VII
Sad ćatibi pera dofatiše
I bijele knjige bez jazije. 6480
Kom će prvu knjigu našarati?
U Travniku Pašić Ibrahimu.
Ovaku mu paša besedaše:
„Moj jarane, Pašić Ibrahime,
U Travnik je cijela komanda, 6485
Vojna struka i zemlja careva,
Na upravu tebe ostavljena.
Moj jarane, jesi l’ čuo, dragi,
U Kanidžu šta se učinelo?
Đe hadžija, stari alajbego, 6490
Svoje begstvo sinu preturijo,
I za sina curu isprosijo,
Na daleko u egri Budimu,
Plemenitu Ali-bega Fatu?
Pa, kolega, svate sakupljamo. 6495
Nisu svati što se svadba gradi;
Nadamo se mlogo veljoj kavgi,
Jer je Fata, pašo, isprošena
Na protivu dvije mušterije,
Z dženeraljom od Karabogdana, 6500
I s carskijem z Budima vezirom.
Kod tebe su, lalo, janjičari,
U Travniku dvadeset hiljada,
A znamo te đe si gazalija,
I kuća ti plemenita da je. 6505
Da nam, lalo, pođeš u svatove
Sa dvanaes hiljada svatova,
I sa dvanes topa velikije,
Da vidimo šta s’ u Budim gradi!“
Pa je gradu spremi Travničkome. 6510
Ovaki je emer učinijo:
„Delibaša Ibrahimu kaži
Mahsuz selam, da ne čami s vojskom!
Vada mu je za petnaes dana.“
Drugu šara. Kom je opravljaše? 6515
Ličkom begu na široku Liku,
Jer je begler turski pod fermanom.
On je stari’ od svakog vezira.
„Lički beže, ogledalo carsko,
Primi selam Hasan-paše tvoga! 6520
Na našu je Kanidžu veselje.
Ženi sina Hadži Smajil-aga,
Novog, beže, našeg alajbega.
Kavgali je curu isprosijo,
U Budimu Fatu Zajimovu, 6525
Kojoj no je sreća uzafćena
Od vezira iz grada Budima
I od Petra od Karabogdana.
Da, beglerbeg, opremiš goluba
I tvoije sedam bajraktara, 6530
I Ličana dvanaes hiljada,
I dvanaes topa carevije!
Da, beglerbeg, mlogo ne čamite,
Vade ima puno petnes dana.
Polazimo kao u svatove, 6535
U nadi smo ka i u bojeve.“
Pa carskoga delibašu vika:
„Nosi knjigu u široku Liku!“
Tu opravi, treću knjigu gradi,
Pa je sprema u Vrljiku Gornju, 6540
Na vrljičkog staroga ajana.
„O ajane od Vrljike ravne!
Jesi l’ čuo, carski kahrimane,
Za staroga Smajil-alajbega,
Đe je sinu curu isprosijo 6545
Za svog sina, novog alajbega,
U Budimu kavgali Fatimu,
I kojoj je sreća uzafćena,
Na kojoj su do dva zatočnika,
Jedno Petar od Karabogdana, 6550
Drugo murtat vezir sa Budima?
Pa te molim kao brata svoga
Da pojašeš na sijaha tvoga,
Da sakupiš tvoje Vrljičane,
I povedeš tvoga bajraktara, 6555
Velagića na konja dorata.
Bez Selima nema putovanja!
Spremamo se kao u svatove,
A idemo ka i u ratove.
Da od toga, aga, ne ostaneš! 6560
Najdalje je za petnaes dana,
Da vidimo šta s’ u Budim radi.“
Tu pošilje, a četvrtu šara,
Da ta knjiga Banjoj Luci side
Na gaziju Fetibegovića. 6565
Hasan-paša vako begu kaže:
„Feti-beže, naše ogledalo,
Jesi l’ čuo za naše veselje?
Hadži Smajil iz Kanidže ravne
Kavgali je curu isprosijo, 6570
U Budimu Fatu Zajimovu,
Za Mehmeda, novog alajbega.
Da, Feti-beg, spremiš bedeviju,
Da pokupiš sve Banjalučane,
Vojske tvoje do sedam hiljada – 6575
Sve atlije, nemoj pešadije,
Jer je Budim daljnjo putovanje!
Svadba nije, no velika kavga.
Fatimi je sreća uzafćena.
Izdaje je vezir od Budima, 6580
Brate mili, u Karabogdana,
Za dušmana Petra Dženerala.
Spremaj svate ka i u svatove,
A nadaj se ka i u ratove!“
Tu opravlja, onda drugu šara 6585
Na Turčina Fatić Omer-agu
Od bijela Jajca kamenoga.
„Aga zlatni, Fatić Omer-aga!
Ti si glava od cijelog Jajca.
Da riđana opremiš tvojega, 6590
I Jajčane plamene junake,
Više mlogo no koliko moreš!
Kavgali smo curu isprosili
Za našega novog alajbega,
Za Mehmeda hadžije Smajila, 6595
U Budimu kavgali Fatimu,
Što su na nju do dva zatočnika:
Jedno Petar od Karabogdana,
Drugo, brate, uštuglija carski,
Što se muči da izda Krajinu 6600
I da sruši butum carevinu.
Pa te molim ka brata svojega,
Što mo’š više pokupićeš svata.
Vada ti je do petnaes’ dana.“
Tu pošilje, drugu knjigu šara, 6605
Pa je šilje na Lijevno gornje,
Na Turčina Ljevak Omer-agu.
„Omer-aga, krila od Lijevna,
Od Lijevna i donjega Duvna!
Jesi l’ čuo za šeher Kanidžu, 6610
Za našega hadži Smajil-agu?
Za sina je curu isprosijo,
U Budimu Zajimovu Fatu,
Od najboljeg soja i odžaka,
Tek je Fati sreća uzavćena 6615
Od dušmana Petra Dženerala
I murtata z Budima vezira,
Što je Budim u crno zavijo.
Pa te molim, brate Omer-aga,
Svata diži štogoj više moreš! 6620
Tu će kavga biti u Budimu,
Da se priča i pripovijeda!
Pa te molim ka brata svojega,
Ne očamaj! Najkraća je vada,
Omer-aga, do petnaes’ dana.“ 6625
Tu on šilje; onda drugu gradi.
Sad dvanaes knjiga načinijo,
Preko Une za Unđurovine,
Na dvanaes’ carsko kapetana,
Koji vojske vode bez fermana, 6630
Bez fermana cara Sulejmana
I vezirske sitne bujruntije.
Ovako hi paša molijaše:
„Braćo moja, unački begovi,
Jeste l’ čuli, carovi zatovi, 6635
U Kanidžu, gradu carevome,
Od sve Bosne mestu krvavome,
Za našega hadžiju Smajila?
Za sina je curu isprosijo,
Za Mehmeda, novog alajbega. 6640
Kavgali je curu isprosijo,
Silnu Fatu Zajim Ali-bega,
Što je take nije postajalo,
Niti će je po sada postati.
Al’ se cura kavgali desila; 6645
Izdaje je carska izdajica
Izdajica z Budima vezire,
U Bogdanu Petru Dženeralu,
Koji radi da izdade carstvo.
Pa vas molim kao braću svoju – 6650
Vojska vi je carska pri rukama,
Rusatnama data od sultana,
vi ste zlatna pera među nama –
Da kupite vojsku silovitu.
Da pođete nama od pomoći! 6655
Da sidemo, braćo, do Budima,
Da vidimo carskog murtatina,
Šta to radi s našom otadžbinom,
Koju smo mi u krv obojili;
Ko je Budim hašer učinijo, 6660
U crni ga povoj obavijo,
A i nas će obaviti brzo!
Ustanite, careve gazije,
Da bismo li vatan održali!
Vada vi je do petnaes dana, 6665
U Kanidžu skupljati svatove.“
Pa povika dvanaes delija.
Pojahaše dvanes bedevija,
Odniješe dvanes karti šarni,
Na unačko dvanes kapetana. 6670
Pa je dvije karte načinijo
Na dva bega z dvije Janje carske,
Dvije Janje, dvije Bijeljine,
Na Filduša i Fildiša š njime.
Pa ovako Hasan-paša moli: 6675
„Ja vas molim, dva careva zata!
Jeste l’ čuli za našu Kanidžu?
Hadži Smajil curu isprosijo
Za svojega sina alajbega,
U Budimu Zajimbega Fatu. 6680
Fatima se kavgali desila;
Izdaje je z Budima vezire
U Bogdanu Petru Dženeralu
Koji radi izdat carevinu,
Bosnu našu, ključanicu carsku. 6685
Pa vas molim, dva bega careva,
Da krenete dvije Janje carske,
Svata, braćo, što više morete!
Spremajte se kao u svatove,
Nadamo se ka i u ratove!“ 6690
Te poslao, odma’ druge piše.
Jednu sprema u Tuzlu krvavu
Na Mehmeda carskog kapetana.
Jednu sprema u gradu Gradašcu,
Na Turčina Brka Ibrahima. 6695
Hasan-paša oba bega kumi:
„Diž’te vojske što viže morete!
Kanidžki se ženi alajbeže
Sa kavgali budimskom Fatimom,
Kojoj curi sreća uzafćena 6700
Od onoga paše budimskoga.“
Te poslao, opet druge piše.
Jednu sprema begu u Brčkovo,
A turčinu Šahić Ali-begu.
„Moj gazija, beže sa Brčkova, 6705
Vidi dobro što ti knjiga piše
Od vašega Hasan-paše Tira,
Za našega hadžiju Smajilu!
Za sina je curu isprosijo,
Iz Budima ćerku Zajim-bega, 6710
E, kavgali Alibega Fatu,
Kojoj curi sreća uzafćena
Od dušmana Petra od Bogdana,
Sa pomoćom Budimca vezira.
Pa te molim ka brata svojega 6715
Da pokupiš posavinsku vojsku –
Vojske kupi što najviše moreš! –
Da pred njima na galeši dođeš,
Da bismo li vatan obranili,
Kojeg vezir dušmaninu daje! 6720
Vada ti je do petnaes dana.“
Tu poslao, drugu knjigu gradi
U Osiku Delibegoviću.
„Osman-beže, ka i pašo carska!
Vidi dobro šta ti karta piše 6725
Od vašega Hasan-paše Tira!
Jesi l’ čuo za našu Kanidžu
I našega hadži Smajil-agu?
Za Mehmeda, novog alajbega,
U Budim je curu isprosijo, 6730
Dobru Fatu Zajim Ali-bega.
Teke Fata ima zatočnika,
Od Bogdana Petra Dženerala,
Sa pomoćom murtata vezira,
Dragi beže, izdajice carske, 6735
Što se muči da izdadne carstvo,
Da nam glave turi na tojage,
Da okiti dušmanske gradove,
Ka i što je dosad u Budimu.
Pa te molim kao starijega, 6740
Kupi Osek i Krajinu redom,
I pred njima dođi na kulašu,
Da sa nama u svatove pođeš.
Bez tebe nam putovanja nema!“
Tu načinje, dvanes karti gradi 6745
Da hi gradu cazinskome prati
Na carskije dvanes buljukbaša.
Svaki ima po hiljadu ljudi.
Ovako hi Hasan-paša moli:
„Molim vi se, cazinski bašlari, 6750
Jeste l’ za nas haber ufatili,
Za Kanidžu, za mesto krvavo,
Za našega Hadži Smajil-agu?
Za sina je curu isprosijo,
U Budimu kavgali Fatimu, 6755
Za svojega sina alajbega,
Što je novo uz’o alajbegstvo,
Da se prvo sabljom okrvavi
U Budimu našoj carevini.
Pa vas molim ka što ste mogućni, 6760
Jaš’te ate, sprem’te bajraktare!
Pokupite cazinske bekrije,
Koji vatan od dušmana brane,
Glave daju, zemlje ne puštaju.
Vada vi je od petnaes dana; 6765
Što morete brže da dođete!“
Te pošilja, sedam karti gradi
Da hi Bihću šilje krvavome
Na carskije’ sedam buljukbaša,
Dva Kozlića, tri Huremagića, 6770
Sadno Bihća dva Poprženovića.
Ovako him Hasan-paša piše:
„Buljukbaše, careve gazije,
A sa Bihća krvave delije!
Vi ste vazda careve gazije! 6775
Jeste l’ čuli za našu Kanidžu,
Đe je stari Smajil-alajbeže
Za svog sina, novog alajbega,
U Budimu curu isprosijo,
A lijepu Fatu Zajimovu? 6780
Al’ se cura kavgali desila,
Vezir joj je sreću uzaftijo,
Da je izda dinskom dušmaninu,
U Bogdanu Petru Dženeralu.
Ako tome na kraj ne stanemo, 6785
Brzo će nam izdat carevinu,
Po Bosni će trkati Madžari,
Njemska zemlja i Madžarska š njome,
Naša vjera otist pod nevjeru.
Pa vas Bogom milosnijem kumim, 6790
Kup’te vojske što više možete!
Bihćani su krvavi junaci.
Bez vas nama nema putovanja.
Pa vas molim da ne očamate,
od petnaes dana kad morete, 6795
Pa do dvades da ste u Kanidžu!“
Te pošilje; jednu knjigu gradi,
Pa je sprema kliskom alajbegu.
„Alajbeže, svega Klisa glavo,
Viđi, beže, šta ti knjiga piše 6800
Od vašega Hasan-paša Tira!
Jeste l’ čuli za našu Kanidžu,
Za našega gazi Smajil-agu?
Za sina je curu isprosijo.
Za Mehmeda, novog alajbega, 6805
U Budimu kavgali Fatimu,
Šćerku milu Zajim Alibega,
Kojoj no je sreća uzafćena
Od carskoga z Budima vezira.
Izdaje je našem dušmaninu, 6810
U Bogdanu Petru Dženeralu.
Pa te molim kao bega svoga,
U Klis vojsku i okolo Klisa,
Vojske kupi štogod više moreš!
Da ne čamaš, hajde u Kanidžu! 6815
Vade ima za petnaes dana.
Da nam, beže, bideš u pomoći!
Ne rad sama Hadži Smajil-age,
Ni njegova sina Mehimeda,
No rad Boga i cara našega, 6820
Radi dina cijelog turčina,
Da smičemo našeg dušmanina!
Nemoj s vojskom, beže, začamati,
Da pred vojskom na šarinu dođeš!“
Onu posla, opet knjigu piše, 6825
Pa je šeher Sarajevu sprema,
na turčina pašu Sehidića.
