Postoje zapostavljeni ali ne i zaboravljeni pesnici. Dobardžić jeste zapostavljen. Zaboravljen nije. Sa jednim zapostavljenim pesnikom vazda neko komunicira, ima na umu njegove stihove bilo da su objavljivani ili da se pak, rukom ispisani, nalaze u nekoj svesci. Poznato mi je da su se stihovi Ilijasa Dobardžića čitali, makar to bili stari časopisi ili jedina objavljena zbirka pod naslovom “Pesme niz dolove”. (Znam da je Dobardžićeve stihove, na primer, čitao jedan beogradski arhitekta po imenu Abdulah Tulundžić i, naravno, još puno njih).
Ilijas Dobardžić je između dva svetska rata objavljivao stihove po časopisima. Vrlo lepu reputaciju je stekao nakon objavljivanja zbirke “Pesme niz dolove”. Ova knjiga je objavljena u Sarajevu 1930. godine u štampariji “Obod” čiji je vlasnik bio Jovan Kršić. Korice, ilustracije, i tehničko rešenje dao je poznati slikar i likovni pedagog Roman Petrović. 0 knjizi “Pesme niz dolove” pisali su: Josip Draganić (Riječ 1931), Hamid Dizdar (Slobodna riječ, 1931), Ivo Balen- tović (Luč, 1930), Alija Nametak (Novi Behar, 1930), Đuro Gavela (Književna krajina, 1931) Ha- mza Humo (Gajret, 1931), Stanislav Vinaver, (Le- topis matice srpske,1931), potom Hasan Kikić, Dorđe Lopičić, Vuk Lopičić, Radivoje Marković, Milivoje Matović Zatarac, Sait Orahovac i Borivoje Stojković. O Ilijasu Dobardžiću pisali su i Eli Finci u Jugoslovenskoj pošti, Vladimir Juričić u Osvitu, te Ljubomir Cvijetić i Staniša Tutnjević. Cvijetić o Dobardžiću piše u tekstu čiji je predmet intereso- vanja i Midhat Begić, Zija Dizdarević, Ćamil Sija- rić i Zuko Džumhur. Vladimir Juričić Ilijasa Do- bardžića predstavlja zajedno sa Hamidom Dizdarom, Hamzom Humom, Husnijom Cengićem, Saitom Orahovcem, Makom Dizdarom i Salihom Alićem. Dobardžić je rođen u Bijelom Polju 1909. godine, a poginuo u partizanima u završnim borbama za oslobođenje od Hitlerove fašistike.
Ilijas Dobardžić nije stigao da se razvije i potvrdi kao pesnik. Ali ono što je objavljeno, ili dostupno, govori o tome da je Dobardžić bio me- lanholični lirik. Njegove pesme su pune tuge. To je setna lirika. Lirika koja se oslanja na narodni lirski iskaz osenčena je pastoralnom pikturom. Predmet Dobardžićeve lirike su ovde pastirice koje pletu pored zelenog druma, planine koje su se od beline povile, devojke koje se uz jele i breze svlače. Nekad pastirice uz goru i zoru pomoću čari komuniciraju s pastirima, ali ih kunu. Jedna pastirica će se, još s proleća, obratiti pastiru:”…ovce ti mleka ne dale/ livade senom izdale”… A to proleće “nije ko lane bez rane”. Dobardžić najavi idilu, ali je učas prekine setnim stihom. Tako devojkama, koje su bose pošle da jagode beru, učas tuga dušu razdire, a mladići bi se pod grane skrili da skriju od sveta rane. Jeseni su bolne, leta brzo prolaze, snovi su sumorni i večeri nevesele. Ipak pojaviće se i nada kao u pesmi “Žetelice”: biće plodna leta, rodna jesen, njive zrele, žetelice vesele, a ati će rukovetima oteti zrna žuta koja će se ukazati ispod konjskih kopita. Tu su i svezani snopovi, dolovi, frule, kola niz drumove i pesme niz dolove, pesme koje najavljuju svadbe i udaje. To su stihovi pesnika Dobardžića, mladog pesnika koji nije ni stigao da svoju kosu razmahne i otkos proširi i pokosi svoju livadu. Ovaj pesnik je imao samo svoju mladost, ne i zrelost, ne i starost.
