zoveš?
– Spaho Vejsić.
– Vejsić, ene tice. Vejsić, a nije kriv, a šta ti je Bido?
– Njegov otac i moj su braća, bratučed.
– E, vidiiti njega, vidi mamlaza jednog i zanovetala. Napred!
– Zbog Bida su me Švabe baš ovde tukle. Pa eto i vi radite šta hoćete.
– Zašto zbog njega? – I unese mu se u lice kao da je hteo da vidi da li govori istinu.
– Grdio sam ga što se druži sa Švabama, što ne gleda svoju decu, svoju,stoku i ženu. Tako mi alaha, to ti je istina, i kad sam se sa njim posvađao, onda sam ga nekoliko puta opalio štapom i on me je tužio Švabama. Eto zbog toga, Kunem ti se svačim na svetu!
Narednik zastade, promisli malo i pođe prema kapetanu. Kapetan pozva Spaha. Dugo ga je ispitivao.
– Amidža mi se od cara odmetnuo, nije u asker hteo da ide. Otfirario je i askeri su za patijama gonile firare po ovim šumama i planinama. Bilo ih je dosta, neki zbog askera, neki zbog ubistva, neki opet zbog krađe ili pljačke i sve je to bežalo po planinama. Carske zaptije su ih gonile.
Kapetan je ćutao, gledao u Spaha, gledao u brda i visoke planine. I seti se Spaho kako su tu, baš tu gde je hodža učio decu, tu pred tim božjim domom, askeri sedeli i kako su falake radile i kako su se smejali baš kao ovi sa kokardama i pomisli kakve li su ono kape ti turski sinovi nosili. Učini mu se da vidi veliki fes sa polumesecom i veliku cmu kićanku. Svi su oni isti, samo što ovde sada razumeš, a one nikako nisi. Nije se znalo da li su ljuti ili ne. Uzdahnu jako. „Svejedno je da li ga razumeš ili ne, i jedni i drugi tuku mojim leskovacima, leskovacima sa moje livade”.
– Uzdišeš, strah te je? – upita ga kapetan.
– Strah? Koga nije strah, ali mi smo ti ovde oguglali i nekako bi nam bilo neobično kada se ne bismo plašili.
– A što su te tukli, zbog Bida?
Spaho se zamisli, pogleda u kapetana i reče nekim čudnim glasom:
– Gospodine, sve sam rekao gospodinu naredniku.
Ljudi na poljani su ječali, molili su da se dozvoli da im neko donese vode. Zandarmi su vikali na njih, psovali i pretili.
– Ti meni soliš pamet – reče kapetan i okrenu se prema naredniku, ali nije dao nikakav znak.
– Rođeni njegov brat, eno onaj Demir što se tamo previja, ni on ga nije godinama video. Ne svraća on u ovo selo. Demir neće dugo, svaka leteća četa njega traži, svaka ga ispituje, svaka premlaćuje. Bolje je i da ne živi.
Stajao je Spaho oborene glave. Gledao je kako se povaljana trava podiže.
– Naredniče, – pozva kapetan Burnika. – Prekini saslušavanje.
– Gospodine kapetane, nema ih još mnogo.
– Prekini kad kažem!
– Razumem, gospodine kapetane, – reče glasno Burnik.
Nedaleko od te čudne gomile pojaviše se žene sa tepsijama na glavama, sa kotaricama u rukama.
Ličile su na omorikine panjeve koji su na vrhu belom smolom pokriveni. Svi su uprli poglede u njih. Vilonja je sa nekoliko crnih boca išao prema naredniku.
– Gospodine kapetane, znam da ste se umorili. Nije lako, a evo malo da okrepiš ove junake.
Narednik uze boce i pođe prema kapetanu. Vilonja je išao za njim i jasno je video kako je njegov „kapetan” mlađi po činu od ovog kome je prišao. Šeretski se osmehnu i stade mirno kao da je vojsku skoro služio.
– Gospodine majore, reče Vilonja – nemojte zameriti! Šta ćeš, ovo je planina, šljive nema, pšenice nema, nikakve ti ovde pitomine nema i da nam neko odozdo ne svrati podivljali bismo kao vukovi.
Gledao ga je kapetan, gledao, vrteo glavom i nije mogao da dokuči da li mu se ovaj podsmeva ili ne.
– Koliko ti je godina, stari? — upita ga kapetan.
– Molim vas, ja ne čujem dobro, bogme skoro ništa – reče Vilonja i stavi ruke na uvo.
Neko mu ponovi mnogo jače nego što ga je kapetan pitao.
– E, moj gospodine, ovde niko ne zna koliko godina ima. Niko to do sada nije zapisao. Eto, sada, fala bogu, počeli su da zapisuju. Ovde se godine računaju prema govedima.
Kapetan se nasmeja.
– Pa eto, recimo o Đurđevu danu šarulja je otelila šaronju, a nedelju dana pre ili posle žena se porodila i rodila recimo Demira. Šaronja je bio kod krave dve godine, pa onda kod tog i tog tri i sve tako redom se ide za šaronjom dok se ne rodi i drugo dete. Kad god zaboravimo koliko koje dete ima godina, odmah se hvatamo za šaronju i tako izračunamo. A kada se dosta dece nakoti, onda niko ne vodi računa. Eto ovaj naš Spaho ne zna koliko ima dece u njegovoj kući. Danju drž’ za radilo, a noću za ženu i ima ih čitav tor.
