VI
Polećeše dva sokola siva 5360
Ka pro neba danica zvijezda.
Dan za danom, konak za konakom,
Vakat dođe, u Kanidžu sišli.
Haber ode u Kanidžu carsku
Njegovome amidži i babu. 5365
Ko gođ prvi na muštuluk dođe,
Dadoše mu blago nebrojeno.
Ko gođ drugi na muštuluk dođe,
Njemu konje daše nejahane,
A trećijem čohu nerezanu. 5370
Hasan-paši Tiru carevome
Haber daše za hadžina sina.
Hasan-paša emer učinijo,
Te z bedema tope isturijo.
Šemluk čine novom alajbegu. 5375
Sad kada je Mehmed doletijo
Sa Osmanom tankim bajraktarom,
Od viteza konja odsjedoše.
Kavadari konje prifatiše.
Momka oba uz dvor polećeše, 5380
Đeno sedi hadži Smajil-aga,
Prvi Osman pa za njim Mehmede.
Osman selam turski naturijo,
Dvije age selam prifatiše.
Osman savi ruke i rukave, 5385
Obojici ruku poljubijo,
A oni mu hožđeldije daju,
Hožđeldije i safađeldije.
Kod sebe mu mesto načiniše.
„Sed’, Osmane, naša krila zlatna!“ 5390
Osman sede, a Mehmed prilete.
Baba ljubi u skut i u ruku,
I amidži Cifrić Hasan-agu.
Izmače se, pa hi dvorit stade,
Sivi soko preložijo ruke 5395
Prema svoga baba i amidže.
Sad mu babo hožđeldiju daje,
I pita ga za mir i za zdravlje.
„Kako, sine, do Budima side?
Jesi li se, sine, napatijo 5400
Kod našega dobrog prijatelja,
U Budimu uštugli vezira?“
„Nijesam se, babo, napatijo.
Radi mene, nikad u vijeku
Bolji ićram nisam dočekao, 5405
No kod onog uštuglije carskog.
I odmah mi mandat preturijo,
I dobro me za tebe upito,
I za tebe i amidžu Hasa,
I mahsuz ti selam opravijo: 5410
Ako mogneš kako pa ikako
Da otideš u Budim veziru
Radi gosta jedan mesec dana.“
„Fala paši i njegovu šanu,
Što je pito i selam spremijo! 5415
Moj Mehmede, moj obrazu svetli,
Kako ti se sviđe u Budimu?
Ti nijesi prije silazijo.
Jesi li se čemu začudijo?“
„O moj babo, hadži Smajil-aga, 5420
Šeher dobar, što nema karara,
Ni čemu se začudijo nisam.
Što mi reče: ’Hajde do Budima,
Do našega dobrog prijatelja.’ –
Počem tuna prijateljstvo nađe? 5425
O moj babo, Hadži Smajil-aga!
Kad sam došo na široku Klimu,
Na široku Klimu sprem Budimu,
Naiđosmo na čekme-ćupriju.
Beše jako ogranulo sunce 5430
vrhovima i po planinama.
Naljegosmo preko polja ravna,
Pa smo čudno čudo sagledali:
Izbi, babo, srebrena kočija,
I pod njome dvanes bedevija, 5435
Cipcijele čohom pokrivene
Odvrh glave do zelene trave.
Pred kočije na ata jednoga,
Na jednoga ata alatasta,
Izbi jedan delibaša carski, 5440
Silna sila što nije karara.
Malo gori beše od serdara;
Onakoga i brka i oka,
Čehre strašne, a čela široka.
I na njemu ‘djela janjičarska, 5445
I na njega i konja njegova.
Samo kalpak beše nad očima,
I na kalpak zlatno pero piše,
Starešina na stotinu ljudi.
Pored njega pedeset delija 5450
Na pedeset šamski’ bedevija.
Silne behu, klete, džinovite,
I na njima takumovi, babo!
Janjičarska sedla sahtijanska.
Uz rame him džide prislonjene, 5455
A na bedre crvene čakšire,
I na pleći gunje janjičarske,
I jednake iza kuka ćorde.
Ja zavikah bajraktaru mome:
’Bajraktare, moj premijo brate! 5460
Dobre li su šikali kočije,
Što hi dobre vuču bedevije!
Dobre li su carske sve delije,
Što pored njeg idu us kočije,
A najbolji njihan starešina!’ 5465
To je, babo, sila nad silama.
’O Osmane, bi li mogo znati
Šta je ono njima u kočije?
Il’ su paše ili su veziri,
Il’ haremi paša i vezira?’ 5470
’Meho, ne znam, mojega mi dina!’
Pa naprijed konje poterasmo.
Kad nas piska srete is kočija;
Pišti, babo, ka pod kamen guja.
Piska stoji, do neba se čuje. 5475
I uz pisku ove reči viče:
’E Budimu, vatrom izgorijo!
I vezira cigan pogubijo!
Što u crno zavi po Budimu,
Što razdvoji i milo i drago, 5480
A pogubi glave gazalijske!
Neke žive u Dunav pobaca,
Neke turi pod svoje dželate,
Neke hi je surgun učinijo
U Bagdatu, u trećemu carstvu, 5485
Kako nigda kuću viđet neće.
Sad u roblje udarijo ruku.
Robi vezir gazijske devojke;
Roblje robi, sprema u dušmane;
Vjeru tursku daje za nevjeru. 5490
Ta je zulum toliko godina,
Pa nemade nigđe kahrimana
Da odnese mahzar kod sultana,
Da spriječi zulum od dušmana.
Lijep dinu, moja rano ljuta, 5495
A imanu, srce izvađeno!
Turska vero, jadi do vijeka!
Moja majka, sinja kukavica,
Đe ostade biz nigđe nikoga,
Kod njejnoga dobra svakojega; 5500
Mene jednu, pa ni mene jednu,
A muža joj davno surisali!’
