IV
U to dvije stigle serhatlije.
Sa sokaka konje ućeraše, 4410
U sadatu, vezirsku avliju,
Što tu niko ni peške ne ide,
U avliju paši bez izuna.
A ti momci izun ne čekaju,
Do pod dvorac konje doćeraše, 4415
Pa s’ obadva jedanak skidoše,
Dvije uzde na unkaš vrnuše.
Mehmed ruku turi na gršnicu,
Konja dade Osman-bajraktaru.
„Na ti konja, moja krila zlatna! 4420
Konje vadaj, a čekaj nevolju,
Da m’, Osmane, bideš od pomoći!
Gledaj dobro, moje krilo zlatno!
Nemoj mene izdat kod vezira,
Jera znaš li šta smo učinjeli, 4425
Da na mene napad ne napa’ne!“
A Osman je Mehu besjedijo:
„E Mešine, adžamija li si!
Da sam bijo, bolan, izdajica,
Ne bi’ bijo kod tvojega baba, 4430
Ni amidže Cifrić Hasan-age,
Za dvadeset i sedam godina!“
Mehmed pravo ode uz skaline,
Dok se prope na boj kod vezira.
Kad pogleda preko divanhane, 4435
Z divanhane na obije strane,
Sve odajska vrata sprema vrata;
Neka čojom behu pokovata,
Neka čohom, a neka kadifom,
Neka behu u sedef skovata, 4440
Neka behu srebrom šikosata,
Neka svakom bojom obojata.
Mehmed hodi preko divanhane;
Dok prijeđe svakoju odaju,
Dvajes i šes prebroijo vrata. 4445
Kad na ćošak kod vezira dođe,
Vezir-paša sedi do kafaza.
Njega sedam dvori Budimlija.
Na njega su odijela zlatna.
Na rame mu mavena mavluta, 4450
Oko glave čalma zamotata,
Zelen saruk od zelene svile,
Za njom sedam pera carevije,
I na jedno ’uštuglija’ piše.
Najviša je glava od Budima, 4455
Na civilje i na vojsku sudi.
Niz prsi mu carevi nišani,
Pritisli su pro prsi vezira,
Neki zlatni, neki od bisera.
Poznade ga Hadžiću Mešine, 4460
Poznade mu pero navrh čela,
Đe na njemu:‚uštuglija‛ piše.
Momak sablju pod ruku turijo,
Savi skute, a povi rukave,
Pa vezirskom skutu poletijo. 4465
Vezir svoje ruke prikupijo,
Pa mehmeda kao sina svoga:
„Zlatno momče, odkud te imamo?
Odaklen si, iz šehera koga,
Il’ iz Bosne il’ si iz Krajine, 4470
Il’ si, sine, iz Unđurovine?
Po tvojemu oku gledajući,
I po tvome licu gosposkome,
Da s’ od nekog prekodobrog soja,
Zlatno momče, i dobra odžaka.“ 4475
„Fala, lalo, uštuglijo carska!
Mene visiš, a Bog tebe Jaki!“
Pa mu opet poletijo ruci.
Vezir mu se ne da poljubiti.
Mehmed vako besedi veziru: 4480
„Vezir-pašo, uštuglijo carski!
Ja sam otud od naše Krajine,
Iz šehera, iz stare Kanidže.
Dijete sam Smajil-alajbega,
Ako, pašo, što za njega znadeš, 4485
Ja sam jedan, drugog sina nema.“
No murtata – Osmanlije prave!
Kako ga je slatko zagrlijo,
I u crne oči poljubijo!
Do lijevog skuta prigrlijo, 4490
A pod levo turijo pazuho,
Pa zavika murtat Mehimedu:
„Je l’ istina što to pričaš, sine,
Da se zmajsko gnezdo isplodilo?
Da l’ je zmajče iz njega izbilo, 4495
I kod mene u dvor doletelo?
Sine mili, oči obadvije!
Kako ti je babo Smajil-aga?
Je li dobro ostarijo, sine?