„Mili brate, paša Sehidiću!
Gledaj knjigu Hasan-paše tvoga,
Od Kanidže, mesta krvavoga! 6830
Da pojašeš šamsku bedeviju,
Da pokupiš momke Sarajlije!
Hoću, pašo, dvanaes hiljada,
Sve momaka kao devojaka,
Neću momka koji nema toka, 6835
Ni na glavi carskil čelenaka.
Nit ću ata koji nema rahta,
Jer je, pašo, vojska sarajevska
Celoj Bosni cvijet i okita.
Ti pred nama ka car pred lalama! 6840
Bez tebe nam putovanja nema.
Valja kavgu pod Budimom gradit.
Ako Bog da, u nad Boga Jaka,
Da veziru na kraju stanemo,
Da sultanu mahzar opravimo, 6845
Neka vidi koga je spremijo,
Što izdaje careve gradove,
Roblje robi, a seče gazije!
Da pitamo cara padišaha,
Je li razi šta to vezir radi!“ 6850
Tu poslao, drugu knjigu gradi,
Pa je sprema u Visoko ravno
Na Tarića Omer-kapetana.
„O Tariću, mlad gospodičiću!
Vidi, sine, šta ti knjiga piše 6855
Od tvojega Hasan-paše Tira!
Jesi l’ čuo za našu Kanidžu,
Za našega Smajil alajbega,
Smajil-agu golema imena,
Kojeg znade i car i duvelje, 6860
Koji no je svakom trebovao,
I svakome u susret pošao,
I svakoga od zla odbranijo,
Direk držo od Bosne cijele
Za četrdes i sedam godina, 6865
Na kojeg je alajbegstvo carsko?
Pa sad sine, Tara-kapetane,
Za sina je curu isprosijo,
Za Mehmeda, novog alajbega,
U Budimu Fatu Zajimovu. 6870
Kavgali se desila Fatima,
Na njojzi su do dva zatočnika.
Jedno, sine, Petar Dženerale,
Od Bogdana – dinski dušmanine,
A još gori Budimac vezire, 6875
Koji radi i danom i noćom
Da nam izda Bosnu i Krajinu,
Da okrnji caru carevinu.
Pa te molim kao sina svoga,
Svo Visoko i Zenicu ravnu, 6880
I s Maglaja Šahić-bajraktara,
Nek bajraktar diže Maglajčane,
Nek na šarca u Kanidžu dođe,
Ti na vranca, on s tobom na šarca!
Bez vas oba nema putovanja.“ 6885
Tu poslao; opet knjigu piše,
Pa je sprema u šeher Mostaru,
U Mostaru, čelebi pazaru,
Na Turčina beg Ćemalovića.
„Ćemal-beže od Hercegovine, 6890
Krila naša od Bosne cijele!
Vidi, brate, šta ti paša piše,
Hasan-paša od Kanidže Tiro!
Jesi l’ čuo šta je amo bilo,
Od našega bivšeg alajbega, 6895
Smajil-age, carskog kahrimana?
Za sina je curu isprosijo,
Za Mehmeda – novog alajbega,
U Budimu Fatu Zajimovu.
Tek se Fata kavgali desila; 6900
Hude sreće od murtat vezira,
Naše zemlje c’jele izdajice.
Robi Fatu, sprema u Bogdanu
Da je dadne Petru Dženeralu,
Da daruje dinu dušmanina. 6905
Vjeru našu daje za nevjeru!
Diko naša, beže od Mostara!
Pa te molim kao brata svoga,
Diži butum svu Hercegovinu!
Javićeš se Ahmet Ljuboviću, 6910
Nek gazija jahne na dogata,
Neka krene bega Dževetića,
Sa Trebinja s kraj Hercegovine,
Oni oba, i ti preda njima!
Da si, beže, nama od pomoći! 6915
U nad Boga i Bož’e pomoći,
Da vidimo šta to vezir gradi!“
Te pošalje; druge knjige gradi,
Dvije knjige na vrelo Cetinje,
Na dva carska bega sa Cetinja, 6920
Na gaziju Babahmetovića
I turčina bega Zenkovića.
Ovako hi paša molijaše:
„Dva beglera ka dva brata moja,
Vid’te, braćo, šta vi paša piše, 6925
Od Kanidže gazi Hasan Tiro!
Da vi pričam šta je amo bilo
Od gazije Hadži Smajil-age,
Od našega prvog dindarbaše.
Za sina je curu isprosijo, 6930
Za Mehmeda, novog alajbega,
U Budimu kavgali Fatimu.
Fatimi je sreća uzafćena
Od murtata z Budima vezira,
I dušmana Petra Dženerala, 6935
Braćo bezi, od Karabogdana,
Što je prego vezir z Dženeralom,
Da zacrni Bosnu i Krajinu,
Svu Unđursku i Hercegovinu,
Ka i što je Budim zacrnijo. 6940
Pa vas molim ka dva brata svoja
Da skupite vojsku od Cetinje,
Vojske vaše što više možete,
Da nas, mila braćo, pomožete!“
Te pošilje, druge karte gradi. 6945
Jednu sprema Hrnjici serdaru,
S c’jele Bosne vojske komandaru.
Ovako mu Hasan-paša piše:
„Naša pera i čelenko zlatna!
Vaša ličnos, Hrnjički serdare, 6950
S c’jele Bosne vojsci komandare!
Jesi l’ čuo šta se učinelo
U Kanidžu, mestu carevome?
Novoga smo stekli alajbega,
Mila sina hadžije Smajila; 6955
Begstvo stekli, curu isprosili,
Da njegova oženimo sina,
Za Božijom i tvojom pomoćom.
Da opremiš konja pjegavoga,
Tvog đogata uha klopavoga! 6960
Doklen si ti, sva je sreća naša;
A đogat je dobar za turčina,
A tvoj Halil – svoj Krajini krila.
Ti znaš, Mujo, šta je mesto tvoje;
Ti si celoj vojski komandare. 6965
Halila ti ište Smajil-aga,
Da mu đever bide už đevojku.
To je vašoj kući dodadeno,
Da si svakoj vojsci starešina,
Halil svakom našem momku, Mujo, 6970
Svakom momku đever už đevojku.
Nema ljeta bez Đurđevog dana,
Nema brata dok ne rodi majka,
Nema žara bez ‘rastovog panja,
Pa ni boja bez vašega soja. 6975
Pa te molim kao vojskovođu,
Jaši đoga, povedi Halila!
Sebe spremi ka carskog vezira,
A Halila ka i pašaliju!
Kupi, Mujo, svoje Kladuščane, 6980
Tvoje ono trista Kladuščana,
Od zla oca a od gore majke,
Koji seču od junaka glave,
Glave seču i vežu hi žive!
To je tvoja vojska sa Kladuše, 6985
Koja vadi iz živoga duše,
Kade, Mujo, vaše sablje zveču,
A pred njima svi dušmani ječu.
Ondar, naša krila pozlaćena,
U pomoj nam pođi s junacima! 6990
Mahsuz selam vama Hrnjicama!
Bez vas nama nema putovanja!“
Tu poslao; drugu paša gradi,
Među Liku i među Vrljiku,
Na Orlujce selo preširoko, 6995
Na gaziju Grdu Osman-agu,
I njegova Grdić Huseina.
„Gazi aga, Grda Osman-aga!
Vidi, aga, šta ti paša kaže,
Hasan-paša, vaše desno krilo! 7000
Jesi l’ čuo šta je amo bilo,
Od našega bivšeg alajbega,
Od Kanidže hadžije Smajila?
Za sina je curu isprosijo,
Za Mehmeda, novog alajbega, 7005
U Budimu Fatu Ali-bega,
Najboljega soja i odžaka.
Al’ se Fata kavgali desila.
Vezir joj je sreću uzaftijo
Z dušmaninom Petrom Dženeralom. 7010
Protiv toga, Grda Osman-aga,
Da pojašeš putastu kobilu,
Da povedeš bajraktara svoga,
Na zekana Grdić Huseina,
I povedeš hiljadu junaka! 7015
Znaš, Osmane, đe je mesto tvoje!
Vazda đe se nalaze tvrđave
Tvoje društvo stoji na zastave.
Od sad ti je mesto određeno
Đe je čekme, na Klimi ćuprija, 7020
S ovu stranu polja Muhačkoga,
Na visoko brdo Semešića.
Tu ćemo ti hendek zakopati,
I na hendek oplesti koševe,
Na hendeku dvanaes koševa, 7025
Na njih dvanes topa Mustaj-bega,
Tvojoj vojsci šance i lančeve.
Dok svatovi do Budima sidu,
Kolko budnu i kada se vrnu,
Da pričekaš na brdo Semeško 7030
Vojsku velju od Kara Bogdana,
Da Semeško brdo ne ufatu,
E da od nas jade ne počinu.
Još ćemo ti pridružiti vojske,
Jal udbinjske jal donjootočke, 7035
Il’ vrljičke il’ vojske cetinjske.
To je tebe potvrđeno davno,
Đe gođ si nam osto na zastavi,
Vazdi si nam obraz otvorijo,
I njihne si vojske nagrdijo. 7040
Zato tebe Grda Osman viču.“
Onda odma’ knjigu opravijo.
Opet paša knjigu načinijo,
Te je spremi u Udbinu ravnu,
U Udbinu starom Ćejivanu, 7045
I njegovu sinu Mehimedu.
Sve mu kaza šta je i kako je.
„Da pokupiš udbinjsku ordiju!
Udbinjci su krvavi junaci,
Mladi momci ka sa gore vuci. 7050
Sve se jedan piše po na sedam.
Da, ćehaja, jahneš na labuda,
Da povedeš sina na doratu,
Da nam, aga, od pomoći dođeš!
Vojske vodi što goj više možeš!“ 7055
Onu posla; drugu načinijo,
Pa je hadži kapetanu sprema
S Mekog Dola iz Udbinjskog polja.
„Kapetane s polja Udbinjskoga!
Gledaj dobro šta ti karta piše 7060
Od našega Hasan-paše Tira!
Kavgali smo curu isprosili
Za našega novog alajbega,
Za Mehmeda, sina Smajilova,
U Budimu adiđar Fatimu, 7065
Šćerku milu Zajim Alibega.
Al’ se Fata kavgali desila,
Vezir joj je sreću uzaftijo,
Jednu vezir, drugu Dženerale
od Bogdana, naša krvopija. 7070
Da, hadžija, spremiš bedeviju,
Da pokupiš Donjoudbinjane,
Udbinjane i Mekodoljane,
Da, hadžija, dođeš od pomoći!
Vada ti je samo petnes dana.“ 7075
Tu pošilje; drugu načinijo,
U Otoku, teke u Ribniku,
Na Turčina Alagić Aliju.
Reče njemu šta je i kako je.
Knjigu posla; odma’ novu gradi, 7080
Pa je selu Orahovu spremi
Na Turčina Begzadić Rizvana.
Sve mu što je i kako je kaza.
Tu pošilje; opet knjigu gradi,
Pa je sprema Bojičić Aliji. 7085
Sve mu što je i kako je kaza.
Onu posla; opet knjigu gradi,
Pa je sprema na Stijenu Žutu,
Zukan-agi, carskom buljukbaši.
Sve mu što je i kako je kaza. 7090
Tu pošilje; drugu knjigu gradi,
Pa je Orlić sprema Mustaf-agi.
Sve mu što je i kako je kaza.
Tu pošilje; drugu knjigu gradi,
Pa je šilje Alem Kaduniću, 7095
Te mu reče što je i kako je.
Tu pošilje; drugu knjigu gradi.
Opravi je Alju Vlahinjiću.
Sve mu što je i kako je kaza.
Tu pošilje; jednu taze gradi, 7100
Te je spremi Šarac Mahmut-agi.
Sve mu što je i kako je kaza.
Tu pošilje; drugu knjigu gradi.
Kuniću je Hasan-agi spremi.
Sve mu što je i kako je kaže. 7105
Tu pošilje; drugu knjigu gradi.
Onu posla Ramu glamočkome.
Sve mu šta je i kako je kaza.
Pa sad stade mislit i rasmišljat.
Više knjiga za poslatka nema. 7110
Ovako je paša svakom kazo,
Ko j’ odnijo knjigu šarovitu,
Sve da meće s konja kuburlije,
A da viče kao telal carski:
„Ko gođ misli sa Bož’om pomoćom 7115
Danas svoju branit otadžbinu,
Nek Hadžiću u svatove pođe!
Danas će se znati u Budimu,
E vodeći Fatu Zajimovu,
Il’ će Bosna zaval dočekati, 7120
Il’ će mlogo godina cvetati.“
Ondar reče Hasan-paša Tiro:
„Sad, hadžija, nijesam te diro,
Knjige šaro, a spremo delije,
Nijesam ti krpao sejmene. 7125
Sad sejmene kud goj znadeš, stari,
Ti opravlja’ i š njima upravlja’!
Eto tvoje pestotina kmeta.
Suvati su tvoji po planini.
Kmetovi će hizmet učineti, 7130
Hendek kopat u polju Kanidži.
Sažen’ krave, saženi volove!
Kolji ovce i škulje ovnove!
Svate skuplja’ i ovdale prati!
Jelo daji i daji him piće! 7135
Opet mlogo potrošiti nećeš,
Ako sreća i Bog dade jaki.
Ovo što je svatskije glavara,
Ko goj tebe u svatove dođe,
Svaki će ti prilog donijeti: 7140
Neko krave, a neko volove,
Neko ovce, a neko ovnove,
Neko konje čohom pokrivene,
A neko će u gotovo blago.
A odviše, ako sudba dođe, 7145
Te ti Fata dođe za sindraka,
Ti bi ondar kupijo Kanidžu,
I sva sela okolo Kanidže!
Što sam znao, sve sam ti pozvao.
Nijesam ti zvao najboljega, 7150
Ličkog Tala od Orašca grada.
Da za Tala naku knjigu šaram,
A Tale ti z delijama neće,
Nit će poći, nit će te slušati.
Ti znaš šta je naučijo Tale, 7155
On bez para noge ne pomera.
Opravi mu nešto madžarija,
I opremi kavaz Huseina,
Nek opremi svojega riđana,
Nek u čevre ponese dukate, 7160
Neka Talu ode na Orašcu!
Teke kavaz Huseinu kaži,
Neka ludo ne izgubi glavu,
Neka mudro do Talage priđe,
Nek ne harči lakrdije lude 7165
Kad Husein do dvora mu dođe!