Roditelju, kad razumjeh reči,
Živo mi je srce zaigralo,
Klepnuše mi toke na prsima, 5505
I mloge me misli pritiskoše:
’Je l’ istina da to vezir gradi?’
Pa ne mogoh vjerovati, babo,
Jer si mi ga prijatelja kazo,
Što takoga dobijao n’jesi. 5510
Priđoh s konjem, turski selam vika’.
Ne šćeše mi, babo, prifatiti.
Delibaša ne okreće glavu,
Niti k mene, niti ka Osmanu.
Ja njihova starešinu pita’: 5515
’Bolan bijo, mlad janjičar-aga!
Šta je ova piska u kočije?
Al’ je vila, al’ je guja ljuta,
Al’ od Boga naka utvorica?
Kakav li je zulum u kočije, 5520
Što ga vodu na silu delije?’
Be, moj babo, vidi delibaše!
Odmah na me hamlet učinijo,
Poče ruku turat na gršnicu,
Pa mi vaku reče lakrdiju: 5525
’Sikter otle, pijana delijo!
Il’ si mahnit, ili si prepijo,
Il’ te babo luda podnivijo?
Teraj konja, vuci kabanicu,
Nemoj mlogo pričat besposlicu! 5530
Odmah će te rusa glava proći!’
Da Osmana ne bi bajraktara,
Ja se hotah posvaditi š njime;
Ni bih toga roba propuštijo
Da otide u dušmanske ruke, 5535
Što me ne bi razminula glava.“
Kad alajbeg čuo Mehimeda
Te mu taki zulum njihov kaza,
Iz nosa mu jugovina puhnu,
A iz čela kiša udarila. 5540
Sklamnuše mu dvije viličine,
Ka na moru morske kajičine.
Na četvoro razdvoijo bradu,
Poče gledat više sebe ćordu,
A ovako zađe besjediti: 5545
„Kurvin sine, kurva te rodila!
A vamo se dičiš u mehanu
Kako ne znaš što se mejdan deli,
I kako te čemu ne učismo!
Što će mejdan prema ženskoj glavi? 5550
Crn ti obraz Bogu na divanu,
Ka što ti je danas na mejdanu!
Prepade l’ se, kurva te rodila,
Od njihovo pedeset delija
I jednoga njihnog starešine? 5555
A kako ćeš sutra na dušmane,
Na dušmane među logorima?
Pa baš pušta curu zarobljenu!
Odvedoše careve delije,
I ti ne smje odbranit đevojku!“ 5560
„Ne smjeh, babo, od tebe staroga,
Jer si mene reko na pohodu:
’Hajde, sine, hajirli ti bilo!
Gledaj tamo bez belaja proći!
Nemoj čamat i vrni se amo!’“ 5565
„Mehimede, rodila te kurva!
Belaj drugo, a drugo je namus,
A drugo je tako napadanje,
Da propuštaš cure zarobljene!
Pa š čim, kučko, u Budimu side 5570
I pokori pred vezira glavu?
Crn ti mandat, crno alajbegstvo,
Beli š njime sporovati nećeš!“
Pa hadžija baš ko vatra živa,
Bi rekao i bi se zakleo 5575
Da mu nema ni trides godina.
Š čivije mu planu adžemkinja.
Bog da znaše, izgubit ga hćaše,
I tu mlados u zemlju srušiti.
Osman skoči, grli alajbega: 5580
„Šta to činiš? Jesi l’ poludijo?
E, to nije kako Meho priča,
No te sindrak kuša na odaju.
Da koja je djela učinijo,
Da ga ne bi za ta djela karo. 5585
To je bilo ka što Meho priča,
Al’ je Mehmed babovo dijete,
On je na njih hudžum učinijo,
Delibaše glavu pogubijo.
Ja mu malo bijo od pomoći, 5590
Udarismo u delije ruku.
Polovinu (s) glavam rastavismo,
Polovina ode bez pameti.
Tvoj je Mehmed naldžak izvadijo,
Te prekide gajtan na kočiju. 5595
Čoha pade, kočija ostade.
Kad obadva pogledasmo, babo,
U kočiji sedaše đevojka
Ka planinska vila belogorka.
Pa od jada njejnih velikije 5600
Z desne strane kosu očupala,
A niz obraz kožu poderala,
Vrane svoje oči zatvorila.
Poznadosmo d’ ’e od soja dobra,
Iako su na njoj odijela 5605
Crna, mrka, bojom obojena.
Pa je pita tvoj sindrak Mehmede:
’Curo mlada, svrh tvoije jada!
Čija li si? Kako ti je ime?
Kojeg li si soja i odžaka? 5610
Koja te je podnivila majka?’
Moj hadžija, mišljaše devojka
Da sa š njome govore delije.
Nit otvara svoje oči vrane,
Z dvije ruke za čelo se drži, 5615
A sve tuži i narica reči.
Ovako je Mehu besedila:
’Sikter otle, carski murtatine!
Vi ste svaki izdajice carske,
Kad činite hizmet izdajici; 5620
Carski namus i vjeru lomite,
I vodite vjere za nevjere,
Što nam dinu podnijet ne more.’
Tvoj Mehmed je njojzi besedijo:
’Zlato milo iz sred srca moga! 5625
Ja nijesam careva delija,
No sam, curo, dalnji jabandžija.’
Kad devojka razabra besjede,
Ondar svoje oči otvorila.
Nije fajda ni za mene pričat, 5630
A kamoli za Mehmeda tvoga!
Prekide nas oba sa očima,
Baš ka momka sablja otrovata.
Taka beše od gosposkog soja!
Ak’, alajbeg, u sudbini dođe, 5635
Te je vidiš za Mehmeda tvoga,
Pa ćeš viđet je li to istina.
Onda pozna đe smo jabandžije,
I viđela šta smo učineli,
Đe smo njejno ropstvo spriječili, 5640
Od delija ga’ret učinjeli.