Senka tuge je i u čardacima, na dvorovima, u avlijama, u aharima, na jaglucima, među đer- đefima, u seharama, među devojkama. Na đerđe- fima devojke vezu tugu. Uz dunje tinja tuga iz sehare i seta ljubavi. Dobardžić će posve u sevdahu reći i ovaj stih: “Moj čardače tugo moja/ moj jagluče, rano moja”. To je već gotovo narodna lirika. No Dobardžić posve zna da izmakne narodnom iskazu, upotrebom na primer stiha: “Bele ravni prekrila je gusta tama”. Nisu samo ravni bele, već je bela i Tima koja na čardaku đerdan niže i čeka da joj neko drag stigne, ali taj ne stiže, stiže samo jesen i ništa više. Uz jesen kao da nestaje zlata i dukata, ahara i ata, imanja i nadanja. Ta tuga sa čardaka kao da se čita i sa ilustracija Romana Petrovića.
Izmiče jedno vreme a dolazi drugo. Tuga se uselila i mehane, među jaranima: “Danas smo pijani, sutra smo bolni/ pa posle neka nas nije”, ali samo neka krčmarica donese rakije. U pesmi “U mehani među jaranima” Dobardžić će stihovati: “Propismo ate, žute dukate/ čitluke rodne, zelene paše/ ostadoše nam samo pesme i čaše/ drugovi ispijmo, prošlo je naše”. Pusti su krovovi prazni ambari, prazni ahari, ne hržu ati, puste odaje i avlije, suzne su strehe, nestale slame, pohabane mordolame. Umorne noći, snaga na izmaku, nemoći. Dobardžić veli da su te noći strašne i kobne, a to ističe posebno u jednoj pesmi posvećenoj tek malo starijem pesniku Ristu Ratkoviću.
Dobardžić se često obraća majci, kao zaštitnici, kao zemlji. To je jedna kodirana veza sa pra- majkom zemljom, sa majkom rodiljom. Dobardžić naslućuje kobni čas i sluti zle dane, možda i dane koji će ga u smrt povesti, pa veli:”…kad toplo sunce grije/ kad žito u leto zrije/ kad kiša u jesen lije/ o majko, večita majko/ u mom plačnom oku/ teško se saznanje krije”.
Izgleda da u tom saznanju nema nade pa će pesnik Ilijas Dobardžić reći: “Veče/ Veče/ Treperi reka u blesku/Zvezde se polako krune. Sam sam:/ sedim u pesku/ i ćutim”. Dobardžić će to iskazati u pesmi “Sećanja”, čini mi se i najuspelijoj pesmi. Čini mi se da ima neka veza između Ilijasa Dobardžića i Rista Ratkovića. I čini mi se da postoje kodovi između pesme “Sećanja” Ilijasa Dobardžića i “Ikone” Rista Ratkovića. Slutim tu vezu. Naravno da se kvalitet “Sećanja” Ilijasa Dobardžića ne može meriti sa savršenom “Ikonom” Rista Ratkovića.
Poezija Ilijasa Dobardžića nastala je između dva svetska rata. Za to vreme je i vezana. Po svoj prilici da je pesme, koje su nam dostupne, Dobardžić pisao dok je bio veoma mlad. Zbog toga i nije stigao da otkrije sve mogućnosti poezije te da tako’tiođe do savršenog stiha i raznovrsne poetske semantike. Može se pretpostaviti da je Dobardžić, uoči pogibije, imao savršeniji i raznovrsniji stiho- vani rukopis. No za Ilijasa Dobardžića se može reći da je predstavljao vezu između narodne lirike, posebno sevdalinke, i moderne poezije. A to je i najznačajnije za stvaralaštvo ovog pesnika.
Ismet Rebronja