Talova je kuća od tri boja,
Sa tri strane sohom poduprta,
Na tri strane krovom otkrivena,
A š četvrte šticom pokrpljena. 7170
Oko nje je brezova avlija,
Na avliji johova kapija,
Ni mandala ima ni zatvara.
Huseine, mijo kavadare,
Odjaš konja teke pred avliju, 7175
Pa poslušaj, sine, pred kapiju
Ne t’ li čuti na dvorove Tala,
I poslušaj šta govori Tale;
Il’ se Tale s majkom razgovara,
Ili s majkom, ili s vernom ljubom, 7180
Il’ sa sestrom – mahnitom Azizom,
Il’ je, sine, u avliji Tale,
Da ne ostri na tocilo ćordu,
Jal u podrum da kuje kulaša.
Ako dadne Bog i sreća jaka, 7185
Š njim ćeš lako proći na avliju.
Sal kad nije na dvor kod matere,
Tale neće biti u ljutini,
I zazovi na kapiju Tala.
Nemoj, da te ne prevari vrazi, 7190
Da ti počneš otvarat kapiju,
Huseine, što je na avliju!
Ona veze ni baglame nema,
Već bukovom sohom poduprta.
Mogu pasti, tebe pritisnuti, 7195
Ti bez sablje izgubiti glavu!“
A Husein begu govorijo:
„Dragi paša i ti Smajil-aga!
Đe je lako knjige rasturati,
Vi sve knjige daste delijama, 7200
Da hi daju turskim gazijama.
mene grdnu da gubite glavu,
Mahnitome Tali opravljate!
Ja bi radi’ te sve vaše karte
Rasturati na četiri strane, 7205
No tu jednu budalini Tali!“
Ondar njemu reče Smajil-aga:
„Na ti, sine, pedeset dukata,
Te hi podaj Talu Oraškome,
Pa mu desnoj pođi, sine, ruci, 7210
Kaži Talu selam od hadžije!
Za sina sam curu isprosijo,
Sve mu kaži otkale je Fata,
I čija je soja, kojega je,
I ko su joj, sine, zatočnici! 7215
Neka sebe i kulaša spremi,
I Turčina hodžu Šuvajliju,
I njegova Belaj-bajraktara!“
Huseinu milo ne bijaše,
Ama drugo čare ne imaše. 7220
„Podaj, sine, pedeset dukata,
kaži Talu: ’Ovo ti je, Tale,
Opravijo jadži Smajil-aga
Da ostaviš na dvorove ljubi,
Staroj majci i tvojoj đečici. 7225
Kad ćeš, Tale, u Kanidžu doći,
Druge će te čekat madžarije,
Za trošak ti para manjkat neće.
Ako bide sreće od Allaha,
Da svršimo borbu z Dženeraljom, 7230
I s vezirom, carskom izdajicom,
Te te dvije sile nadvladamo,
Ako, Tale, bide sreće stare,
Kulaš blago moć donijet neće.’
To mu rekni, pa se natrag vrati, 7235
I videćeš šta ti reče Tale!
Il’ će doći ili neće doći.“
Kavaz ondar opremijo vranca,
Pa vraninu sede na srijedu,
Pa navede gradu na kapiju. 7240
Pređe polje, primi se planine,
Sela gazi, planine prolazi.
Kud gođ ide, do Orašca side,
Do dvorova Oraškoga Tala.
Kade priđe dvoru Talaginu, 7245
Sve to beše ka što paša kaza,
A kavaz se čudi Huseine,
Kako Talu đeca preživeše
U ovakom halu velikome.
Lako kavaz poredo avlije 7250
Dokle s konjem dođe pred kapiju.
Odsjede se od svojega vranca.
Ode slušat jeda đegod Tala,
S kim govori i s kime se psuje.
Huseina muke ufatile. 7255
Huseinu dobra sreća bila;
Na dvorove ne bijaše Tale,
No ostraše sablju u avliju.
Kolko Tale s ćordom galamaše,
Bi rekao, ima četa ljudi, 7260
Pa veliki inad otvorili.
Vako Tale sablju besedaše:
„Sabljo moja, ho’ li biti pusta!
Sve te ostrim u neđelji dana.
Eve danas tri meseca ravna 7265
Gladan, žedan ležim na dvorove,
I tužna mi đeca polipsaše;
Ka svojoj se ljubi ne pomaljam,
Nit joj smijem na oči izisti,
No me psuje i nevolja joj je: 7270
’Ajd otale, turska nagrštinjo!
Što ti šćede ljuba i đečica,
Kad im kader nisi dobaviti
Barem, barem koru hljeba suha,
A na smok se ni učila nisu!’ 7275
Bog ubijo Bosnu i Krajinu,
Đe nestade oni’ prvi’ aga,
Što dizahu i čete i vojske,
Udarahu na din-dušmanina!
Svaki mene dobro pribiraše, 7280
Pribiraše, i dobro držaše.
Vazda imah u džep madžarija;
Pojah sebe a i ljubi davah.
I više se momčad ženjavahu,
I mahom me zvali u svatove. 7285
Doduše me niko nije zvao
Da mu bidem svatski starešina,
Bez da čauš bidem u svatove,
Ali j’ onda uharnije bilo!
Ponijo bih talambasa moga, 7290
Pa bi zašo od svata do svata.
Neko grošić, a neko četiri,
Od dukata nije ni pomena;
Samo mi se znalo od momčeta,
Od momčeta dvije madžarije, 7295
Od devojke svilnog boščaluka,
U boščaluk gaće i košulja,
Jagluk zlatan i marama š njime.
Gaće odma’ turi na bedrama,
A košulju podaj vernoj ljubi. 7300
Ona od nje tri košulje gradi;
Jednu podaj ostareloj majci,
Jednu sebe turi na plećima,
Jednu podaj mahnitoj Azizi,
Da ne skače gola sokacima! 7305
Ja maramu turi oko glave,
Mešte poše te zavi čelenke,
A mene se đeca pošprduju.
Jagluk sakri od vijerne ljube,
Te ga sestri podaj premahnitoj, 7310
Pa joj rekni: ’Mahnita Aziza,
Skupi dara, ne bi l’ se udala!’
Govno pasje, niko mi je neće!
Mahnite se cure ne udaju.
Gora mi je od mlogije jada!“ 7315
Sve to sluša kavaz Huseine,
Što se Tale sabljom razgovara.
„Govno Tali, stari pomriješe,
Niti četa ide, niti vojska.
Mladi momci malo pomudreše, 7320
Sve se ženu teke potkrijući,
Ni svatova kupe ni đavola!
Došlo mi je do velikije’ jada.
Još sad ću te, sabljo, naoštriti,
Čekati te jos neđelju dana, 7325
Pa ću tebe nosit na kovača
Te od tebe dvije načinjeti:
Jednu prodat te đecu hraniti,
Hraniti hi i od zla braniti.
Govno pasje, ni to nisam kadar! 7330
Nemam groša, kamoli dukata,
Da kovaču zahmediju platim!
Ni od toga selameta nema.
Da kulaša prodam vilenoga!
Nit mu zobi imam ni sijena, 7335
Da g’ ugojim i načinim sapi.
Da je gojan, da ga jedu vuci,
S nekijem bi trampu učinijo,
Pa bih uzo i konja gorega.
Uz brdo ga ne bi ni jahao, 7340
Poljem malo, uz brdo nimalo,
Nakom da mi nosi krpatinu,
A ovako, niko mi ga neće,
Ni za paru ni za dinar beli!“
Sad se misli kavaz Huseine: 7345
„Čini mi se Tala gledajući
Da je velkog dopanuo hala.
On je muhtač groša bijeloga,
A kamoli madžarije žute!
Kad mu dadnem pedeset dukata, 7350
A druge mu u Kanidžu kažem,
Neće mene pogubiti glavu.“
U to kavaz Huseine vika
Sa sokaka pred kapiju Tala:
„Adžo Tale, da ti Bog da zdravlje! 7355
Izid’ amo, otvori mi vrata!
Ja sam jedan poslat izrad tebe,
K tebe su me opravili ljudi!“
Tale vako njemu besedaše:
„Ko me otud zove sa sokaka? 7360
Ja nijesam čoban kod ovaca,
No sam gazi aga Tahir-aga!
Sablju ostrim, spremam se za rata!“
A kavaz mu reče Huseine:
„Tahir-aga, tako mi imana, 7365
Tvoja vrata ne pripšu na kak’a,
Ni (na) nikaka u našoj Krajini,
Niti ima halke ni čakaljke!
Bez sam čuo kako svijet priča,
A sam sada vidim sa očima, 7370
Svijet priča da se čuvam v’oma,
Da nijesu ni š čim savezana,
Ni s halkama niti baglamama,
Bez bukovom sohom poduprta.
Da hi ćuhnem, ona će panuti, 7375
Bukova me soha pritisnuti,
Pa bez sablje izgubit ću glavu!“
Tale vako riječ govorijo:
„Ko li te je na to naučijo,
Pas mu jebo i ćaću i majku!“ 7380
Pa ostavi sablju na tocilo.
Mače sohu s johovije vrata,
Pa obadva otvori kanata.
Tale dvije zasukao ruke.
Kolko mu se zakaljale šake 7385
Od tocila i od ostre ćorde,
Kao da je ćumur miješao.
Husein se na muku turijo.
Paša mu je emer učinijo
Da mu desnu on poljubi ruku. 7390
„Kako ću mu ruku poljubiti?“
Nema čare, poleće mu k ruci.
Huso sretan! Ne dade se Tale.
Huso ruku turi u džepove
Da mu jagluk dadne z dukatima. 7395
Tale vako riječ besedijo:
„Ja oklen si, daljnji jabandžijo?
Što je tebe u jagluku, sine,
Il’ dinari ili karantani?“
„Adžo Tale, da ti Bog da zdravlje! 7400
Ni dinari, ni su karantani,
No su carske žute madžarije!
Ja sam otud, od Kanidže ravne,
Kavadar sam Hadži Smajil-age.
Alaj-beg me k tebe opravijo, 7405
I naš turčin Hasan-paša Tiro,
Mahsuz su ti selam opravili.
Hadžija je curu isprosijo
Za Mehmeda, novog alajbega,
U Budimu Fatu Zajimovu. 7410
A Fata je kavgali đevojka.
Vezir joj je sreću uzaftijo,
Predao je Petru Dženeralu,
S pedeset je spremijo delija.
Mehmed bijo s Osman-bajraktarom. 7415
Poš’o bijo budimskom veziru,
I srijo je pedeset delija,
Sa carskijem delibašom, Tale,
I sa š njima sefer učinjeli,
I posjekli delibašu carskog, 7420
I njihnije dvades i pet glava.
Ono drugo u Budim pobeglo.
On je Fatu u Budim vrnuo,
I adiđar isprosijo Fatu,
I na sebe mandat preturijo, 7425
Sa dva stara – na Mehmeda mlada.
Sad hadžija stari Smajil-aga
Svadbu gradi, a kupi svatove.
Mahsuz selam tebe opravijo,
Da opremiš sebe i kulaša, 7430
Da povedeš hodžu Šuvajliju,
I tvojega Belaj-bajraktara,
I tvoje sve trista Oraščana.
Tu ti ima pedeset dukata.
Da hi dadneš vijernici ljubi, 7435
Da nijednog za se ne ostaviš;
Tebe druge čekaju, Talaga,
Za tvoj trošak do Budima grada.
Bož’a pomoć kada bide s nama,
Ako dvije sile nadvladamo, 7440
Ako, Tale, bide sreće stare,
Kulaš pare moć donijet neće!“
Tale planu, a poče psovati:
„Kakav Mehmed, psi mu drli majku!
Sišo dolje do Budima grada, 7445
Prevarijo moju zaručnicu!
A zna l’ Mehmed, rodila ga kurva,
Đe je Fata moja zaručnica!
Sad će ravna godinica dana,
Sedam sam joj knjiga opravijo, 7450
Sve je pitam hoće l’ me uzeti.
Ne znam, kučka, ni ona šta čini,
Nikako mi dževab ne povrće!
Tri puta sam u Budim slazijo,
I šetao po Budimu gradu, 7455
Nijesam je s očima vidijo.
Kaž’ Mehmedu hadži Smajilovu –
Tek nemogu rad’ hadžije moga –
Bih ga za to zvao na mejdanu,
Da Fatimu sabljom dijelimo! 7460
Mislijo sam, Bož’i nesretniče,
Da je uzmem da mi bude ljuba,
Da proživim š njejnom imovinom.
Ali kučka prevari me mlada!
Selam ćeš mi hadžiji Smajilu. 7465
Ne mogu mu hator ištetiti.
Doći ću mu z bratstvom u svatove.
A s Mehmedom ni merhaba neću
Što je moju uz’o zaručnicu!“
A kavaz ga sluša na kapiju, 7470
Da smijaše, smijat se hoćaše,
Odrijet se od smijeha Talu.
Pa kavadar sede na vranina,
A natrag se u Kanidžu vrnu,
I sve kaza vakisuna redom 7475
Na svu londžu kod age svojega,
Za cel sahat šta je pričo Tale.
Svi slušaju kavaz Huseina.
Nit ko vina pije ni rakije,
No se Talu Oraškome smije. 7480
Ondar taze piće nastaviše.
Smajil zovnu oba kneza svoja,
Marijana i Mališu š njime,
Na dvorove među serhatlije.
Kad dođoše dva kneza njegova, 7485
Uljegoše, „Dobro jutro!“ daše,
Preko srca ruke prekloniše,
I pašinu skutu poleteše.
Poljubiše pašu i hadžiju,
I turčina Cifrić Hasan-agu, 7490
Dva dizdara i četri ajana,
I makli se, pa hi pridvoreše.
Hadžija him mesto načinijo,
Na stolicu oba kneza svoja,
I to blizu do kolena svoga. 7495
Rujnijem hi napojijo vinom,
Napojijo pa hi poslužijo,
I sa š njima čašom pozdravijo;
On s fildžanom, oni sa čašama.
„Zdrav’ u zdravlju, oba kneza moja! 7500
Ja sam vi se i poprije nado.
Ja sad imam dva veselja svoja.
Na sina mi prešlo alajbegstvo.
Uzgred tamo curu isprosijo
Od dobroga soja i odžaka; 7505
Kako svijet po svijetu priča,
Da je vila sprema moga sina.
Ama njojzi sreća zazafćena
Od vezira – našeg murtatina!
Šćijo, đeco, da j’ u Bogdan spremi, 7510
Da daruje dušmanina š njome,
Dženeralja od Karabogdana.