Jeknu mlada, tvome sinu kaza:
’Srce, oči, momče na dorata!
Ja sam šćerka najboljeg odžaka,
Ja Fatima Zajim Ali-bega. 5645
To je prvi odžak u Budimu,
Od nas se je Budim osnovao.’
Pa kad stade jade jadovati:
Kad je bila od dvije godine,
Ferman njima došo od Otmana, 5650
I u njemu hajir-dova carska:
’Dobro ste mi namus održali,
Skoro otet Budim od dušmana.
Sad sam vama, age, odredijo,
Da u Budim opravim vezira, 5655
I sa š njime vojnog komandara,
Komandara pašu janjičara,
Sa š njim vojske pedeset hiljada
I pedeset bojnije’ topova,
Da utvrdim Budim od dušmana. 5660
Vezir ‘oće s vama upravljati,
Vezir s vama i mojim zemljama,
Paša vojni sa njegovom vojskom,
Pod upravom mojega vezira,
Da zaštiti i vas i Krajinu, 5665
Da vam teret skine od dušmana.’
Kad su čuli za metanet, adžo,
’Moj ga babo Zajim preučijo,
Pokupijo age i begove,
Tu stotinu aga i begova, 5670
Te him carski ferman preučijo.
I na tome šućur učinili.
Srce moje, pošli u sretanje,
Age, bezi što su po izboru,
Koji nosu careve čelenke, 5675
I na ate rahte pozlaćene.
Uzeli su četir muderisa,
Četiri sta softi iz medresa,
Na softama čantre o ramena,
I u njima Kur’an, knjiga Božja. 5680
Na dva dana jandal od Budima,
Tu su sreli careva vezira,
I pred njim se age poklonile,
Rad fermana skutu pristupili.
Muderisi dovu zaučili, 5685
Oni dovu, a svi Turci amin.
I đečica, ne bi l’ kabul bilo,
Da se hajirom vezir k nama dođe,
Za dva dana učili Kur’ana.
U dvor smo ga stanom nastanili, 5690
Sve na čohu i na čisto zlato.
Za godinu išli na čestidbu,
Jabandžijo, ka i pred vezira,
A da carske adalete vidu.
A Budim je u jednome gradu, 5695
Vojska c’jela njemu pod komandu.
Svakom agi i begu carevu,
Uzeo mu ime i prezime,
Od kojeg je soja i plemena.
I vidijo koji zemlje brani, 5700
Vatan carski i obraz sultanski.
Glave daju, zemlje ne puštaju.
Na četiri mesta na Budimu,
Na svakoju na izlaz kapiju,
Načinijo straže i čardake. 5705
Postavijo straže janjičarske,
I nad njima njihne starešine.
Starešinam emer učinijo,
Svakog dana i cijele noći,
Ko gođ šćene uljeć il’ izići, 5710
Da ga straže vide i pretresu,
Da ne nosi pismo il’ mahzara.
Kad je take zapte udarijo,
Ondar oni što su drugi bili,
Na vezirski emer pristanuli, 5715
Kako hoće da sve more radit,
On je one u dvor uturijo,
Na sadatu, na svojoj kapiji,
Tu je silan čardak načinijo,
I u njemu dvadeset dželata, 5720
Glave crne a zubi bijeli,
I nad njima crnog dželatbašu.
Ovaki mu emer učinijo:
’Ko gođ šćene uljeć kod vezira,
Pitajte ga, šta će i kako će! 5725
Ako rekne da za nečim tuži,
Posec’te ga i đovdu bacite,
U Dunav ga leden utopite!
Oni drugi što kod mene dođu,
Pitajte hi šta će kod vezira! 5730
Ako reknu: ’Hoćemo k veziru,
Da sedimo i konuštišemo.’ –
Svežite ga i uhapsite ga!
Ja ću znati šta ću š njim raditi.’
Kad je taki zulum učinijo, 5735
Pedeset hi turi pod dželata,
A pedeset žive povezao,
O grlo him kamen objesijo,
Žive hi je u Dunav bačijo,
Da ispada duša na mukama. 5740
Ono što je u dvore ostalo,
Te ne smjelo ni tamo ni amo,
One z dvora noćom pokupijo,
Svakog noćom surgun učinijo,
U Bagdatu, u trećemu carstvu, 5745
Kako nikad kuću viđet neće.
I moga je surisao baba.
Ja ostala luda iza baba.
Majka me je krijući nivila,
Nije znala da ko znade za me. 5750
Kad je moga surisao baba,
Ja sam bila od četiri ljeta;
I taj murtat kako sedi tuna,
Sad se puni petnesta godina,
Mene crnoj devetnaes ravno. 5755
Vidoše me budimske devojke
I budimske udovice hanke,
Što je vezir dvore zacrnijo,
Ka i moga Zajim Ali-bega.
Ne znadoše, no me pofališe: 5760
’Što je Fata Zajim Ali-bega,
Što je take ni u gori nema,
Ni u gori belogorke vile,
A kamoli da je rodi majka!’
Murtat vezir za me razumijo, 5765
I za mene prosce opravijo,
Budimlije izdajice carske,
Da ja uzmem dušmanina moga.
Prosce sam mu sikter učinila:
’Sikter otle, izdajice carske! 5770
Ja uzeti dušmanina neću,
Da će nebo na zemlju panuti!’
I vezir se naljutijo na me.
Jučera je mene porobijo,
I jutros me sprema z delijama 5775
Za nekoga do Kara Bogdana,
Za nekaka Petra Dženerala.’
Kada Mehmed razumi besjede,
Njemu reče Zajimova Fata:
’Zlatno zmajče, ti čije si dete? 5780
Od kojeg si mesta i odžaka?
Zlatni zmaje, i od kojeg baba?
I kako je tvoje ime zlatno?’