Kupi l’ londžu, ide l’ po mehalu?“ 4500
„Paša, naša zlaćena čelenko!
Dobro mi je babo ostarijo,
I Ćabu je tavah učinijo.
Ti o tome sve znaš, uštuglijo,
Ko goj hoće da mu kabul bude, 4505
Što je Ćabu tavah učinijo,
On ne more ići po mehalu.
Kod baba mi dohode glavare,
I konušmu čine sa babajkom.
A ide mi adžo Hasan-aga, 4510
Još na njega alajbegstvo stoji.
Al’ je i on, pašo, ostarijo.
Mene oba k tebe opravili.
Mahsuz selam i ljubim ti ruku,
Za amidžu i za baba moga.“ 4515
Opet šćaše poljubit vezira.
Ne da vezir za to pomenuti,
No ga jako prope pokraj sebe,
Na šiltetu sa saltanetima,
Sa čizmama i sa kalčinama. 4520
Na mladije okom namiguje,
Nargilju mu čibuk zapališe,
Na tablji mu kahvu priniješe.
Serbez ga je dobro učinijo.
Ićram čini ne ko momka mlada, 4525
No ka jednog od njeg starijega,
Od godina pa i od rudbeta.
Pa ovako vezir besedaše:
„Mehimede, moje oko crno,
Što je tebe babo opravijo? 4530
Ali, sine, k mene u gostima,
Al’ tvoijem poslom do Budima?“
Mehmed paši vako besedaše:
„Carska lalo, spremijo me babo,
Š njih obadva alajbegstvo carsko, 4535
Š njih obadva da na mene pređe,
Da ga tvoja potvrdi idara,
Po emeru sjajnog Sulejmana.“
Pa mu mandat dade iz njedara,
Što je sklapljen mandat u Kanidži, 4540
Potpisalo pedeset delija.
Age redom i begovi carski
Po mandatu muhur pritisnuli,
Za Budim ga paša potvrdijo,
Od Kanidže gazi Hasan Tiro. 4545
Kad je vezir mandat preučijo,
Jaki šućur Bogu učinijo.
„Kad to, sine, viđoh sa očima,
Da se odžak snuje od odžaka,
Mili sine, snuje i osniva!“ 4550
Na ćatipe emer strogi dade:
„Sve poslove otrag ostavite!
Na mandatu hizmet učinite!
Dones’te ga da ga potvrdimo,
I da zlatnu turu privalimo!“ 4555
Ustadoše vezirski ćatipi.
Jedni pišu, drugijema daju.
Oni drugi potpis potvrđuju.
Odajama u svakoju redom.
Sami sobom hizmet učiniše. 4560
Ne potraja ni polu sahata,
Mandat odmah pred vezira dođe,
I vezir ga odmah potvrdijo.
Carsku turu turi na mandatu.
U desnu ga ruku prifatijo, 4565
Pa u desnu dodade Mehmedu.
„Naj, Mehmede, desna ruko naša!
Nek je tebe sretno i hajirli,
I za mlogo ljeta i godina!
Dočekao pa te oženijo, 4570
Mijo sine, ko te je rodijo!
Pa i mene zvao u svatove,
Da ti bidem sva’ski starešina!
Mandat, sine, turi u njedrima,
Pa se rahat učin kod vezira! 4575
Pa pogledaj sa mojega dvora,
Mili sine, iz mojega ćoška,
Što igraju u bašču đevojke,
Što igraju i pesme pevaju.“
Mehmed skoči da mu ruku ljubi. 4580
„Fala, pašo, naše ogledalo!
Ako pitaš za Mehmeda tvoga,
Nećeš, pašo, mene ustavljati.
Ne more me babo dočekati.“
Kolik murtat beše Osmanlija, 4585
Čak za njime skoči na nogama:
„Neću, sine, za to pomenuti,
Ni tvom babu hajtar ištetiti,
No haj’, sine, čestiti ti puti!