Moj se sinak Mehmed pridesijo,
Sa mojijem zlatnijem krilima,
Sa Osmanom mojim bajraktarom. 7515
Bog him dao, razbili delije
I oteli šikali kočije!
Isprosijo naprotiv veziru,
I na sebe mandat preturijo.
Za mojega sina alajbega 7520
Kupim Bosnu kao za svatove,
A spremam je ka i u rat bojni,
Ka i što će silan rat postati –
Za celoga veka pominjati.
Sad sam, đeco, knjige rasturijo, 7525
Na skupljanje vadu odgodijo.
Hoćete li, oba kneza moja,
Hoćete l’ mi hizmet učineti?
Vi ste mojih kmeta starešina;
Da krenete kmete i čivčije, 7530
Da pouske šance iskopate,
Da u njima vatre naložimo,
Da vi predam suvat i bačiju,
Na sureke krave i volove,
Na buljuke ovce i ovnove, 7535
Da sa tijem vi raspolažete!
Ne, fala vi! ni za dušu bilo,
Da vi vaše jagnje poharčite!
Bogu fala, ja imam svačega.
Još tu svadbu mogu načiniti. 7540
Ako bide edželskog dermana,
Ako dođe u Kanidžu Fata
Za Mehmeda, za mojega sina,
Kolaj će se svadba isplatiti!
Da mi, kneže, hizmet učinite, 7545
Ispratite vojsku, i sretete.
Ne nagonim, oba kneza moja,
Ni na silu ni na jaku ’naku,
Bez ako je vama draga volja,
Vama, đeco, pa i kmetovima.“ 7550
Oba kneza na noge skočiše.
„Naš hadžija, naše ogledalo!
Što to take zboriš lakrdije?
Tvoj ded nam je i otac sudijo,
E hadžija, našim đedovima, 7555
Pa tvoj otac našim očevima,
Pa ti nama toliko godina.
Ti si naša krila i okrilje,
Nit nam činiš sile ni nasilja,
No nas čuvaš od drugog nasilja. 7560
Bog ti čuvo sina jedihnika,
Ta mu rados’ mlogo dobra bila!
I hodijo i vojsku vodijo,
Ka što mu je babo i amidža!
Svetlom srećom prošli pred Budimom! 7565
Murtatinu pajtaht razrušili!
Njegovih se jada nagledali!
Generalju glavu pogubili
I Fatu ti doveli svatovi!
Čestita ti za tvog sina bila, 7570
Mlogo ljeta i mlogo godina!
Dočekao da ti u dvor dvori,
I dočeko da rađe sinove!“
„Fala, fala, oba kneza moja,
I vi vaše sreće dočekali!“ 7575
„Al’ hadžija,“ – rekoše kneževi –
„Ali smo se malo naljutili
Što nas samo za hizmet ostavi!
Od tvojije pestotina kmeta,
Svaki dvorac ima po dvojicu, 7580
A puno hi ima četvoricu.
Svaki su se haman iženili,
Puni dvori đece i sinova.
Što ne uze jednog od dva kneza,
Da ga jednim buljukbašom gradiš, 7585
Da on sudi na pestotin kmeta,
Da pođemo u tvoje svatove?
U nad Boga a u tvoje zdravlje!
Mi imamo ate i takume,
A ti bi nas naoružo brzo. 7590
Vidijo bi i Bog i Krajina,
Kako bi te pomogle čivčije!
Kad bi tamo svaki poginuo,
Po jedan bi, i po dva, ostala.
Već gotovo đeca preduspela, 7595
Na dvor nam se ne bi ni poznalo,
A tebe bi od susreta bili,
I mi drugi hizmet učinili!“
„Fala vama, oba kneza moja!
Baš ta nužda nije čatisala. 7600
Ja vas štitim ka i krila zlatna;
U potolnje sa Mehmedom vreme,
Kade bude caru pomaganje,
Na nekakog kralja velikoga,
Ondar ćete spomen ostaviti. 7605
I dosad ste dobri bez karara!“
Otidoše oba kneza mlada.
Smajil zovnu četrdes sejmena.
Na divane ovako him kaže:
„Hajte, moji svi redom sejmeni, 7610
I vi, đeco, moji kavadari!
Znate l’ đe je deboj Sulejmana
Te na njemu Hasan-paša vlada?
Ne ta’ deboj što je od oružja,
No ta’ deboj đe su šatorovi, 7615
Što za nas (su) za preču spremljeni,
Kad bi neđe s kime ratovali,
Da šatore za rat ponesemo,
Đe ustreba da hi raspinjemo.
Hasan vi je paša pripremijo, 7620
Hiljada je tamo janjičara,
Bez oruž’a i bez bedevija,
I bez na kuk ostri’ ćemerlija,
Da vam, sine, bidu od pomoći,
Da us polje šatre raspinjete, 7625
Po ortama njihnijem bojama;
Prve b’jele, a druge crvene,
Treće mavi, četvrte zelene,
Pete, sine, u žuto bojene.
U neke će carska vojska biti, 7630
Janjičari iz dvije krajine,
Jedni naši, drugi iz Travnika.
Janjičari nek su u bijele,
A begovske vojske cipcijele
U crvene i u one mavi, 7635
A aganske vojske u zelene,
A serdarske pa i buljubaške,
I ajanske pa i kapetanske –
Sve se broji serhat i Krajina,
Nek posjedu u žuto bojene. 7640
Nek poznaju svoji komandari,
Đe su njihne vojske i bajraci,
I pod koje na vrste šatore.“
Potrčaše mlađi preko polja.
Janjičari deboj otvorili. 7645
Sadno ravnog polja kanidžkoga
Do pod brijeg brda Karnidžkoga,
Mesafa je šes sahata ravno.
Sve na vrste raspeše čadore,
Kako him je stari naručijo, 7650
Za dva dana i za dvije noći.
Jedva su hi tekmil učinjeli,
A kmetovi sjuriše bačije,
I sureke Smajil alajbega.
Pokopaše u polju hendeke, 7655
I pod njima vatre naložiše.
Od volova meso nastaviše,
Od volova i jalovi’ krava,
Od ovaca i škulja ovnova.
Dim se izvi nebu u havaje 7660
Od veliki’ vatri pod kazane;
Bi rekao gorahu planine!
Čemu vakat i vrijeme dođe,
Hasan-paša vika janjičare.
Od Kanidže konje siguraše. 7665
Ovaki him emer nalagaše:
„Janjičara četiri hiljade,
Sve napored na polje sedite!
Kako koji bosanski gazija,
Ili paša, pa ili bimbaša, 7670
Ili ajan il’ carski kapetan,
Ili aga, ili begler carski,
Ili carska buljukbaša glavna,
Ko goj vodi pestotina druga,
Svakojem na selam stanite, 7675
E, za ovo nekoliko dana!
Svakog dana dok se zbije vojska,
Junaštvo je ikram učineti,
Te gazije na odžaku svome,
Iza sebe spomen ostaviti, 7680
Da nas fale dok je ovog sveta!“
Odvoji se vojska janjičarska.
Janjičara četiri hiljade
Posjedaše da čekaju turke.
Pred šatore džide pobodoše, 7685
Za te džide ate povezaše.
Alajli se razviše bajraci.
Pisnu zila, kucnu mehterija,
I z bedema pukoše topovi
Prije zore u šeher Kanidži. 7690
Sad je Kozar jeknula planina,
A pogleda paša i hadžija.
Sjajnu bajrak, sjajnuše čelenke.
Izbi carev paša sa Travnika
Na labuda konja velikoga, 7695
I na pašu zlatna kapa carska,
I na njojzi pera janjičarska,
Pa pred pašom dvanaes bešlija.
Oni vodu dvanaes jedeka,
Cipcijeli čohom pokriveni 7700
Savrh glave do zelene trave;
To je prilog Hadži Smajil-agi.
Za Turčinom Pašić Ibrahimom
Ide dvanes alajli bajraka,
I dvanaes hiljad janjičara, 7705
Sve na ate i na bedevije.
Na konje him jednaka odjela,
Sedla njihna i njihni takumi.
Jednako him konjičko oružje,
Jednake him uzde i bilani, 7710
Jednake him luntre o unkaše.
I jednaka ruha na junake.
Crvene him na bedre čakšire,
A na pleći gunje janjičarske.
Jednake him kape i čelenke, 7715
Jednaka him koplja uz ramena.
Ta je vojska Kozar zaplišila.
Palahaju krpe sa bajraka,
Visu ostre ćorde niz hajvane;
Bi rekao, visu mrke guje. 7720
Samo Pašić u čistome zlatu,
I labud mu u zlaćenu rahtu,
I za njime dvanaes topova,
I cijela hrana i džebhana;
I hurč paša nosi madžarija, 7725
Da potroši gredom do Budima,
Dokle ode i natrag se vrne.
Paša pašu viđe niz planinu,
Borija mu pisnu na bedemu.
Talumli se digli janjičari, 7730
Pred šatore stali na selamu,
A sejmeni hadžije Smajila.
Kad je Pašić stigo Ibrahime,
Selam dade i od ata spade.
Na ruke ga nosahu sejmeni 7735
Kod staroga na dvoru hadžije,
I Turčina Hasanpaše Tira.
Ibrahim hožđeldiju dali,
A on njima turski selam vika.
Paša s pašom sjede uporedu, 7740
A hadžija ured sprema njima.
Dva se paše rukom rukovaše,
I za mirno zdravlje upitaše.
Paša dade begu čestidbinu:
„Čestitam ti sinu alajbegstvo, 7745
I Fatimu za sina prošenu!“
Mlađi pašu ćurkom ogrnuše,
Nargilju mu čibuk zapališe.
U čadore janjičari paše.
Alajli se razviše bajraci, 7750
Bojna koplja oko šatorova.
Za koplja se svezaše kobile,
Sve kobile bedevije šamske.
Topovi se ukraj polja daše,
Pod Karaško brdo, pod bogaze, 7755
Kuda će se ka Budimu kretat.
Taman bili, pa se odmorili.
Vihra nema, a jeknu Kozara,
A zapišta đetelina trava,
I alajli izbiše bajraci. 7760
Zapevaše unđurski junaci.
Izbi begler sa široke Like
Na golubu konju visokome.
Na begleru kalpak-kapa zlatna
Sa dvanaes carsko čelenaka. 7765
Ta se sila opisat ne more,
Koja li je sila i gospoda.
Ta je sila u zlatna ‘dijela,
A golub mu visok u rahtima.
Jadan paša, jadan ti vezire 7770
Pri toj sili bega Ličanskoga;
Saltanet mu bolji od vezira.
Pred beglerom dvanaes bešlija,
I za njime sedam bajraktara.
E, kaki su begski bajraktari! 7775
Kaki li su pod njih ćulehani!
Bi rekao i bi se zakleo
Da letahu, a da ne hodahu.
Ti su njihni konji kriloviti,
A na njima momci zmajoviti. 7780
Zlatne toke, a carske čelenke,
O kukove visu grebeštice,
Iz ramena džide kostolomne,
Na bajrake temre okovane,
Na temreta zlaćene jabuke. 7785
Povile se krpe svrh momaka,
Zlatne kite do trećeg jamaka.
Svije sedam oko Mustajbega,
Kao sedam lala oko cara.
Vojske za njim dvanaes hiljada, 7790
Sve Ličana, sve atlije carske,
Unđuraca ka i vatre žive.
Kada silan izbi Mustaj-beže
I za njime dvanaes topova,
Š njima hrana i džebhana carska, 7795
Begler polju na ravninu siđe,
A borija Hasan-paše pisnu.
Janjičari na selam stanuli,
A sejmeni bega prifatili,
Vojska lička pade u čadore, 7800
A beglera vodu kod hadžije.
Kad je bego došo na dvorove,
Selam dade, paše ustadoše,
Za b’jele se ruke dofatiše,
Ličkom begu hožđeldiju daše. 7805
Kod paša ga u red posadiše,
I sa rukom se rukovaše š njime.
Pitaše se za mir i za zdravlje.
Beg hadžiji čestidbinu dade:
„Čestito ti sinu alajbegstvo, 7810
I čestita sinu ženidbina!“
„Amin, beže; i ti dočekao,
Ćeri udo, ženijo sinove!“
Mlađi piće služe i don’ješe,
Nargilju mu čibuk zapališe, 7815
Maveli ga ćurkom prigrnuše.
Vojska s vojskom pade pod šatore,
A topovi blizu do topova.
Malo bilo, dugo ne trajalo,
Vihra nema, a jeknu Kozara, 7820
Kad izbiše alajli bajraci,
A pukoše čiftom venednici.
Carev begler izbi na sijahu,
Na sijahu konju visokome;
Vas u žutu ogrezao zlatu, 7825
I sijah mu u rahtove zlatne,
Kapa carska z dvanes čelenaka.
Kako sjaji i konj i delija?
Billah tešpih, grije mesečina!
Pred njim ide dvanaes bešlija, 7830
I dvanaes za njim bajraktara.
Bože mijo, ko je begler bijo?
Z Banje Luke Fetibegoviću
Za dvanaes hiljada turaka,
Sve atlije, pešca nikakoga. 7835
Na atlije toke na prsima,
I na glavi careve čelenke.
Na atove rahti i kalkani,
I niz prsi klobukovi sjajni.
Kade paše bega sagledaše, 7840
Svi od aška na noge skočiše,
Pa na prozor čela nasloniše,
I za bega šučur učineše.
Beg s Kozara ode ka Kanidži,
Kada poljom izbi Kanidžkijem, 7845
A borija Hasan-paše pisnu.
Na selam mu stali janjičari,
A sejmeni bega Feti-bega,
Jedni bega na dvor kod hadžije,
Drugi konja vode u podrume. 7850
Kad Feti-beg među paše dođe,
Selam dade, pa među njih stade.
Svi ustaše pa ga prifatiše,
Među sobom otur učinješe,
I sitne mu hožđeldije daše. 7855
Pitaše se za mir i za zdravlje.
Kad rekoše da su zdravo bili,
Momci mladi čibuk zapališe;
Svakim pivom svakog ponuđaju,
Sve po volji, šta je milo kome. 7860
Sad Feti-beg čestidbinu daje,
Čestidbinu hadži Smajil-agi:
„Čestitam ti novog alajbega,
I za njega curu od Zajima!
Čestita ti i srećita bila!“ 7865
„Amin beže, i ti zdravo bijo!“
Taman seli, tek se odmoril,
Vihra nema, a jeknu Kozara,
Kad evo ti carskog komandara,
A od Jajca age Omer-age, 7870
Na njegova visoka kulaša.