On se kazo: ‚Hadžiću Mehmede,
Mijo sinak Smajil-alajbega, 5785
Ako si ga čula ja raznala.’
‚Dobro znadem, kazala mi majka:
’Ta’ je prvi odžak Smajil-age,
Ta’ j’ gazija z Bosne ključanica,
I odrasti, adiđar Fatima, 5790
Da te dadnem za hadžina sina!
Neka ode vila za sokola,
Nek se odžak sprem’ odžaka nađe,
Nek se odžak snuje i osniva!’
Moj hadžija, Mehmed Fatu pita: 5795
’Bi l’ m’ uzela da mi bideš ljuba?
Vidiš li me, begenišeš li me?
Ne, Fatima, po ovom slučaju,
Što te vezir robi i opravlja,
No da ti je u Budimu babo, 5800
Po viđenju i svetskom pričanju?’
Fata reče tvome Mehimedu:
’Uzela bih tebe, Mehmedaga,
Da je sedam puta umirati,
Da je kabil pa opet živeti, 5805
Osmi put bi’ tebe ljuba bila!
Tek ti, srce, trebovati neću,
Sad će tebe razminuti glava.
Ti će mene jadi zadesiti,
Da te jade vidim povrh jada, 5810
Tvoja mlados da se stopi bujna.
Bez ako ćeš da ti bidem ljuba,
Tur’ na dora, beži ka Kanidži!
Ako da Bog da kod baba dođeš,
Te nas babo spasi od vezira, 5815
A drugčije nikad do vijeka.’
Molila ga i vika mu Fata.
To kod tvoga ne prijonu sina.
’Od tog, Fato, razgovora nema.
Ja sam jedan u mojega baba 5820
I amidže Cifrića Hasana.
Ne ženim se potkrijući babo,
Bez ako ćeš da te vrnem majci,
Pa i opet da pitamo majku,
Da te dadne da mi bideš ljuba.’“ 5825
Jedva ondar Osman-bajraktare
Posadijo starog alajbega.
Sve slušaše, a sablju držaše.
Najzad Osman reče alajbegu:
„To je, stari, duga muhamela, 5830
No da tebi ponakraće pričam.
Dečko Fatu uze na dorata.
’Ti, Osmane, naša zlatna krila,
Ti okreni šikali kočije,
A otete sveži bedevije, 5835
Za mlom tragom hajde ka Budimu!
Ja odnijeh Fatu Zajimovu.’
Ja poslušah tvoga jedihnika,
Sveza’ hata, sveza’ bedevije.
Mehmed ode i odnese Fatu. 5840
Tamo ga je susrela hanuma.
Da je u čas nije ugrabijo,
Šćela se je z dvora salomiti.
On je znao dok je ustavijo,
I tamo ga dočekala Hanka. 5845
Kazo šta je učinijo amo.
Ona ga je Bogom zakumila:
’Što ne nosi Fatu u Kanidžu,
No dovede da izgubiš glavu?’
On joj kaz’o ko što je i Fati. 5850
’U nad Boga, a u zdravlje baba,
Ništa Fati tvojoj biti neće!
Fata mi se tvoja poklonila.
Ja je primam da mi bide ljuba,
Ako si ti za Fatimu razi. 5855
Nemoj reći đe je zatočena,
Udaji je kome ti je drago!
Serbez drži dvore otvorene!
Tvoju Fatu vezir dirat neće.‛
Dala mu je i čestitala je. 5860
U to dognah šikali kočije.
U podrum hi begov uterasmo,
I oba se malo odmorismo,
I viteze konje pojahasmo,
I u sadat odosmo k veziru. 5865
Nit imaše preke ni dželata,
Ni tvom sinu na dvor zastavljanje.
Ja ostado’ provadat hajvane,
I sve slušam šta će gore biti,
Da ti sinu bidem od pomoći. 5870
Vezir ga je dobro dočekao.
Pričo ti je, mandat preturijo,
I tvom sinu hajir-dovu dao.
Mehmed sišo, konje pojahali,
Pošetali pljacom od Budima, 5875
Našli dvorac haćim-efendije.
Da ti pričam šta je gore bilo,
Ako Bog da, imaće vremena.
Gore ti je uzo nićahnamu,
I eto je u njedrima sinu. 5880
Došli opet, vratili se Hanki,
Na dvorove njene prenoćili.
Da ti pričam šta u dvor imaše,
I što li je zinet u avliji,
U avliji, pa uz merdivene, 5885
Pa ćoškove, čim su okićeni,
Merdiveni š čim su pokovani,
Kakva him je duvar od avlije,
A kaka su vrata od kapije!
Kad smo potlje viđeli Fatimu, 5890
Njejnu majku Alibegovicu,
I na njima biser i dževahir,
I na glave zlatne okovice,
A niz prsi zlatne ogrlice,
U odaji biser i dževahir, 5895
Šta smo pili i šta li smo jeli,
I na čem smo sanak preturili!
San zaspali i rano se digli,
I svakoji ićram podnijeli.
Jela, pila bilo izobila. 5900
Za Fatimu nišan preturili.
Pita Mehmed Alibegovicu:
’Kolko ćemo odaljiti vadu
Pošto odem, jal’ neđelju dana,
Jal’ nedelju, jal’ petnaes, hanko, 5905
Ili mesec ili i dva dana?
Kake ću ti porezat haljine,
Ja jedihnik tvojoj jedinici?
Il’ ću za nju dovesti kočije
I u njima jenđikade mlade, 5910
Il’ jedeke za tvoju đevojku?’
Ona rekla: ’Sve kako ti drago!’
Za svatove da upita tebe:
’Kad mu kažeš šta je bilo amo,
On će znati kolko će kupiti. 5915
Izrad mene, stotinu hiljada.