Selam mahsuz i babu i adžu! 4590
Kaži babu Smajil-alajbegu,
Ako mogne, neka k mene dođe,
Radi gosta, barem mesec dana!“
„Fala pašo, mogu mu kazati,
Na dobro se k vama dolazilo!“ 4595
Mehmed ode na vezirske vrata
do Osmana svoga bajraktara.
Osman vada oba ćulehana
Sa lijevom iz ramena rukom.
Desnu ruku hali ostavijo, 4600
Ako štogođ zao slučaj bide,
Da dofati odmah za gršnicu.
Mehmed side i selam mu dade.
Odmah svoje konje pojahaše.
Sa selama na sokak ispaše. 4605
Obrnu se Osman na Mehmeda:
„Kako, Meho, sa vezirom prođe?“
„Eh, Osmane, ne mogu ti kazat.
Sve se čudim što se žale Turci.
Da nijesmo slučaj udesili, 4610
Justros, brate, u polje zeleno,
Da m’ je babo kazo za vezira,
Babu svome ne bih vjerovao.“
Osman se je grohotom nasmijo.
„E Mehmede, adžamijo luda! 4615
Take su ti, Meho, izdajice.
Oni take daju povlastice.
Ako đegođ zapa’ne vezira,
Onda ćeš ti viđet prijatelja!“
Pa izvadi knjigu iz njedara, 4620
Pa ovako reče Mehimedu:
„Vidiš, moja adžamijo luda,
Ti kad jutros odnese Fatimu,
Kad ja vezah vitke bedevije,
E za kola srebrene kočije, 4625
Ovu knjigu kod kočija nađoh,
Kod onoga njihnog starešine,
Kojemu si pogubijo glavu.
Beše mu se glava skotrljala,
A sa glave kalpak odletijo. 4630
Kod kalpaka ova beše karta.
Vidi kartu šta ti u njoj kaže!“
Mehmed uze knjigu u Osmana.
Kad vidijo šta no šarna piše,
Baš pod potpis uštugli vezira! 4635
Pozdrav sprema pobratimu svome,
U Bogdanu, Petru Dženeralu.
„Oči moje, Petar Dženerale,
Kako smo se u bratstvo saznali,
Nijesam te darom darivao. 4640
Eto tebe opravljam đevojku
Na dar, Fatu Zajim Ali-bega,
Što je tak’e u sve carstvo nema.
Žen’ se š njome, leži sokolove!
Oči moje, Petar Dženerale! 4645
Ni na to te ostaviti neću.
Bolji ću ti peškeš opraviti,
Dvije glave sa dva alajbega,
I njihova sina jedihnika.
Kad Bog dadne te do toga dođem, 4650
Ne bi Bosna mlogo začamala,
Vama bi se u ruke predala,
A za Budim ni pomena nema.
Ja se, Petre, za Budima nadam,
Da u Budim’ prije zasudimo, 4655
Nego što ti opravimo glave.“
Mehmed triput knjigu preučavo,
Pa sam sebi nije vjerovao,
Pa s’ udari rukom po koljenu,
Gotovo mu prskoše čakšire. 4660
Pa tu knjigu turi u njedrima,
Kod mandata što ga vezir dade.
Kud goj išli pred mehćemu sišli,
U avliju konje ućeraše.
Kad je Mehmed u dvor pogledao, 4665
Šta je dvorac Budimca vezira,
Sprem mehćeme đe kadije sude,
Tom se jadu Mehmed začudijo.
„Šta je ovo, brate bajraktare,
Te je ova način u mehćemi? 4670
Ova dvorac bolji od onoga,
Đeno bješe te vezir sudaše!“
„Mehimede, adžamijo luda,
Ovo hi je vezir podigao.
Ovo su ti njemu jatakbaše. 4675
Što je jada palo na svakoga,
Pojam mu je otlen od propasti,
Otlen hućum, gotovi dželati,
S’jedočanstvo cijelo vezira,
U mehćenu kod dvanes kadija. 4680
Kad bi teško došlo za vezira,
Od sultana i carskog fermana,
Oni njemu daju opravdanje,
Pošto hućum od kadija biva,
Jer šerijat drže u rukama. 4685
To je caru prvo vjerovanje.“
Ondar Mehmed pa se začudijo,
I momak se malo naljutijo
Na kadije izdajice carske.