E, kakav je gazi Omer-aga?
Silan momak, silna odijela,
Silan hajvan kao na krilima!
Za njim ide alaj zelen bajrak, 7875
I Jajčana hiljadu junaka.
Sve atlije, pešca nikakvoga,
Sve na ate jašu i paripe,
I kobile bedevije šamske.
Dobar him je silan komandare, 7880
I za njime silan bajraktare,
Gajet silna za bajrakom vojska,
Izbi begler sa Kozar-planine;
Na tog agu hasret učinješe,
I na agu i konja njegova, 7885
I njegova silnog bajraktara.
Aga side sa gore Kozara
Na zelenu polju kanidžkome.
Udri truba Hasan-paše Tira,
I skočiše pred njeg’ janjičari 7890
I pred njime na selam stadoše.
Sejmeni mu konja prifatiše.
Jedni konja, a drugi gaziju.
Na hadžine dvore povedoše,
Ćuljehane u tople podrume. 7895
Selam dade careva gazija.
Svi mu sitne hožđeldije dali,
I na dobro mesto postavili.
Sve napored jedan do drugoga.
Čestidbinu dade Smajil-agi, 7900
I za sina novo alajbegstvo,
I za sretnju sinu ženidbinu.
A on njemu: „Fala, aga dragi!“
Taze čaše s vinom polećeše
Nazdravljati pa se ponositi, 7905
I čestitat jedan drugom pute
U svatove novom alajbegu.
Tamam seli, ćeif namestili,
Vihra nema, a jeknu Kozara.
Pogledaše paše i begovi. 7910
Izbi jedan carev gazalija
Na njegova visoka alata,
Vas u suho ogrezao zlato,
Kalpak carski i carske čelenke
I niz prsi toke oluklije, 7915
I uz rame koplje kostolomno.
Bi rekao da je vezir carski!
Saltanet mu baš ko u vezira,
I četiri za njim bajraktara;
Vojske za njim četiri hiljade. 7920
Svi skočiše paše i begovi,
Te silnoga gledaju gaziju.
Silan beše i vitez bijaše,
Što takoga nijednoga nema!
Jednom mu se čudu začudiše: 7925
Svaki aga i svaki beg carski,
I ostali carevi ajani,
Carske baše pa i buljukbaše,
Svaki nosi na lijevo ćordu,
A ovome na desnome kuku. 7930
Ko je ovo, i koje je čudo,
Što li sablju nosi naopako?
Ondar reče lički Mustaj-beže:
„Paše dvije, naša krila zlatna,
Zar se tome paše ne sjećate? 7935
Ono nam je Ljevak Omer-aga!
On siječe l’jevom rukom glave;
Zato nosi z desna alamanku.
Vidite li, dvije paše carske,
Onog agu Omera Ljevaka? 7940
S lijevom je rukom uzaftijo
Od Lengera sve do Silitora!
Od njega se plaše kraljevine.
To je ljuta bez hesapa guja!“
Paše na to šućur učineše, 7945
I na njega i konja njegova,
I njegove silne bajraktare,
I njegovu silovitu vojsku.
Momak aga Omer-aga side
Sa Kozara do polja zelena, 7950
A borija Hasan-paše pisnu,
Na selamu staše janjičari.
Gazi Omer turski selam vika.
Sejmeni mu konja prifatiše,
Jedni agu, a drugi alata. 7955
U podrum mu konja uvedoše;
Aga carski na hadžine dvore.
Sve mu na red selam prifatilo,
I sitne mu hožđeldije dalo,
Među sobom mesto načineše. 7960
Hazur ga je piće dočekalo.
On hadžiji čestidbinu daje
Za beglerstvo i za ženidbinu.
A on njemu: „Fala, Omeraga!“
Ode sohbet, a ode veselje. 7965
Vihra nema, a Kozara jeknu.
Pogledala kanidžka gospoda.
Kad zamreži Kozara planina,
Fala Bogu na Bož’oj pomoći,
Bi rekao izbi carska vojska, 7970
I pred njima pašalije carske.
Tu se dvije paše začudiše,
I pitaše ličkog Mustaj-bega,
Koja li je sila sa Kozara?
„Carske paše, svito nada nama! 7975
Ono dvanes carsko kapetana,
Preko Une od Unđurovine,
Koji vojske dižu bez fermana,
I vezirske sitne bujruntije.
Svaki kreće svoga bajraktara, 7980
Za svakijem hiljadu gazija.
Sve se jedan piše po na sedam.
Ti su momci ka iz gore vuci,
A gledni su kao belogorke!“
Na to paše šućur učinješe: 7985
„Bogu šućur i domu ovome,
Kad imamo ove kahrimane;
Još se lako more carevati,
Carevati i gospodovati!“
Kapetani u polje sidoše, 7990
A borija Hasan-paše pisnu.
Istrčaše carski janjičari.
Pred svakoga na selam stadoše,
I svaki him turski selam vika.
A sejmeni konje i gazije: 7995
Konje vode u podrume mračne,
Kapetane na bijele dvore.
Selam daše kahrimani carski,
Sve što beše na hadžine dvore
Sve begove srelo na nogama. 8000
Prifatiše za bijele ruke.
Pred svakijem mesta načineše.
I sitne him hožđeldije daju.
Za mirno se upituju zdravlje.
Tu svačije oči poletele 8005
Na tu silu i na te gazije.
Sad se zlatne čaše povedoše.
Sohbet zlatan ode među njima,
A vojske se s vojskom smiješaše.
Viteška se kola pofataše, 8010
Alajli se razviše bajraci.
Zapevaše u kolo Bošnjaci.
A pašanske biju mehterije,
A pištu him zile i borije.
Vrištu ati, pištu bedevije. 8015
Čadorovi baš ko šeherovi,
A bajraci ka nebom oblaci,
Bojna koplja ka i gora čarna.
Bože mili, silovite vojske,
U Kanidžko polje preširoko! 8020
Bi rekao da je ferman došo
Od sultana, i carski muširi,
Da su vojsku svu za sefer zbili,
Da se sultan bije sa ćesarom.
Ordije se rahat učinele, 8025
I begovi na bijele dvore.
Vihra nema, a jeknu Kozara,
A pogleda sa dvora gospoda,
Kad evo ti dva bega careva,
Dva gazije z dvije Janje carske, 8030
Dvije Janje, dvije Bijeljine,
E Filduša i Fildiša š njime.
Oba bega na dva konja njihna,
Na dva konja obadva zelena.
Na begove kalpak-kape zlatne, 8035
A na pleći crvene dolame
U zlaćene grane ispletene,
A na rame guje dovedene.
Na prsi him toke oluklije.
Uz ramena bojna koplja kleta. 8040
Niz kukove visu grebeštice;
Sjajkaju se ka s neba svećice.
I za njima do dva bajraktara,
I za njima do dvije hiljade,
Sve atlije i dankrlačlije. 8045
Bože mili, kaka bješe vojska,
A kaki su vojski komandari!
Komandari ka carski ridžali,
A ta vojska baš ka džinovita,
A pod njima konji viloviti. 8050
Pod njima se crna zemlja trese.
Sve na dvoru ustade gospoda
Sejiriti do dva kapetana,
E Filduša i Fildiša š njime.
Na njih viši šućur učineše. 8055
Kapetani u polje skrcaše,
A borija Hasan-paše pisnu.
Janjičari pred njih na selame,
A dva bega selam naturiše,
A sejmeni oba prifatiše. 8060
Konji njihni u mračne podrume.
Kapetane na begove dvore.
Uljegoše careve gazije,
U to kolo selam naturiše.
Cijela je skočila gospoda 8065
Pred begove rad Bož’eg selama,
Rad selama i svoga ićrama.
Kod paša him mesto načineše,
Gotove hi čaše dočekaše.
Čaše piju, hožđeldije daju, 8070
Za mirno se upituju zdravlje.
Čestidbinu daju Smajil-agi
Za novoga sina alajbega
I njegova sretnu ženidbinu.
On zafalu daje begovima. 8075
Taman bili, pa se odmorili.
Vihra nema, a jeknu Kozara,
Pred oči him zamreži Kozara,
Popade je silovita vojska.
Kad gospoda pogleda sa dvora, 8080
Izbi otud Tuzla-kapetane
Na njegova konja visokoga,
Vas u srmi i u čistu zlatu,
I na konja rahti obuzdali.
Š njime Tuzla i Donja i Gornja, 8085
Dva bajraka i dvije hiljade,
Sve momaka baš ko đevojaka,
A vrijedni ka planinski vuci.
Svi jednaci i jednolikasti:
Jednake him toke i jeleci, 8090
A jednaci na glavi kalpaci;
Jednake him džide uz ramena,
A jednaki pod njima hajvani,
I jednaki rahti na hajvane,
I na age ćorde o kukove. 8095
Gospoda hi sejir učinjela,
Za Tuzlića šućur učinjeli.
Malo prođe a dugo ne bilo,
Izbi za njim Brče Ibrahime,
Na Labudu ka (na) gorskoj vili, 8100
I za njime hiljada atlije,
Sve momaka ka iz gore vuka,
Koji stići more i uteći,
I ranjena iznijeti druga.
Sva gospoda šućur učinjela: 8105
„Kad je vaka Bosna ponosita,
I ovake hrani gazalije,
Lasno li je caru carovati,
Carovati i gospodovati!“
Oba bega u polje skrcaše, 8110
I borija Hasan-paše pisnu.
Janjičari na selam stadoše.
Dva sokola selam naturiše,
Selam daše a od konja paše.
Sejmeni him konje prifatiše. 8115
Sa konjima idu u podrume,
A begove vodu kod begova.
Kad gospoda kod gospode dođe,
Selam dali, nasred kola stali.
Age carske na ruke pribrali, 8120
I mesto him dobro načinjeli.
Hožđeldije redom naturili,
I gotovom čašom dočekali.
Za mirno se zdravlje ispitali,
I rekli su da su zdravo bili, 8125
I hadžiji dali čestidbinu
Na novoga sina alajbegstvo,
I njegovu sretnju ženidbinu.
A on njima rado povraćaje:
„Fala, age, sve u pomoć Bož’u, 8130
A u zdravlje vaše i sultansko!“
Vojske s vojskom, bezi z begovima,
Age carske među ajanima.
Tamam rekli, pa se odmorili.
Vihra nema, a jeknu Kozara, 8135
Kad nakrca vojska pro Kozara.
Piska stoji đeteline trave,
A š četine odlijeće lišće.
Pogledala cijela gospoda,
Kad evo ti bega od Brčkova, 8140
Ali-bega ka vezira carskog,
Na njegova visoka galešu,
Vas u zlatu, galeša u rahtu –
Billah tešpih, ka da grije sunce –
I sa njime momak na doratu. 8145
Alaj-bajrak nosi u rukama,
Z bajraka ga krpa zamotala,
A jamaka kite od bajraka.
Za njim ide hiljada atlije,
Posavinski’ aga i bekrija. 8150
Kad begovi viđoše beglera,
Đe s Kozara skrca u Kanidžko,
U Kanidžko polje preširoko,
Hasan-paše zapišće borija.
Janjičari na selam stadoše. 8155
Beg him selam turski naturijo.
Selam dade, od galeša pade,
Galeša mu u podrum turiše.
Vojska k vojski, a beg begovima.
Selam dade, nasred kola stade. 8160
Svi begovi raširiše ruke,
Zagrliše bega sa Brčkova,
U grljenju holđedije daše.
Široko mu mesto načineše,
I taze ga čašom dočekaše. 8165
Kad su rekli da su zdravo bili,
Beg hadžiji dade čestidbinu:
„Mubareći sinu alajbegstvo,
Mubareći za sina đevojka!“
„Tebe, sine, Allah razijala, 8170
Tebe Boži pali raziluci,
I na tebe, sine, gazaluci!“
Tamam seli, pa ućeifili.
Kozara se razječa planina.
Pogledala sa dvora gospoda, 8175
Kad evo ti dvanes buljukbaša
Na dvanaes ata krilatije,
Ka dvanaes paša carevije.
Buljukbaše, na njima čelenke,
A na prsi toke klobuklije, 8180
Uz rame him koplja kostolomna.
Gadarkinje visu o kukove.
Na hajvane rahti i pusati,
Pa se sjaju ka i mesečine.
A za njima dvanes bajraktara, 8185
Ka i dvanes belogorki vila.
Pod njima su konji džinoviti,
A na njima ljudi zmajoviti.
Sve te krpe sa bajraka zlatne
Prekrile su bajraktare carske, 8190
A z bajraka kite na jamake.
Šućur na njih učinje gospoda,
I na vojske dvanaes hiljada,
Sve atlije, pešca nikakoga.
Sva gospoda viđe buljukbaše, 8195
I veliki šućur učinele
Na cazinske buljukbaše carske,
I na njihne bajraktare zlatne,
I na njihnu silovitu vojsku.
Dvije paše Bogu zafališe: 8200
„Bogu šućur i času ovome,
Kad viđosmo sreću muslimansku,
I njihovo milosno držanje!“
Dokle baše u polje skrcaše,
A borija Hasan-paše pisnu, 8205
Janjičari na selam stadoše
Buljukbaše s konja se skidoše.
Sejmeni him konje prifatiše.
Čulehane u tople podrume,
Age carske na bijele dvore, 8210
Smiješaše jedan kod drugoga,
I bijele ruke raširiše.
Posjedaše jedan kod drugoga.
Jedan drugom holđedije daje,
Za mirno se upitaše zdravlje. 8215
Bože mili, na svemu Ti fala!
Da je kome zgledati gazije
Kod hadžije starog alajbega,
Bi rekao i bi se zakleo,
Da su carske lale u divane. 8220
Koliko je vojska ufatila,
Digao se duman u oblake,
Sve od duhe konjske i junačke.
Da otpane od neba jabuka,
Ne bi mogla na zemlju panuti, 8225
Već na konja ili na junaka.
Ta gospoda ćeif namestila.
Vino piju, dimovi se biju.
Tamam bili ćeif ufatili,
Kozara se prolomi planina. 8230
Pogledala sa dvora gospoda,
Kad evo ti sedam buljukbaša
Sa pitoma Bihća i Krajine.
Za njima je sedam bajraktara,
U ruke him alajli bajraci, 8235
Temre sjajne, a jabuke zlatne,
A krpe him zlatom izvezene.