A pred dušom Zajim-bega moga,
U Budim je hiljadu dvorova,
Sve Zajima od roda jednoga –
Neđe bezi, neđe udovice, 5920
Neđe luda majka i đečica –
Kojijem je vezir učinijo,
Mili sine, ka i mene mladoj.
Sa svatima dosaditi neću,
Ni svatima težak konak gradit. 5925
Niđe devet ne dam na konaku,
Bez trojica, neđe četvorica.
Držaću hi za neđelju dana,
Adiđar ti natovarit Fatu;
I njezino četrdes komora, 5930
Venedničkom čohom zamotane,
A mljetačkom dibom pokrivene.’
Za ruho mu nije dala Hanka
Da on reže ruho na Fatimu:
’Fata ima od današnjeg dana, 5935
Mili sine, za vijeka njejna,
Da oblači kate povrh kata,
A da nosi zlato povrh kata.
Samo zdravlje i vijek, Mešine,
Tebe, sine, i mojoj Fatimi, 5940
Mene, sine, ka i tvojoj majci,
I tvom babu i adžu Hasanu!
Svijeto vi obraz ostanuo,
Učinjeli što ste naumili,
Dušmani vi pod nogama bili! 5945
Nemojte se, sine, prepanuti
Za svatove što ćeš potrošiti!
Račun vodi, harči madžarije!
Ako Bog da, kad bude sudbina,
Pa kad dođem u pohodaj šćerki, 5950
Svatski ću ti trošak donijeti,
Fata ima dosta materinstva,
Sem babova dobra svakojega.’
Moj alajbeg, da ti Osman priča,
Šta je odžak, a šta je gospoda, 5955
Što je hanka Alibegovica,
Šta je samo njejno u Budimu,
Što je hanum’ Alibegovice,
Osim što je Ali-bega bilo,
Što je danas vezir oduzeo, 5960
Da dovedeš četiri ćatiba,
Da ti pričam za petnaes dana,
Ne bih mogo, beže, opričati,
Ni ćatibi mogli napisati.
Sal nek sretno i hajirli bude! 5965
Kad se hankom z darom preturismo,
Dala nam je četres boščaluka,
Za svatskije četres starešina,
Mahsuz tebe i Mehmedu tvome:
Jedan tebe, jedan tvojoj ljubi, 5970
Jedan tvome bratu Hasan-agi,
Jedan hanki Hasanaginici.
Viđećeš hi, preda te će doći.
Imaš, dedo, stotinu godina,
Vidijo si svašta i svačega, 5975
A takije ni čuo nijesi.
To pet vredi pestotina rušpa,
Osim drugo četr’es’ boščaluka.
Kad turismo dare u bisage,
Poče nam se lice mijenjati. 5980
U nas para nema sprema dara,
Jer nijesmo pošli na prosidbu,
Bez da putni hašluk provedemo.
Mudra hanka, tri je našla jada!
Bir viđela, bir se osjetila, 5985
Pa Mešinu tvome besjedila:
’Mijo zete, ne mijenjaj lice!
Ti nijesi došo na prosidbu,
Niti te je opravijo babo,
Il’ za Fatku ili drugu kakvu, 5990
Bez si trošak uzo za Budima,
Dokle dođeš i natrag se vrneš.
Ova ti je prva riječ moja:
Baš da si mi mahsuz u Budimu
Da isprosiš Zajimovu Fatu, 5995
Ne bi o’đe groša potrošijo.
Što bi mene, mijo sine, kćele
Madžarije il’ dukati žuti,
Kad ć’ i ovo u tvoj dvorac doći?’
Tvoj je sinak reko begovici: 6000
’Nemoj tako zboriti, kaduno!
Neće biti ka što misliš mlada,
No će biti što Bog dade Jaki.
Bog će dati i sreća don’jeti,
More dati derman od edžela. 6005
U nad Boga a u zdravlje baba,
A bide živ Zajim Ali-bego,
More njega naći Smajil-aga,
Sa pomoćom cara Al-Otmana;
Kad budemo učinili čare, 6010
Nadvladali murtata vezira,
Bega tvoga doves’ u Budimu
A ti mlada i dobra kaduna,
Pa sa tobom porod obroditi,
I ja nove imati šureve, 6015
Pa s moijem letet šurevima
ka i sivi soko sa krilima!’
’Mijo sine, amin, ako Bog da,
I to bilo i mi dočekali!
Ja ti dajem moje materinstvo, 6020
A ne diram, sine, imovinu,
Imovinu mojeg Zajim-bega.
Sal što mu je vezir oduzeo,
Da bi od tog došla polovina,
On bi svašta imo i svačega!’ 6025
Pa da više reči prekratimo.
Moj hadžija, evo ti darova,
A evo ti mandat i beglerstvo,
A evo ti snaha za sindraka.
Samo snaha nije badihava. 6030
Ja ti kažem, Smajil-alajbeže,
Nijesi se stari izrodijo,
No si dobrog zmaja obrodijo!
Od njega se zasramiti nećeš,
Ni pred Bogom na rasat mejdanu, 6035
Ni pred carom, ni kakim divanom.“
Ondar skoči Hadži Smajil-aga,
Pa raširi ruke obadvije,
Pa zagrli jedihnika svoga.
Poljubi ga među oči vrane 6040
Đe se sivi sokolovi ljube,
Pa zavika: „Haj’ aferim sine,
Kad si obraz sv’jetli očuvao!
Sada, sine, brige imat nemoj!
Uzmi, sine, Osman-bajraktara, 6045
Šetaj š njime kud je tebe drago!
Poj jarane, dovodi ahbabe
Po kafama i po mehanama,
Amo nemoj okretati glavu!
Sad ja viđoh da sad imam sina, 6050
I ostadoh srca napunjena.
Zdravlja tebe i tvojemu babu,
I Cifriću adži Hasan-agi,
Ravnoj Bosni i Unđurovini,
Zlatnom krilu i našoj Krajini! 6055
Ja ću znati šta ću sad raditi,
I Kake ću knjige rasturiti,
I kako ću podizat Krajinu.