Konja dade Osman-bajraktaru, 4690
Pa ga eto uza merdivene.
Srdan momak na dvorove dođe,
Pa pogleda Mehmed đe su vrata,
Đe su vrata efendi kadija.
Kad pred vrata đe kadije sude, 4695
Tu stajahu dvije nobedžije,
Prijavljuju ko će pred kadiju.
Mehmed dođe pa him selam vika,
Silom selam njemu prifatiše.
Momku više lice zapališe, 4700
Ovako him riječ govorijo:
„Nobedžije, je l’ kadija tuna?
Imam posla. Ja sam jabandžija.
Da pohitro poso izvršimo!“
Viđoše ga dvije nobedžije, 4705
Đe je momak srčan bez hesapa,
Đe su mu se oči zamutile,
Ka da su se krvi natočile.
Malo mu se oba ukloniše,
Sreća njihna, ne zatrkivaše. 4710
Mehmed čohu diže na vratima,
Pa ulježe među ćatipima.
Kad pogleda kadijsku odaju,
Kolika je duga i široka,
Naokolo dvanaes kadija 4715
I vrhovni u čelo kadija,
Iz Budima hafiz-efendija,
Murtat prvi, gori od vezira.
Z donje strane u istoj odaji,
Skraj do ukraj masa načinjena, 4720
Dvades i dva za masom ćatipa,
Svaki kalem u ruke držaše.
Emerove haćim efendije,
On naredi, oni prepisuju.
Velik đido haćim efendija, 4725
U pendžeru pleći prislonijo,
A na hastal čalmu položijo.
Srdan Mehmed pade u odaju,
Srdno stade, srdno selam dade.
Haćim što je đaur od đaura, 4730
Niti ćeret noge potkupljaše,
Niti šćede selam prifatiti,
Koliko se beše naljutijo,
Što ulježe Mehmed bez izuna,
Što ne čeka haćim-efendiju, 4735
Za ulazak da mu izun dade,
Jer je tako u Budimu gradu,
Sve je tako u jade radući,
I gubljući sa gazija glave.
Ali soko trehnu vilicama. 4740
Koliko se haćim naljutijo,
Na pendžer je glavu obrnuo,
Ne gledaše hadžinoga sina,
No gledaše kud je njemu drago.
No kad viđe Hadžiću Mehmede, 4745
Šta no murtat u mehćemi radi,
Pa dofati sablju po balčaku,
Pa sa š njome trupnu o podove.
Od velike sile Mehmedove,
Bi rekao i bi se zakleo, 4750
Da propaše mešćemski podovi,
Srušiše se u donje bojove.
Pa poteže adžemačku ćordu,
I vadi je golu u šakama.
Otrovana sijevaše ćorda, 4755
Ka svetlica sa mrka oblaka.
Kad je murtat tutanj opazijo,
Kad pogleda Hadžića Mešina –
Golu sablju drži u rukama,
Nastrhla se kosa na junaka, 4760
Ka na vuka prosenca meseca,
Digla mu je kalpak i čelenke,
Škrguću mu u vilice zubi,
Ka testerom kada stružu ljudi,
I sa zuba živa vatra skače – 4765
Kad je murtat vidijo Mehmeda,
Sve kadije na noge skočile,
Po pojasu ruke pomatali,
Pred Mehmedom na poklon panuli.
Ćatibska se pera skamenila: 4770
U ruke him krvi ne ostalo,
Ukočene ka da su umrle.
A murtatu vrhovnom kadija,
Murtatu se pamet uzaftila,
Od šideta sokolova sina. 4775
Obadvije na đidu vilice,
Skamenjene baš ko izglavljene.
Zborit šćaše, teke ne mogaše.
Usta mu se jezik uzaftijo.
Pa učinje aman da učini! 4780
Otele se murtatu vilice.
Zadrhtala i glava i brada.