Kapetan se ponovo nasmeja, a odmah za njim i na- rednik.
Eto, gospodine, ovaj Spaho grdi dete, svoje dete, i kaže mu: ,,Ja ću tebe za uši, pa pravo kod tvog oca neka vidi kakav mu belaj raste”. Dete se smeje i kaže mu: „Aman babo, pa zar si tako obezvijao da me nisi poznao”.
Spaho upiljio oči u svoje dete. „Otkud znam”, veli, „koliko vas je!”
Svi se nasmejaše na Vilonjine reči, a narednik se uhvati za brkove i pogladi ih, pa izvadi iz šinjela crnu bocu punu rakije i ponudi kapetanu.
– Nazdravite mi, gospodine kapetane, veliki ti je ovo šeret.
Vilonja pođe prema ženama i dade im znak rukama da priđu. Zabeleše se konopljani peškiri, bošče i čaršavi. Puše se vruće pite i pogače. Zamirisa kajmak i sir. Žandarmi posedaše oko belih peškira i halapljivo navališe na jelo. Iza poređanih žandarma previjali su se premlaćeni ljudi. Zene zabrađene počađalim šamijama spuštenim pre- ko čela i podignutim odozdodo nosa tako visoko da su im samo nosevi virili.
Vilonja dohvati nekoliko parčadi pogače koje su ostale iza žandarma i baci ih među seljake. Leno su se pokrenule ruke prema hlebu. Vilonja im prenese i bucat vode.
– Evo, napijte se, jadnici jedni, sve će proći, debelo je meso, kost nije prebijena.
Stari – pozva ga kapetan – ko je tebi dozvolio da im daješ hleb i vodu?
– Gospodine majore, molim te oprosti mi! Velim, kod nas se i psu baci poneka kost ili komad hleba. Kad čovek jede, ne može da ga gleda kako vrti repom i broji ti svaki zalogaj. A eno onog Demira, tako mi alaha, tako gleda i vrti čudno glavom i čini mi se da vidim onog mog šarova koji po ceo dan luta od kosača do kosača. A neću više alaha mi – snuždi se pokajnički Vilonja i savi ruke oko pasa kao da je hteo da klanja.
Žandarmi počeše ustajati sa livade. Pili su hladnu vo- du. Burnik je brisao med koji mu je curio sa brkova.
– Ti, stari i ti tu što sediš – pogleda u Spaha – od sada mi odgovarate ako se nešto dogodi u ovom selu. Jeste li razumeli? Čim oni dođu – pogleda prema planini – da mi smesta javite i da svakog iz ove okoline prijavite ko sa njima šuruje, ko im je jatak. Vas dvojica mi odgovarate. Ako se još jednom dogodi na oni serbes po selu šetaju, celo selo ću zapaliti, a vas po robijama i raselićemo vas – pretio je kapetan, udarao štapom o plot i činilo mu se kao da negde na nekom zboru agituje za poslanika, za vladi- nog poslanika.
– Gospodine majore, – viknu Vilonja. Svi u njega pogledaše. Seljaci se na laktove nasloniše, a žandarmi sevnuše očima.
– Kušuj, starče! Rekao sam i moja se ne poriče – podiže visoko glavu, a prsa mu izbiše napred. – Pokret!
Čulo se žamorenje glasova i udarci cokula o crvenkasti kamenjar. U selu su ostali nemi ljudi sa uprtim pogledima prema kokardama i cokulama. Sunce je još samo najviše visove obasjavalo kada se uz uske staze oblog” brdašca pela gomila ljudi i žena. Povorka je ćutke koračala. Žene su sa širokim zapregama i zavežljajima na glavi jedva disale. Deca pojuriše prema gomili. Plakala su i dozivala. Snažnija su jurila napred, a manja za njima padala, vrištala. Devojčice su vukle svoju braću i sestre u naručju, povijene u struku kao da će se prelomiti. Na širokom kolskom putu gde se selo razdvaja na dva dela sastala su se deca sa svojima. Razilazili su se bez ijedne reči. žurio je svako svojoj kući.
Sunce potonu iza bregova. Četinarska šuma navuče svoj crni ogrtač. Uvukoše se ljudi u drvene kuće. Ogrnuše se presnim ovčijim kožama, koja će im modrice izvući i bolove ublažiti. Mesec je isplovio i mesečina se usidrila u selo.
* Roman “Vrtlog” Muhameda Mula Musića objavljen je 1976. godine u Ediciji “Biblioteka B” Međurepubličke kulturno-prosvjetne zajednice sa sjedištem u Pljevljima. Urednik knjige bio je Ćamil Sijarić, a recenziju pored Sijarića potpisuje i Radomir Barjakatervić.
Izdavački savjet činili su: Mišo Vučićević (predsjednik) Mustafa Hadžiatlagić (potpredsjednik) akademik Dušan Kostić, akademik Ćamil Sijarić, Ramiz Bambur ,Mirko Vraneš, dr. Vojislav Maksimović, dr. Radovan Vučković, Manjo Vukotić, Bedrija Zaimović, Slobodan Dabetić, Rasim Ćelahmetović, Svetozar Radonjić-Ras, Kosta Radović Dragomir Brajković.
Obzirom da je riječ o autoru velikomedresantske generacije sandžačkobošnjačkih pisaca kao i veoma raritetnom i skoro nepoznatnom i nedostupnome djelu, sajt sandzackaknjizevnost.com objavit će ovaj Musićev roman u više nastavaka.