Razvili se alajli bajraci,
udarile sitne čiftelije,
složile se zurle i svirale,
odliježu jasni talambasi,
stao drhat polja i planine,
stala jeka gore i visine,
od svatova i od dobrih konja!
U svatove Plavljani građani,
i sa njima mladi Gusinjani,
po izboru bolji od boljega,
sve birani momak i plemenik,
po onome starom običaju:
nemoj brata, nego uzmi svata,
kakog vide, takoga te pišu!
Poju pjesme po dvoje, po troje,
pucaju im puške na grozdove,
o vratu im kratki talagani,
a na pleći mintan i jeleci;
na glavi im od deve ćulahi,
pod njima im nagrezli perčini,
uz noge im gajtanli čakšire,
upletene zmije do kukova,
oko pasa vezena pojasa,
u ruke im džide i šišane,
u silahu po dv’je puške male,
u zube im oštri jatagani,
oni idu momku za đevojku,
u Rožaje, Ćorović Osmanu,
za njegovu dilber Umihanu!
Munib Maglajlić: Usmena lirika Bošnjaka, Preporod, Sarajevo 2007., str. 312.