Koliko se sjaka udarila,
Pro Kozara između homara,
Neđe toka a neđe čelenka, 8240
I oštrije’ na kukove ćorda,
Sjaka stoji ka od jarkog sunca,
Ka od sunca kroz jelovo granje.
Paše oblje viđoše glavare.
Oba paše na noge ustaše, 8245
A Ličkoga bega upitaše:
„Lički beže, ono koji li su,
Od koje su careve krajine?
Oni silni’ od nas svakojega,
I bolji him ati vitezovi, 8250
Viša svita no na nama svije!“
„Paše dvije, Bihać i Krajina,
Jer je Bihće najkrajnja Krajina,
Cijelijem nama krila sjajna,
Car je na njih okrenuo glavu 8255
Više, paša, nego na nas svije.
Pa baš neka, i mrzno mi nije,
Jer su ono najbolje gazije.
Svud su turski namus očuvali,
I na hudut carstvo održali. 8260
Kad na koga mejdan, pašo, dođe,
Od ćesarske il’ zemlje madžarske,
Makar okle da ga neko zovne,
Za njega se ističu begleri,
Te za njega krvav mejdan dele. 8265
Ono što je sedam buljukbaša,
Svi imaju po sedam mejdana.
Ono njihno sedam bajraktara,
Il’ toliko, il’ više od toga,
Njihova je cipcijela vojska. 8270
To su, paše, krvavi junaci,
Što od borbe ne okreću leđa,
Ni svojega ostavljaju druga,
No iznosu mrtve i ranjene,
Jer sa š njima miješanja nema. 8275
Prizno him je i car i Krajina.“
Paše na to šućur učineše.
Buljukbaše u polje siđoše,
A borija Hasan-paše pisnu.
Janjičari pred njih na selamu. 8280
Selam dade sedam buljukbaša,
Pa od sedam o’sjedoše konja.
Mlađi konje njihne prifatiše.
Vojska k vojsci, gospoda gospodi.
Selam sedam dade buljukbaša, 8285
Među paše i među gospodu.
Sve pred njima na noge skočiše.
Najbolje him mesto načineše,
A taze hi čaše dočekaše.
Uza svaku čaša vina dođe. 8290
Uza svaku sitnu hožđeldiju.
Pitaše se za mir i za zdravlje.
Svi rekoše da su zdravo bili.
Svi hadžiji mumbareći viču,
Mumbareći sinu alajbegstvo, 8295
A hadžija svima zafaljuje.
Još ne behu sohbet ispunili,
Kozara se otvori planina.
Kad pogleda sa dvora gospoda,
Sade Pašić izbi Sehidija, 8300
Sa bijelog šeher Sarajeva,
Na labuda konja visokoga.
Bože mili,na svemu Ti fala,
Tog zineta toga paše carskog!
Ni’ se znaše, al’ gledni bijaše, 8305
Ili đovde viši, i hrlosni,
Ili više zlata na junaka,
Il’ na njega, il’ ata njegova.
I pred njime dvanaes bešlija,
I mećara s hurčom madžarija; 8310
Da je paša ponijo dukate,
Da se đegođ ne napati s vojskom,
Za njim ide dvanes bajraktara,
I za njima dvanaes hiljada.
Odlična je vojska sarajevska. 8315
Nema momka koji nema toka,
I na glavi carski’ čelenaka,
I na konja rahta pozlaćena.
Kad vidoše sa dvorova Turci
Vojsku zlatnu i pašu Sejdiju, 8320
Svi od aška na noge skočiše.
Naprema se šućur učineše.
Dokle paša za bešlijama side,
Iskrca mu vojska pod Kanidžu,
A borija Hasan-paše pisnu. 8325
Janjičari na selam stadoše.
Carski paša odjaha kulaša.
Sejmeni ga rukam dofatiše,
Do po stuba na dvor izniješe.
Kad ta’ soko među njima dođe, 8330
Svi na noge čekahu gaziju.
Selam dali, ruke raširili,
U bela se lica poljubiše.
Među paše mesto načineše.
Maveli ga ćurkom ogrnuše, 8335
Nargilju mu čibuk zapališe.
Namah pred njim dva momka ispala,
Da ga dvore dokle bude tuna.
Takav silan beše serhatlija,
I njegova glavna gospoštinja. 8340
Čestidbinu dade alajbegu:
„Alaj-beže stari od Kanidže,
Krila zlatna naše carevine!
Čestitam ti sina alajbega,
I za sina prošenu đevojku! 8345
Sretnja bila za nas i za tebe!“
„Amin, pašo, i ti svijetlijo
Tvoje lice ka i daničkinja!“
Pa se sohbet među njima krenu.
Kozara se otvori planina. 8350
Pogledaše sa bijela dvora,
Kad evo ti Tare-kapetana
Na njegova visokog dorata,
I za njime do dva bajraktara.
Jedan bješe od Zenice ravne, 8355
A drugi je od grada Maglaja,
Od Doboja do Dervente Donje.
Š njima vojske petnaes stotina,
A za Tarom četrnaes ravno,
Sve momaka od Bosne ponosne. 8360
Na njih behu drugčije haljine
Nego što se nosu po Krajini.
Niz prsi him toke po dolami,
A na glavi sa strane čelenke.
Na atove drugčija odela, 8365
Rahta nema, ni sedla od zlata,
Sal takumi kao za mejdana.
Svakom momku puška o unkašu,
A u ruke koplja kostolomna.
Ondar paše Taru pogledaše, 8370
Pogledaše i begenisaše,
Bez ponosa i bez veličanja.
I kapetan i njihova vojska,
U momaka lica đevojačka.
Ali vidu da s’ od soja dobra, 8375
Od plemena i od turskog dina.
Baš mu paše oči ne skidoše.
Jedan drugom fale kapetana,
Dok kapetan u Kanidžu side,
A borija Hasan-paše pisnu. 8380
Janjičari na selam stadoše.
Selam dade Tara kapetane,
Selam dade, od hajvana spade.
Sejmeni mu konja prifatiše,
U mračan ga podrum uvedoše; 8385
Kapetana među gazijama.
Selam dade, turci prifatiše,
I dobar mu ićram učineše.
Pa ga sitne srele hožđeldije.
Uza svaku puna čaša vina, 8390
A druga ga čeka sve po redu.
Za mirno se ispitaše zdravlje.
Šućur dali, kad su zdravo bili.
Tamam ćeif behu namestili,
Kada jeknu Kozara planina. 8395
Pogledaše sa dvora gospoda.
Ko najprvi na Kozar izide?
Mehmed-aga od Konjica grada,
Na njegova puljali zekana.
Aga beše ka i paša carski; 8400
Zekan tanak ka i tanka vila.
Za gazijom pestotina druga,
Sve momaka ka i đevojaka,
Ali svaki ka i vatra živa.
I na njega šućur učinješe. 8405
Ko za njime izbi na Kozaru?
Ćemal-beže – od grada Mostara,
Na njegova visoka riđana.
Momku nema ni dvades godina,
A dvanes mu pera povrh čela, 8410
Đe za njega i sam care znade,
Đe je vitez i krila sultana.
Saltanet mu baš ko u vezira;
Ponos begu bolji od vezira.
Za njim ide hiljadu junaka, 8415
Hercegovca ka i vatre žive.
Ko najprvi za beglerom dođe?
Beg Ljubović s Nevesinja ravna,
Ahmet-beže na kosmata dora.
Sad da vama za Ahmeta pričam, 8420
Ahmet-bega gazi Ljubovića.
Na odaju kod hadži Smajila
Iskupljeno sedamdeset ravno,
Trides aga, četeres begova.
Kad viđoše bega Ljubovića, 8425
Tog zineta i bogastva bega,
Toga begstva nesta nijednoga
Sprema licu sjajnog Ljubovića,
Jer to lice – ne rađa ga majka
Bez sal njega koja je rodila. 8430
Nit kobila ka njegova dora.
Koliko je gledan i gosposan,
Toliko je spreman i ponosan.
Toliki je silan u rukama,
Toliko mu pripsaše oblaka, 8435
I ta na kuk zlatna alamanka,
I rahtovi zlatni na dorata,
Ništa vama opisivat nemam.
Bog ga čuvo od zla svakojega,
Celoj Bosni i njegovu babu, 8440
I njegovoj ostariloj majci!
Begu nema sem dvades godina,
A dvanaes dobijo mejdana,
I četiri za cara sultana.
Kad beglera paše sagledaše, 8445
Naprema se na noge skočiše,
Da bi bolje bega ugledali.
Ko za njime izbi na kulašu?
Beg Dževetić od grada Trebinja.
I ta begler ka i gorska vila. 8450
S Dževetićom i sa Ljubovićom,
S njih obadva pestotin junaka.
Ali jedan bolji od šestine!
Te se sile pod Kanidžu zbile,
Janjičari na selam stadoše. 8455
Vojska k vojski, bezi begovima.
Ćulehani u podrume mračne.
Beg Ljubović i beg Ćemalović,
I s Trebinja beže Dževetiću,
Sva tri bega jedan za drugijem 8460
Kod hadžije među glavarima.
Sva tri stala kolu u srijedi.
Svi pred njima na noge skočiše.
Sva tri sjeli jedan kod drugoga.
Široko him mesto načinili, 8465
I svakome mahsuz hožđeldije.
Uza svaku čaše dodavaše,
Nekom vino, a nekom rakiju.
Begovska se ponosi gospoda.
Vojska turska potpunjaše polja. 8470
Čestidbinu Smajil-agi daju,
Smajil-aga vrće zafalama.
Jako behu ćeif namestili,
Kozara se otvori planina.
Kad z dvorova pogleda gospoda, 8475
Kad eve ti dva bega s Cetinja,
Zenkovića, Babahmetovića.
Babahmeta jaše na dorata,
Za Zenković na visokog doga.
Obadva hi zagrlile brade, 8480
A na pleći zelene libade,
I zelene oko glave poše,
A za njima pera zađevena.
Na čelo him careve zerdave;
Poznaju se đe su od fermana, 8485
Đe je njihno begstvo sa beratom.
Da ko vidi dva bega careva,
I na njima svitu zapripsatu,
Na begove i na konje njihne,
Nit bi mog’o reći ni uteći, 8490
Što nijesu dva vezira carska.
S njima vojske pestotin junaka,
Cetinčana kao vatre žive.
Na dva bega sijevaju ćorde,
O kukove hadži adžemunke, 8495
Ka i da su od dvades’ godina.
Paše dvije oči napuniše.
Sa dva bega oči ne skidaju,
I njihove saltanete stare,
Njihov ponos i njihno pripsanje. 8500
Ljepote se nagledat ne moreš.
Dvije paše bega zapitaše:
„Beg Mustaj-beg, naše ogledalo,
Koja s’ ono dva bega careva?“
A Lički him beže besedaše: 8505
„Ono, paše, dva bega s Cetinje,
Pod fermanom carskim bez promjene.
Za obadva sultan care znade.“
Paše na to šućur učineše.
Neka znade, ima i za koga! 8510
Begovi se s vojskom poskidoše,
A borija Hasan-paše pisnu.
Janjičari na selam stadoše,
Beglerbege s konja prifatiše,
Na bijele dvore izvedoše. 8515
Što je bilo u hadžinom dvoru
Pred dva bega na noge skočilo;
Među paše mesto načinješe.
Ko je mlađi poleće im k ruci
Radi cara i carskog fermana, 8520
I njihove gosposke starosti.
Begovima kahvu doniješe,
Jer dva bega vino ne pijahu.
Nisu pili kad su mladi bili,
A kamoli sada u starosti! 8525
Dva bega se rukom rukovaše
Sa hadžijom, starim Smajil-agom:
„Mumbareći, hadži Smajil-aga,
Na tvog sina novo alajbegstvo! 8530
Srećito mu i veselo bilo!
Obraz čisti i njemu i nama!“
„Amin, amin, dva gazije carska!“
Tamam seli, pa se odmorili,
Kozara se otvori planina.
Kad pogleda sa dvora gospoda, 8535
Kad evo ti Hrnjica-serdara,
Od cijele vojske komandare,
Na njegova pjegava đogata,
I za njime goješna Halila,
Na malina ka na šejitana. 8540
Sad da vi je pogledat serdara!
Sila teška, pa se opremila.
Koliko je čelo u serdara,
Pro tog čela dva muška čepera,
Među veđe muška podlanica, 8545
Pa mu veđe pale na brkove.
A kroz veđe badže načinijo,
Pa katilske oči izvrljijo.
Ta je glava strašna bez karara!
A dva brka s ramena na ramo 8550
Pokrile mu toke i oružje.
Sjaje mu se toke kroz brkove,
Kao sunce kroz jelovo granje.
Miške s ruke ka đovde junačke.
Na glavi mu kapa serdaračka, 8555
Na njemu su dva serdarstva carska,
Na pleći mu pletena dolama,
Sve od žice i venednik zlata.
Na bedre mu crvene čakšire,
Sve u zlatne prevezene grane. 8560
Kud gođ švovi, sve gajtani zlatni.
Uz bedre mu guje ispletene,
Na kukove glave izvedene.
O kuk visi ostra gadarkinja,
Dugačka je od dva rastegljaja. 8565
Kako mu se plaza oko đoga?
Baš ka guja oko suhog trna.
Na đogatu rahti pozlaćeni,
A niz prsi klobukovi zlatni.
Po klobuku silimbeta sjajna, 8570
Okićena zlatom i biserom.
Svi bilani puljkom pokovani,
Pa pod bradu za uzdu svezani
Sa halkama od srebra samoga.
Đogatova rešma oko vrata 8575
Ispletena od žeženog zlata
Srvh ušiju taman do unkaša.
Od ušiju niz oba obraza
Dva kanata od samoga zlata,
Na uši mu oba zapučena. 8580
Među njima daničkinja sjaji,
A na sapi grije mesečina.
Kad viđeše paše vojskovođu,
Sve tri paše pa se sagledaše.
„Koja j’ ovo sila? Znate li ga? 8585
Da l’ j’ istina majka ga rodila,
Al’ j’ od Boga pala utvorica?“
Sve na paše kose nastrhoše
Od silnoga Muja Kladuškoga.
Pa pitaše bega Ličanskoga: 8590
„Lički beže, Bogom te kumimo,
Koja j’ ono rota na đogata?
Hajde, što je silan i bijesan,
Što to nikad ni čuli nijesmo;
No što galče nosi u zubima, 8595
Crno mrtvo, teke neodrto?“
Beg pašama riječ besedaše:
„Paše carske, zar ne poznajete?