Za ta’ svetli obraz sina moga
Ja ne žalim pare ni dukate, 6060
Pa ni svoju sa dva rama glavu,
Niti moju, niti brata moga;
U nad Boga da želju svršimo,
Da tu vilu vidim za sokola;
Tog vezira, dušmanina svoga, 6065
Da ga vidim šta ć’ od njega radit!“
Mehmed svoje toke raspučijo.
Mandat Meho pred njega turijo.
Knjigu šarnu budimskog vezira,
Babovoga prvog prijatelja. 6070
Babu svome Mehmed govorijo:
„Da vi’š, babo, prijatelja tvoga!
Ova karta za tebe poslata
Od vezira do Kara Bogdana.
Darivo je Fatu za bratimstvo, 6075
Darivo je Petru Dženeralu,
Da je ljubi kad se god probudi.
A ni na to da ga ne ostavi,
No da skoro obdaruje pobra,
Z dvije glave od dva alajbega 6080
S tvojom, babo, i brata Hasana,
I sa trećom od vašega sina.
Pa u karti vako vezir kaže:
’Ako Bog da, mili pobratime, 6085
Ako Bog da, kad do toga dođem,
Te ti glave spremim za darove,
Odmah će ti za tim Bosna doći,
Da na Bosnu turiš komandarstvo.
Budim ću ti pređe uručiti,
Pređe, pobro, no što spremim glave.’ 6090
Eto viđi prijatelja tvoga!“
Smajil sinu reče alajbeže:
„Sad ja, sine, viđo’ i razviđo’,
Ha je u din ruku udarijo,
I odžake tolke pogasijo! 6095
Ja sad vidim šta bi sa mlom bilo.
Bog će dati, to ćemo gledati.“
Sad Osmana zagrlijo svoga.
„Moj Osmane, moj obrazu svetli!
Pito sam te nekoliko puta: 6100
’Ho’ li, sine, da te oženimo?’
Nijesi mi dao pomenuti!
Sad ti, sine, po gotovu dođe
Sa ovijem našima svatima.
Kad našega sina oženimo, 6105
Tražiću ti curu u Budimu,
Koju rekne Alibegovica,
Ka Fatimu što je sinu dala.
Onom ću te curom oženiti,
Mijo sine, za života moga. 6110
U nad Boga ištem, ako Bog da,
Davo sam ti sedam-osam puta,
Da t’ oženim, polu imovine.
Ti nijesi šćijo imovinu,
No je štitiš za sindraka moga. 6115
Sad kad bide, u nad Boga jaka,
Dosta, sine, i tebe i njemu,
Tebe moje, njemu Fatimino,
A Hasanu ima Hasanovo;
Ako redom bude umirati, 6120
To će isto naše ostanuti.
Ni s tijem ti dobro vratit, sine,
Vratit neću, niti mogu platit.“
Osman starcu ruku poljubijo,
Oba momka odaji na vrata. 6125
Stari dare uze preda sebe,
Te hi stade stari razdvajati,
Četres bošči, četres boščaluka.
Trides turi za trideset svoje,
Za trideset svojih buljukbaša. 6130
Jedan turi za Hrnju serdara,
Za cijele vojske komandara.
Jedan dobar ostavi Halilu,
Što će đever biti už đevojku.
Jedan dobar ostavijo Talu, 6135
Jer bez toga ne koleće Tale.
Jedan s Like ličkom Mustajbegu.
Šes drugije na šes bajraktara,
Što su krila cijele Krajine.
U to njemu karakšam dođe. 6140
Akšam klanja Hasan i hadžija,
I njihove obije kadune,
Te kadune da rode junake.
Majka mlada Hadžića Mehmeda,
Oko njega vijek proturila, 6145
Mlada beše ka i gorska vila.
Šućur čini, a ne žali sina,
U koje ga opravlja svatove
Na krvava djela i mejdane,
No letaše i pesmu pevaše, 6150
I u pesmi reči narecaše:
„Bogu šućur kad mi dade sina
Što namnože carstvo Al-Otmana,
Što pomaže svakog kahrimana,
Što uzima roblje od dušmana! 6155
Svijetal mu obraz i desnica,
I njegova ostra posjeklica!
Učinijo štogoj naumijo!
Ja ne žalim izgubiti sina,
Sal da stopim carskog murtatina, 6160
Da ne daje zemlje dušmanima.“
A Smajil joj aferime daje.
„Haj’ aferim, Ismihan-kaduno!
Vidijo sam tvoju gospoštinju,
Mlados tvoju prema mene starom. 6165
Dobar si mi hizmet učinila!
Bog ti dao, i rodila sina!
Take hanke rađaju junake,
Što ne višiš mlados od staroga.“
Ondar stiže gosposka večera. 6170
Večeraše, mrve pobrisaše,
Pa pospaše, noćcu boraviše.
Kad je sahat pred zoricu bilo,
Sad gazija hadži Smajil-aga,
On Omera viče bajraktara 6175
Sa čardaka na svoje dvorove.
Kad je mlađi došo kod starijeg,
Ruci pođe, izmače se dvorit.
„Sine mili, Omer-bajraktare,
Na mene se dva veselja grade. 6180
Sinu novo došo alajbegstvo,
I neka je, ima i na koga!
Kavgali se curom oženijo,
Što su na nju do dva zatočištva.
Jedno, sine, Petra od Bogdana, 6185
Drugo, sine, Budimskog vezira.
Sad će samnut i granuti sunce,
Navaliće čestidbina na me.
Nemoj mene obraz ocrniti!
Sad poviči četrdes sejmena! 6190
Ti si na nji’, sine, starešina.
Otvor ključe od podruma moga,
Od onoga što j’ u njega pivo,
U kojeg je na hardove vino,
I rakija ljuta pokraj vina! 6195
Rastur tvoje na redu sejmene,
Ko će sretat, a ko će pratiti,
A ko će hi na dvoru stimati.