Vidite li kalpak-kapu carsku,
I dva pera njemu preko čela? 8600
U jednomu komandarstvo piše,
Komandar je od cijele vojske,
A na drugom ime serdaračko,
Na njega su dva serdarstva carska.
Ono ti je Hrnjica-serdare. 8605
Niz cijelu zemlju ćesarevu,
U svakome velikom šeheru,
Na svakome velikom bedemu,
Svuda slika ima na mermeru
Od serdara i konja njegova. 8610
Kade žene đecu uspavljuju,
Ja l’ bešikom, ja l’ na bl’jele ruke,
Sve hi strašu s Hrnjicom serdarom:
’Šut’te đeco, sad će Mujo doći!’
A vi hala pitate beglera 8615
Koja j’ ono sila na đogatu!“
Na to paše šućur učineše:
„Blago našem caru Al-Otmanu
Za ovake u Bosni serdare,
I ovake s vojske komandare!“ 8620
Pa kad za njim izbi Hrnjičiću,
Gojan Halil na konju vrančiću,
Na malinu ka na šejitanu,
Što će biti đever uz Fatimu.
Bože Mili, na svemu Ti fala! 8625
Lijep li je i ponosan li je,
On je bolji od svake đevojke.
Brade momak ni mustaća nema.
Crn mu perčin bijel vrat prekrijo,
Ka da mu je crn gavran zasijo. 8630
Na dvije ga strane razdvojijo:
Jednu polu niz vrat opružijo,
S jednom pera svez’o preko čela,
Preko čela i preko kalpaka. 8635
Kosa crna, a kapa mu zlatna,
Bi rekao, opasala guja,
Guja crna pro čela junačkog.
Š čelenaka pera obisnula
Preko vrata i mrka perčina.
Kroz kosu se smiješalo zlato; 8640
Sjajuka se baš ka otresina
Kad otpada sa zmaja s oblaka.
To je čelo kao hamajlija,
A veđe mu kao pijavice.
Obrazi mu ka i knjiga b’jela. 8645
Na obraze dvije jagodice,
Rumene se ka dvije ružice.
Oči su mu baš ko u sokola.
Zubi sitni kao u đavola.
Sa oči mu treptu trepavice 8650
Ka široka krila s lastavice.
Oko vrata kolijera zlatna,
Dva kanata z dvije strane vrata.
Pod grlo mu puce od dukata,
Koje ima pola litre zlata. 8655
Toke zlatne na prsi spučate,
A na pleći pafte savezate.
Oko dečka dva traboloz-pasa.
Vezen silah cijel od bisera.
U silah mu dvije zlatke male, 8660
Obadvije bez kremenja pale.
Ćetovi him kamenovi dragi,
A karike od žutoga zlata.
Među njima handžar od zehera,
Koji pori srca u junake, 8665
Balčak cijel od žeženog zlata.
Tri gajtana momku po prsima;
Sva tri behu od zlata pletena,
Na kajasu na kuk zapučena,
Na kajasu koja drži lasu, 8670
Posjeklicu Hrnjičinog sina,
Koja lige seče i panc’jere.
Na bedre mu bijele čakšire
Od bijele mletačke kadife,
Više zlata no što ima platna. 8675
Kostolomna džida uz ramena;
Do po džide čohom opšivena,
Od po džide krvi nalivena,
Navrh džide od aždahe glava,
I u glavi dva filova zuba, 8680
Koja kosti zoblje od junaka.
Na vrančića dva rahta od zlata
Za merdžansko sedlo pripučata.
U sedlo je zlato pokovato,
Od bisera unizane grane, 8685
Razne vrste od merdžan-kamena:
Neki mavi, a neki zeleni,
Neki žuti, a neki crveni.
Šatri ono ka da mesec sjaji.
Na malinu povrh sedla zlatna 8690
Pretureno konjičko oružje;
Pro oružja haša dubrovačka,
Ni kovata ni čekićovata,
No od suhog ispletena zlata;
Naokolo po trostruke rese, 8695
Na te rese rušpe okićene;
Haša vredi hiljadu dukata.
Kakav beše nagojak Halile,
Kakvoga je lica ljubeznoga,
A kakoga oka milosnoga? 8700
Kad gledaše, ka da milovaše,
Kad se smije, ka da biser sije.
Sve tri paše na noge skočiše
Od nagojka Hrnjina Halila,
I njegova lica i pogleda. 8705
Pa Ličkoga bega upitaše:
„Lički beže, naše ogledalo!
Koje j’ ono lice i odličje?
Koja li ga vila obrodila?
Koja li se sestra kune š njime? 8710
Koja li ga hasretuje majka?
Blagoš majci, pa da ništa nema,
Sal onakog zmaja zlaćenoga,
Što onakog u svoj vojsci nema,
Ni u vojsci, niti među nama!“ 8715
Tadar sreća beše u Turaka,
Te višahu jedan na drugoga.
Kada paše bega zapitaše,
Još ga više beže povišijo:
„Zar ga sve tri paše ne poznaste? 8720
Njega znaju dvije kraljevine.
U Madžarskoj i zemlji Ćesarskoj.
Đe đevojke ima za udaje,
Koja platno po đerđefu veze,
Grane su joj slika Halilova, 8725
Okolica lice Hrnjičića,
Naspučnice prsti i ručice.
Pa đevojke po ćesarskoj c’jeloj,
Sve na sofri prisrkuju š njime,
Ka čobani s varenikom vrućom. 8730
Kad đevojke u ćesarevinu,
Paše moje, kolo pofataju,
Sve Halila u pesmu pevaju.“
Paše sve tri jemin učinješe:
„Nek pevaju, i nevolja im je!“ 8735
Sa Hrnjama trista Kladuščana,
Od zlog oca, od gore matere,
Koji nose čeličane kuke.
Kad se u rat smiješaju vojske,
Ko hi čeka, crne su mu muke. 8740
Na kukove oštre palampuše,
Koje vade iz junaka duše.
Otrovane džide uz ramena.
Okovane kape na glavama.
Pod njima su konji viloviti. 8745
Pro konja him samo šegetina.
Preko šega koža uštavljena.
Na čelične toke zapučena.
U ruke him šiljate gargije,
Koje poru vojske prema sebe. 8750
Kad te paše Muja sagledaše,
Svi od Muja i Mujove vojske,
Na svijema kože nastrhoše.
Sa Halilom malo zablažiše.
Kad u polje vojskovođa side, 8755
A borija Hasan-paše pisnu,
A dva topa z bedema pukoše.
Pred serdara, s vojske komandara,
Janjičari na selam stadoše.
Silan Hrnjo pade od dogata. 8760
Za njim Halil odsjede malina.
Kladuščani s kraj polja zelena,
Ni š čijom se ne smešaše vojskom.
Hrnje dvije na hadžine dvore.
Ćulehane konje u podrume. 8765
Sve serdara čeka na nogama.
Selam dade, age prifatiše.
Paše sve tri ruke opružiše.
Blizu sebe mesto načinješe,
Muja k sebe, Halka prema sebe. 8770
Sve junake sila nadmašila,
A Halil him kolo začinijo.
Sad pred Muja čašu doniješe,
Čaša nije no je bukal sjajan,
Ta je bukal od dva litra vina. 8775
Sve naizred skoči na nogama,
S Hrnjice se dvije rukovaše.
Tamam dali na dvor čestidbinu,
Hrnje dvije za Mehmeda sina,
I njegovo novo alajbegstvo, 8780
I za sina Zajimovu Fatu,
I hadžija: „Fala vam, Hrnjice!“ –
Na Kozaru niče serhatlija
Na alatu konju visokome.
Na njemu sad nema odijela, 8785
Ni zlaćena niti izvezena,
No od’jelo sve od sahtijana,
Pa povrh njeg silah i oružje.
I na momka i konja njegova,
I njegova za njim bajraktara, 8790
I njegovo hiljadu junaka,
Sve na njima jednaka od’jela,
Sve od kože mrkog sahtijana.
Jednake him kape uštavljene,
Oko kapa poše zamotate, 8795
Za pošama careve čelenke;
I oruž’e konjsko i junačko,
Sve jednako i jednolikasto.
Jednake him o kuk ćemerlije,
Jednake him džide uz ramena. 8800
Svim naizred pocrnelo lice,
Baš ko da ga vatra opržila.
Tek se vidi da j’ odlična vojska,
I pred vojskom dobar vojskovođa,
I bajraktar silan i bijesan. 8805
Viđoše ga sve tri paše carske,
Pa pitaše bega Ličanskoga:
„Beg Mustaj-beg, otkale je vojska
I oklen je vojski vojskovođa?“
„Paše naše, naša krila zlatna, 8810
Ono nam je Grda Osman-aga.
Ono za njim što je bajraktare,
Ono nam je Nagrd Huseine.
Ono su him mahsuz odijela
Za njegovu vojsku načinjena. 8815
Đe zastava bide otežena
Da ostaje vojska pred topove,
Pred topove i pred napadove,
Preko rata i drugi’ država,
Tu ostane Grdan i Nagrdan, 8820
Ko gođ na njih dođe napadati.
Ako Bog da, paše, kad dođemo
Sprem Budima kudar teče Klima,
Tuna ima čekmedže-ćuprija,
S ove strane čekmedže-ćuprije, 8825
Jedno tepe i brdo visoko.
Tu nam valja ostavit Osmana,
Pred topove hendek iskopati,
I u hendek oplesti koševe,
Na koševe naslonit topove; 8830
Obrnut him grla na tri strane –
Na tri strane po osam topova –
Kad svatovi u Budim otidu,
Da nas Petar ne bi zakolijo
I turijo zastav na ćupriju. 8835
Klima voda mlogo je ilava.
Bez velike sile i belaja,
Svaki konji prelazit ne mogu.
Valja sedam iskopat lanaca,
I ostavit do sedam hiljada, 8840
U šančeve uturiti vojsku,
S topovima čekat dženerala,
I Osmana turit komandara.“
Tu se sve tri paše začudiše,
Kak’ Unđurci upravljati znaju, 8845
Kako valja i kako trebuje,
Kao da su vojsku vojevali.
Grdan Osman stiže u Kanidžu,
A borija Hasan-paše pisnu.
Janjičari na selam stadoše. 8850
Osman Grdan i bajraktar dođe,
Selam daše, od konja o’sješe.
Sejmeni him konje prifatiše;
Osmanagu na hadžine dvore,
Ćulehane u meke podrume. 8855
Osman selam u gospodu vika,
A one mu dobro prifatiše.
Blizu Muja mesto načiniše.
Neka strašan sedne do strašnoga!
Bajraktara Nagrd Huseina 8860
Namjestiše kraj Hrnjina Halka.
Neka gledan sedne kod glednoga!
Holđedije i safalđedije.
Rujno vino piju izobila.
S hadžijom se Osman rukovao. 8865
„Mumbareći!“ reko za Mehmeda
I čestitu plemenitu Fatu.
A on njemu: „Allah razijala!“
Tamam rekli te se odmorili.
Kozara se prolomi planina. 8870
Pogledaše paše i begovi.
Izbi jedan buljukbaša carski,
Na jednoga visoka putalja,
I za njime carev bajraktare,
Z bajraktarom tri stotin’ atlija. 8875
Ko li carski beše buljukbaša?
To gazija od Glamoča Ramo,
I sa š njime trista Glamočana.
Ramo side s vojskom pod Kanidžu,
A borija Hasan-paše pisnu. 8880
Janjičari na selam stadoše,
Buljukbaši Ramu na selamu.
Selam dade, od putalja pade,
A sejmeni konja prifatiše,
Jedni konja, drugi Ramadana. 8885
Rama vode na hadžine dvore,
A putalja u tople podrume.
Selam dade Ramo među njima;
Oni Ramu sitnu holđediju,
Holđediju i safalđediju. 8890
Široko mu mesto načinješe,
Majaliku taze doniješe.
On čestidbu dade na hadžiju,
Alajbegstvo i prošenu Fatu.
Hadžija mu dobro zafalijo. 8895
Sad pašama oči polećeše;
Pogledaše bajrak za bajrakom.
Pa izbiše baše za bašlarom.
Izbi jedan ihtijare stari
Na jednoga visoka mrkova, 8900
Glavni aga i ođeven voma,
Pod od’jelom dobrim i kalpakom,
I za sobom vodi bajraktara,
Na dorata konja kosnatoga.
Među c’jele doslen bajraktare, 8905
Takog nije doslen dolazilo.
Paše sve tri bega zapitaše:
„Ko je ono, beže, na mrkova?“
„Ono, paše, vrljički ajane,
A za njime Selim-bajraktare, 8910
I vrljička za ajanom vojska,
Š njime vojske pe’stotina druga.“
Sad učesta Kozara planina,
Navališe age od Udbine.
Za njim izbi kahriman ćehaja, 8915
I za sobom vodi Mehimeda.
Ćejvan dedo na kobilu kusu,
Mehmed jaše na konja zekana.
Za ćehajom trista Udbinjana.
Ta’ razminu, drugi naljegao, 8920
Na dogatu, Hadži-kapetane
S Mekog Dola iz Udbinskog polja,
Na njegova visoka alata,
I za njime tri stotine druga.
Hadžija je ka i paša carski. 8925
Čim on prođe, drugi ajan dođe.
Bože mijo, ko je junak bijo
Na zekanu konju puljatome?
Zukan-aga za Stijene Žute.
Za Zukanom stotina atlija. 8930
Bolji Zuko no četeres ljudi,
Zekan bolji no četrdes konja.
Zukan-aga prođe pro Kozara.
Zuko prođe, drugi junak dođe.
Pod njime je vitka bedevija, 8935
Bedevija ka i tanka vila.
Bože mijo, ko je junak bijo?
Od Čekrka Alem Kaduniću.
I ta prođe, drugi aga dođe
Na riđanu konju visokome, 8940
I za njime stotina atlija.
Bože mijo, ko je junak bijo?
To gazija Šarac Mahmut-aga,
Od Otoke, grada carevoga.
Mahmut prođe, a drugi izađe, 8945
Na visoku konju labudastu,
I za njime stotina atlija.
Bože mijo, ko je junak bijo?
Ono Zović beše Šaban-aga.
Šaban prođe, drugi aga dođe 8950
Na čilašu konju visokome,
U tokama i u čelenkama,
I za njime stotina atlija.
Bože mijo, ko je junak bijo?
To gazija Kunić Hasan-aga. 8955
Pa za njime drugi na dorata.
To gazija Kurtagić Nušine,
I sa š njime stotina atlija.