Barem mesec ili više dana
Kod mene će dolaziti age, 6200
Čestitat mi sinu alajbegstvo,
A ja pričat, đe se oženijo.
Hizmet čini, ne okreći glavu!
Piva harči i toči svakoja!
Nemoj gledat šta će ostanuti! 6205
Ak’ u život bide Smajil-aga,
Za svadbu ću drugo nabaviti.“
On Omera vrnu na čardaku,
Pa svojega zovnu kavadara,
Što sa tabljom i topima sudi. 6210
Huseinu reče na odaju:
„Sad iziđi na grad, na kapiju,
Te opali dva topa velika,
Koji haber od veselja daju,
Koje znade serhat i Krajina, 6215
Što s’ od rata, što su od veselja!
Nek svak znade da ja ženim sina!
Neka age na polaze dođu!
Da hi dobro, sine, dočekamo!“
Kad je taki emer učinijo, 6220
Omer ode među sejmenima.
Njima reče šta je stari reko,
Pa prskoše na četiri strane.
Sa avlije vrata otvoriše.
Iz podruma pića povadiše. 6225
Svaku sobu u dvor potpuniše.
Rasturiše čaše i bardake,
I od srebra srmali bukale.
Svaka soba jednaki hastali,
A jednake čaše i bardaci. 6230
Razna pića pred svakog jednaka,
I stolovi pod age careve.
Dok dvorove hazur učinješe,
Sa bedema topi zapucaše;
Glas dodali do svakoga kraja, 6235
Jeka ode povrh zemlje crne.
Tope čuše baše i bimbaše
U Kanidžu i oko Kanidže.
Za topove šućur učineše:
„Blagoš, došo Mehmed iz Budima, 6240
I na sebe mandat preturijo,
I svojega obradovo baba
I cijelu serhat i Krajinu!“
Šućur ode od grada do grada,
Na grad svaki i svaku palanku, 6245
Neđe s topom, neđe s kumbarama –
Jedno drugom haber učinelo.
Veselje se na svaki kraj gradi,
Ka da svaki svoga ženi sina,
Ili ženi, il’ udaje šćerku, 6250
Ili svoje sunećaje čedo.
Tadar sreća beše u turaka,
te hajaše jedno za drugijem.
Hajanje je dobro vojevanje,
I na svakoj strani prodiranje, 6255
Odoše se age opremati,
Na čestidbu Hadži Smajil-agi.
Ko je bliži pješe na nogama,
Ko je dalje na konja svojega.
Ko najprvi na čestidbu dođe? 6260
Najprvi je Hasan-paša Tiro,
Š njegovije pedeset delija.
U begove ukrcaše dvore.
Selam dade paša Smajil-agi
I gaziji Cifrić Hasan-agi, 6265
I čestidbu za dolazak sina,
Đe je zdravo došlo iz Budima,
I dobijo alajbegstvo na se.
Šemluk ide, a pije se vino,
I rakija triput prepečena. 6270
Smajil-aga paši govorijo:
„Zlatni paša, carevo koljeno,
Za sina sam curu isprosijo!“
Pa mu kaza koju i kakoju.
„Ti si, paša, ključanica naša. 6275
Da mi, paša, bideš od pomoći!“
Paša reče Hadži Smajil-agi:
„Što, hadžija, zboriš lakrdije?
Bogu šućur kad si ga rodijo
I taki je uspjeh učinijo! 6280
Ja ne žalim za njeg poginuti
Sa dvanaes hiljada vojnika,
Vojske carske, braće janjičara.
Prvi ću ti u svatove poći,
Ako Bog da, kad je tebe drago.“ 6285
On ga svojom rukom zagrlijo.
Paši reče:“Haj, gazijo carska!“
Ondar Hasan-pašu ispratiše,
Pa ostale baše navališe,
Iz Kanidže, grada bijeloga. 6290
Najprva su dva dizdara carska,
Pa za njima četiri ajana.
Svaki svoga vodi bajraktara.
Uspeše se na dvor Smajil-agi.
Selam daše, pa se zagrliše, 6295
Posjedaše jedan kod drugoga.
Smajil-agi čestidbine daju,
I on njima: „Dobro, age, fala!
Na mene su dvije čestidbine:
Na mojega sina alajbegstvo, 6300
A druga je, curu isprosijo,
Iz Budima Fatu Zajimovu.
Teke, braćo, kavgali Fatima,
Na njojzi su do dva zatočnika,
Jedno Petar od Kara Bogdana, 6305
Drugo carev vezir od Budima,
Što je carev Budim razorijo.“
Sve him kaza vakisuna redom,
Šta je s Fatom Zajimovom bilo
I šta je š njom Mehmed učinijo. 6310
„Pa sad braćo, četiri ajana,
I vi, braćo, dva dizdara carska,
Prema tome da me pomožete!
Kada ja šćenem kupiti svatove,
Hoćete li žalit poginuti 6315
Radi mene starog ihtijara,
U potrebu svega muslimana,
Radi šana sjajnog Sulejmana,
Da bismo li tome našli čare
I veziru na kraj iskočili? 6320
Da vidite kako murtat radi!
S carskom zemljom nudi dušmanina,
Gotovo je Budim uručiti.
Za Budimom Bosna čamat neće.
A znate li, kad bi tako bilo, 6325
Đe cijela pade carevina?“
Rekoše mu carevi ajani:
„Alaj-beže, carsko ogledalo,
Ti to znadeš da nas i ne pitaš:
Đe smo onda jemin učinjeli, 6330
Dokle od nas traje pojednoga,
Za našega cara padišaha,
I za našu otadžbinu c’jelu,
Đe smo svaki kurban za sultana,
A kamoli, ogledalo, za te! 6335
Ti ostale pogledaj Krajine,
Okolice iz daljije strana!
Piši karte, zovi kapetane,
Iskupnicim rokovište kaži!
Što se tiče u Kanidži ravnoj, 6340
U Kanidži i oko Kanidže,
Ne treba ti knjige rasturati,
Sal isturi dva topa velika,
Svije trides tvoje buljukbaša
Hazur će ti biti pred dvorove, 6345
Sa svatovskom spremom cipcijelom,
I u svate i za u boj ljuti.“
A Smajil him dobro zafalijo:
„Blago mene, krila zlatna carska!
Dok je takih, Bosna otić neće.“ 6350
Pića piše i džumbus gradiše,
Pa navali jedno za drugijem.
Za cel mesec i neđelju dana
I dan i noć dolazi Krajina
Na bijele dvore Smajil-age. 6355
Šala nije Hadži Smajil-aga,
I njegova kuća i bogastvo,
I njegovo veliko gospostvo.
Nikom tuna ne ostade krivo,
No svakoga ićram učineše. 6360
Kad se mesec i neđelja sravni,
Smajil se je opremijo stari.
Na pleći je ćurak navalijo,
A srmali čibuk dofatijo.
Pa mu mlađi ata opremiše 6365
Ka i lale cara u divane.
Pred njim pošla dva sejmena mlada,
Pro Kanidže ode sokacima
Na selame Hasan-paše Tira.
Kad je Hasan-paša poranijo 6370
Prije toga na dva dana ravna,
Beše paša haber učinijo,
Da se londža skuplja od glavara
Na pašine u Kanidžu dvore,
Da među se muzaćeru gradu, 6375
Kako će se dizati Krajina,
Kako će se knjige rasturati
Po cijeloj Bosni kalovitoj,
Da nikoga ne zaboravljaju
Sa knjigama i za pozivima. 6380
To ne sanćim što bi manje bilo,
No da kome ne ostane krivo,
Da ne rekne: „Baka Smajil-age,
Što s’ od mene ćibur učinijo?
Tog njegovog jednog jedihnika, 6385
A nas svije’ zlaćenije krila,
Ženi sina a nas ne poziva!“
Ti glavari behu iskupljeni
Na bijele Hasan-paša dvore
Bez habera hadžije Smajila. 6390
Kad vidoše hadži Smajil-agu,
E đe stari dođe u avliju,
I odjaha ata bijeloga,
Paša vika na dvades delija:
„Odmah siđ’te na dišer-avliju 6395
I sretite našega gaziju!
Deset njega i sejmene prim’te,
A deset mu konja namjestite
U podrume kod moga putalja!“
Mlađi odmah pašu poslušaše, 6400
I hadžiju prifatiše starog.
Iz ruku mu čibuk prifatiše,
I sa pleći maven ćurak zlatan.
Oni drugi ata bijeloga,
Vode ata u podrume mračne. 6405
Kad hadžija na dvorove dođe,
Kad kanidžki skupljeni glavari:
Dva dizdara, četiri ajana,
I kanidžko trides buljukbaša
Posjedali jedan do drugoga. 6410
Svakojega po bajraktar dvori,
Na vitke se sablje poduprli.
Kad hadžija među njima dođe,
Selam njima naturi hadžija.
Pred selamom i gazijom carskim, 6415
Svi na noge pred njim ustadoše,
Pokraj paše mesto načineše,
A svaki se š njime zagrliše,
Pa hadžiju starog zapituju:
„Jesi li se umorijo, stari, 6420
E sinovi šemluk gledajući,
I na dvoru ićram činijući?“
Hadžija him reče Smajil-aga:
„Zar je umor kada je veselje,
Kad se kupu kod mene glavari, 6425
Te od mene ne okreću glavu?
Od tog, braćo, umaranja nema.“
Zauzeše sohbet od svačega.
Paša starom reče alajbegu:
„Ja sam, beže, skupijo glavare, 6430
Štogod tebe da bi pomognuli,
Da sa š njima muzaćeru gradim
Kako ćemo knjige rasturati,
I široku Bosnu sakupljati,
Da se niko ne ostavi, dedo; 6435
Ne rad toga, što bi manje bilo –
Kad je sreće manje biti neće –
No da kome ne ostane krivo,
Da ne rekne: ’Bak hadžije starog,
Jedihnika među nama svijem 6440
Ženi sina, mene ne poziva!’“
Smajil-aga raširijo ruke,
Pa zagrli carskog kahrimana.
„Zlatna krila od Kanidže grada,
Blago nama kad si među nama! 6445
Ti sad znadeš šta ćeš uraditi,
U tebe je pamet i komanda.
Ja sam, pašo, dobro ostarijo,
Mozak mi je pao po grkljanu.
Mogu, pašo, nešto zgriješiti, 6450
Pa nekome krivo ostanuti.
Ja sam cijel vijek doživijo,
Pa nikome ne ostade hajtar,
Ni na mene ni na brata moga.
Pa polažem nad u Boga Jakog 6455
Da će Mehmed dobro upravljati.“
Ondar paša vako besjedijo:
„Sad je vakat karte rasturavat,
Jer je Bosna duga i široka.
Dok se karte pišu i rasture, 6460
Tu će proći cijel mesec dana,
Za petnaes’ skupit se svatovi.
Mesec ima kako je Fatima
Isprošena za našega sina.
Dok se svati skupe i pokrenu, 6465
I dok sila side do Budima,
Tu će biti tri meseca ravna.“
Paša reče, karar učineše.
Kleče carsko dvanaes ćatiba
Na hastale među begovima. 6470
Paša vika pedeset delija
Da pedeset spreme bedevija,
Da se carske delibaše spreme,
Da delije knjige rasturaju.
Hadžijini na dvoru sejmeni, 6475
On’ imaju posla u Kanidži
Da slušaju šta hadžija kaže,
Šta him rekne, da su na gotovu.