Za Nušinom drugi iskočijo,
Na dorata dugačkoga vrata. 8960
Bože mijo, ko je junak bijo?
To gazija Bojičić Alija.
Malo bilo, dugo ne trajalo,
Na Kozaru drugi iskočijo
Na njegova visoka šarina, 8965
I za njime stotina atlija.
Bože mijo, ko je junak bijo?
To je Gavrić bijo Ali-beže
Od Pripora, od palanke male.
I ta prođe, drugi aga dođe. 8970
Bože mijo, ko je junak bijo?
To delija Vlahinjić Alija,
I sa š njime stotina atlija.
To sve carski behu bajraktari,
Sve bajraci jedan za drugijem. 8975
Najpotolnja četir bajraktara,
Huso Vilić i Aljo Ibričić,
Tankoviću, Arnautoviću.
Kad se sila pod Kanidžu zbila,
Sad mislili više niko nema, 8980
Za šes dana i sedam noćiju,
Što se vojska i dan i noć zbija.
Sad rekoše sve tri paše carske:
„E, hadžija, svije od nas krila!
Svi smo paše u krajeve vaše. 8985
Neki ima tri godine dana,
Neki ima više od četiri,
Nekome se i babo rodijo.
Da je ferman došo od sultana
Da nam kaže da je Bosna vaka, 8990
I da ima ovolko junaka,
I da volko ima kahrimana,
I gospode aga i begova,
Pod ničanom carski’ buljukbaša,
Pod beratom carski’ kapetana, 8995
Alajbega ovaki sokola,
Svi bismo se nared objesili,
Nit bi znali Bosna kaka li je,
Ni kake li kahrimane hrani,
Ni kaka je zgodna ni bogata. 9000
Bogu šućur i daru Bož’emu!
Blago caru u Stambolu gradu,
Dok je Bosna što će carovati!
Sad beglerbeg i Hrnja-serdare!
Vojska se je zbila pod šatore. 9005
Ev’ je danas drugi dan do podne,
Vojska puni brdom homarima,
Čadore smo s vojskom potpunili.
Da l’ je vakat dovu preučiti
Za hajirli pute ka Budimu, 9010
Puštavati u vojsci telale?
Nek delije pritežu kolane,
Nek preprazne silah i oružje,
I dugačke puške sa umkaša,
Pregledaju lase na kajase. 9015
Nek tobdžije obidu topove,
Neka toke vidu na konjima,
Koje vuču halkali topove.
Nek se hrana sprema i džeba’na,
Nek se Hadžić sprema za mejdana!“ 9020
Tako sve tri paše besjedahu.
Beg Mustaj-beg reče među paše:
„Malo sabur, carevi većili!
Dosta ima pod Kanidžu vojske,
Vojske dosta ka na gori lista, 9025
I vojnije’ dobri’ komandara,
Bogu šućur, paša i bimbaša,
I serdara pa carski’ ajana.
I imamo dobri’ kapetana,
Dosta baša, dosta buljukbaša, 9030
Bajraktara ka gorski’ vukova.
No nam nema najboljega druga,
Sa Orašca Ličanina Tala!“
Kada paše čuše beglerbega,
Sve tri mu se paše začudiše. 9035
Jedan drugom potkrijući viče:
„Aman, brate, čuješ Mustaj-bega!
Od ovije’ ođe naske svije’,
Još kažuje nakog najboljega!
Znaš li, brate, paša Sejdijiću, 9040
Ovog Tala da je taka sila?
Ti si rodom u Bosni ponosnoj,
U bijelo šeher Sarajevo.
Znaš li štogođ, je li taki Tale?“
Sejdić-paša travničkome viče: 9045
„Viđ’o nisam, a čuo ga jesam,
Da su s Talom mlogi ćirameti,
A s vojskom su krupni adaleti.“
Malo bilo, dugo ne trajalo.
Vihra nema, a jeknu Kozara. 9050
Pogledaše paše i bimbaše,
I cijela sa dvora gospoda.
Izbi jedan bajraktare carski,
Sal gologlav na bosoj kobili.
Naopako bajrak prevrnuo, 9055
Temre gore, a krpa mu dolje.
Naopako sijo na kobilu,
Glavu repu, hrbat ka unkašu.
Paše sve tri na noge skočiše.
Počeše se laktovima gurat, 9060
I čuditi čudu neviđenu.
Pa za mlogo ne traja vrijeme,
Pa za tijem što je na kobili,
Izbi jedan šehovačke čalme,
I na obraz umršene brade, 9065
Na jednoga visoka mrkova.
Konju uzdu na umkaš turijo.
U dve ruke drži dvije stvari,
Fildiš češalj i pljosku mavenu,
I u pljosku čet’ri litra vina, 9070
A u drugu Kur’an, ćitap carski.
I tome se paše začudiše.
Brada dobra, a zelena čalma,
I na njega hodžanska od’jela,
Ali pljoska neobična voma! 9075
Ćitap s pljioskom nema drugovanja.
Hodža fildiš češalj dofaćaše,
Češlja bradu, ne bi l’ ugladijo.
Brada mu je mlogo zamršena.
Iz brade mu trunje ispadaše. 9080
Bradu gladi, oko sebe truni.
Vaz kazuje, pljosku iskapljuje.
Paše ruku od ruku udriše,
Pa od jada na noge skočiše,
A begler hi gleda ispod oka, 9085
Ispod oka preko mrka brka.
Malo vreme, za dugo ne traja.
Izbi Tale na konja kulaša.
Mani hodžu, seri bajraktara,
Prema Talu na konja kulaša! 9090
Kako li se opremijo Tale?
Na Talagu čakšire od jarca,
A na pleći jandžik od magarca.
Na glavi mu kapa ćulafina.
Na noge mu čizme i kalčine. 9095
Ne sturaju paše oči svoje,
Niti s Tala niti z bajraktara,
Ni š njihnoga hodže na mrkova.
Što su Talu čizme na nogama!
Kroz čizme mu prsti propanuli, 9100
Kroz čakšire obadva koljena,
I laktovi kroz jandžika kleta.
Kroz ćulah mu perčin proklasao.
Oko Tala namesto silaha,
Oko Tala lika opasana. 9105
Na prsima čamašira nema,
A kamoli toka oluklija!
Za liku mu dvije puške male;
Kremenje mu trbuh isfašalo.
Na te puške od njihni’ kundaka, 9110
Od kundaka nema ni mandaka,
Sal po parče što drži tabanče.
Kulaša je konja opremijo:
Uzda mu je loza sa obala,
Na kulaša sedla ni samara, 9115
Samo šega od prčeva jarca.
Preko šege visi kaltačina.
Tahte koje behu do unkaša,
Klete, stare, tek sve izlomljene,
Sa slizanom pločem prekovane. 9120
Kuburlije u dva kuburluka.
Kolko su mu dobri kuburluci,
Na tri mesta vrećom zakrpljeni.
Neće proći ni pola sahata,
Puške će mu ispas is kubura. 9125
Na unkašu s jedne stran’ kulaša
Obješena klinčana batina;
Z druge strane visi krpatina.
Karike joj od bakara sama,
Od bakara, i to od staroga, 9130
Na dva i tri mesta prevezate.
Na sedlu mu uzengija nema,
Bez od loze dvije praćke same.
Pa mu oblje pukle sa kaltaka,
Prekidene visu nis kulaša. 9135
Loza pukla kulašu na zube.
Talu dvije noge klimetaju.
Kulaš, kletan često pokaskuje.
Oko puta travu popaskuje.
Tale hoće s nogama kulaša 9140
Da udari, ama nema praća.
No mu dvije noge klimetaju,
Po kamenju čizme udaraju.
Kamenje mu čizme okusalo.
Talu prsti krož njih propanuli. 9145
Za njim ide trista Orašana.
Na glavi him kape eždegliske,
U crvenu boju obojene.
Na bedre him crvene čakšire.
Na delije mrki tarlagani. 9150
Ispod njih im vire jatagani.
Sablje druge ni u jednog nema,
Bez uz rame džide kostolomne.
Kad to čudo paše sagledaše,
Ne mogoše paše održati, 9155
Već pitaju ličkog Mustaj-bega:
„Lički beže, naše ogledalo,
Je l’ ti ono pofaljeni Tale?
Baš si, Lički beže, pogodijo,
Što si reko među svijem nama, 9160
Da boljega nemamo od Tala!
Šta je ono, Bogom te kumimo?
Što ti hoće ona nagrštinja,
Da nagrdiš sve ajane redom,
Koga vidi da mu se pošprda, 9165
Da preko nas sve teškoće dođu?“
Beg se diže na desno koljeno,
Pa pašama vako besedijo:
„Ja vas molim kao lica naša,
Nemojte se, paše, prevariti, 9170
Da se njemu štogod podprdnete,
Podprdnete ili nasmijete.
Onaki su tabijati Talu,
Ni s’ oprema u rat ni u svate.
Da je sade ferman došo carski, 9175
Da ga sultan zove na divana,
Onaki bi priš’o do sultana!“
Tome mu se paša začudiše.
Još im ovo begler besedaše:
„Vidite li, paše, onog Tala, 9180
U ratove niz Ćesarevinu,
U Ćesarsku ili u Madžarsku,
Đe najviše imaju tvrđave,
Il’ u hendek koši zakopati,
I na koše veliki topovi, 9185
Tu nikoga, paše, ne zapada,
Na topove ni na toprakale
Ve’ sal Tala s trista Oraščana.
Glave seče a uči ezana,
I prifaća tvrđe od N’jemaca. 9190
Ako danas, ka što je prilika,
Ka što će nam vezir učinjeti,
Te s’ okrene borba pod Budimom,
Viđećete ko je ona’ Tale!“
„E, za Boga, beže Ličanine, 9195
Eto tako veliš da je Tale!
Kako mu je onom hodži ime,
Što sam sebe i pred Bogom grdi,
Bradu gladi, oko sebe truni,
Vaz kazuje, pljosku iskapljuje? 9200
Ćitap s pljoskom nema drugovanja!“
„Ne dira’te, sve tri paše carske!
Onaj ti je ka i lički Tale,
Sa obadva ima ćirameta.“
Opet paše bega zapitaše: 9205
„E, za Boga, beže, za onoga
Gologlava i oka ćorava,
Lički beže, na bosoj kobili,
I što bajrak nosi naopako,
I kobilu jaše naopako, 9210
Ono što je i ko li je, beže?“
„Ono ti je, careve gazije,
Veliki je belaj bez hasapa,
A silan je momak bez karara.
Njemu osta udovica majka, 9215
Njeg imala od godine dana.
Sedam mu se puta udavala,
On je sedam poseko očuha.
Najzad se je, paše, naljutijo,
Svoju majku na vatru turijo. 9220
Belaj, belaj, i ostade Belaj,
Svijet mu je ime nađenuo.
On đe gođ je, bez belaja nije.
Doslen nam je svud Bog pomogao,
Belaj bijo teke na dušmane.“ 9225
Ondar paše riječ progunuše.
Tale s vojskom side u poljanu
Među carske cijele ordije.
Pa se Tale dere sa kulaša:
„Lasno ti je, hadži Smajil-aga, 9230
Dizat serhat a kupit Krajinu,
Đe uzimaš Zajimovu Fatu,
Koja blago ima tovarima,
Koja će te ihja učinjeti,
I tri puta svadbu preplatiti! 9235
Al’, hadžija, mojega mi dina,
Nije lako dobaviti Fatu!
Mloga li će zakukati majka,
Sestra mila ostati bez brata,
Mlada ljuba bez njejnoga muža! 9240
Ej, hadžija, čuješ ludog Tala!
Ne bi Fata bila badihava,
Ni od mene oraškoga Tala,
’el’ je Fata moja zaručnica!“
A tome se age nasmijaše, 9245
A tri paše više oda svije.
Hadži Smajil vika kavadara:
„Pones’ Talu stotinu dukata,
Te mu podaj pare na poljane,
Nek s’ umiri i neka ne viče. 9250
Povedi ga Smajilaginici,
Nek s’ odmori u dvorove njejne.“
U to trči kavaz Huseine,
Srete Tala š čevrom madžarija,
Te mu pare turi za silahom, 9255
A desnoj mu poletijo ruci:
„Na ti ovo, aga Tahir-aga,
Da ti trošak bide do Budima,
Jer su gore sva tri paše carske:
Sejdić-paša šeher Sarajeva, 9260
I Ibrahim Pašić iz Travnika,
Hasan Tiro od Kanidže ravne.“
Tale vako reče kavadaru:
„Kake paše, lopužine carske!
Ko ti gleda paše i vezire? 9265
Znaš, kavazu, psi te oglodali,
Đe mi, grdan, stalno vojujemo!
Mi sve vojuj, a paše gospoduj!
Vid, kavaze, šta nam paše rade!
Roblje robu, daju u dušmane, 9270
Zoblju pare, prodaju gradove!“
U tom Tale prođe kroz sokake
Do dvorova Smajilaginice.
Kad ga viđe Smajilaginica,
Hanka trči na avliju k Talu, 9275
Pa ga srete na avlijska vrata,
A Tale se skide sa kulaša.
Talu hanka ruci polećela,
Hotaše ga vodit u dvorove,
Na njezinu šikali odaju. 9280
Tale vako reče hadžinici:
„Hanko naša, Smajilaginice,
Ja ti gore na dvorove neću,
Već ću o’đe u kahve-odžaku,
Malo seđet te se odmoriti. 9285
Grdna bila Smajilaginice,
Što pušćaješ muža mahnitoga?
Skupijo je serhat i Krajinu,
Izede te sinu babovinu!
Kad bi sudba za Fatimu bila, 9290
Da ti Fata u dvorove dođe,
Bez ništa te i ničega nađe,
Vazda će te prekoret Fatima.
Šta mi pričaš, gologuza hanko!
Vidiš, hanko, il’ ne vidiš mlada, 9295
Đe ćeš prodat sa sebe feredžu?
Ne mo’š svate pratit ka Budimu.“
Hanka Talu polećela k ruci,
Polećela pa se nasmijala:
„Tahir-aga, naša krila zlatna, 9300
Ja ne žalim što ću potrošiti
Za svijet’o obraz muslimanski,
I za obraz našeg Al-Otmana.
Sal daj Bože sretnjo i hajirli,
Da mejdan bide u rukama 9305
I stanete na kraj murtatinu!“
Tala otur učinjela hanka,
Svakijem ga pićem odmorila,
Kahvom grkom i rakijom ljutom.