Pa skočijo na noge lagane,
Pa zavika: „Aman, aman, sine!
Aman, aman, i pomagaj, sine! 4785
Ne izgubi ihtijaru glavu!
Imam ženu i đečicu ludu.
Mlad si, sine, ti ćeš se ženiti.
Nemoj svoju mlados’ izgubiti!
Ja sam, sine, pod emer vezira, 4790
Veliki mi posli u rukama,
Do po dana na vršnos predati.
Kad hi, sine, ne bi izvršijo,
S ovo moje u odaji društva,
Svije bi nas razminula glava! 4795
Pa ne znado’ đe si jabandžija,
No ja mišljah da si iz Budima,
Pa da moreš malo pričekati.“
Mehmed ‘vaku reče lakrdiju:
„Nemoj lagat, murtatine carski! 4800
Ako ti je težak poso bijo,
Nije bilo selam prifatiti
teško, svinjo, no okretat glavu!“
Drugi niko ništa ne govori,
Nit govori, niti umijaše. 4805
Murtat opet „Aman!“ učinijo:
„Aman, sine, eto sablje tvoje,
Eto sablje, evo moje glave!
Ja zgrešijo. Ti učini, sine!
Poznadoh te da učinit moreš, 4810
Što namišliš do Boga miloga!“
„Murtatine, mol’ se Boga svoga,
Ka što si ga zabacijo davno!
Tek ne smijem od mojega baba,
Na mene je amanet predao: 4815
’Hajde, sine, hajirli ti bilo!
Da u Budim bez belaja prođeš!’
Đidibašo, ja te nasihate
Moga baba pokoriti neću.
Ako Bog da, kad s’ u Budim vrnem, 4820
Sa svatima da uzmem đevojku,
Mlogome ću na grdilo doći!“
Ništa kučak momku ne zboraše,
Bez niz prsi opružijo bradu,
A iz vrata posnižijo glavu, 4825
K,o da mu je pasja presječena.
Mehmed ‘vako besjedi murtatu:
„Murtatine, viči na mlađije
Da mi odmah izunamu grade –
U Budim sam curu isprosijo – 4830
Izun namu da ponesem babu,
Babu mome Smajil-alajbegu.“
Kad je murtat riječ razumijo:
„O mašala, Hadžiću Mehmede!
Avaj! Što se ogriješi’, sine? 4835
Što ne kaza čije li si dete?
No ga držim na dvoru svojemu!
Sjedi, sjedi, sjedi, sine mijo!“
Pa ga uze haćim-efendija,
Na svoje ga šilte posadijo, 4840
Maveli ga ćurkom prigrnuo.
Mlađi momci čibuk zapališe,
I grku mu kahvu doniješe.
Be da vidiš kurvinoga sina!
Jallah pred njim sjesti na koljena, 4845
Ko i đeca što su u medresu,
Te kad sede pred svog muderisa.
Mehmed vako reče efendiji:
„Sed’ ovamo sa mlom uporedu!
To mi samo podnijet ne more. 4850
U tebe je na obrazu brada,
Sa bijelom dlakom progrušana.
Osobito sediš kod šer’jata,
Da svakome po Kur’anu kažeš.
Ali si ga zaturijo davno, 4855
Ali će te neko naučiti!“
Jedva mu je povrnuo dušu.
Kraj sebe ga sjede us koljeno.
Jedva haćim dušu povrnuo,
Pa ovako reče Mehimedu: 4860
„Sa hajirom velikijem, sine,
I ponosom dugog vekovanja,
Koja ti je cura za venčanje,
I čija je, i ko joj je babo?
Da vičemo, neka mlađi grade! 4865
Oprosti me, što sam očamao!“
„Ime joj je Ali-bega Fata,
Iz Budima soja najboljega.“
Haćim saže u ramena glavu,
Pa ponizi i glavu i bradu. 4870
„Oprosti me, Hadžiću Mehmede!
To je tebe neko prevarijo.
Drugu curu na njezino ime,
Tebe daju da ti je pofalu.
Te Fatime što je kažeš, sine, 4875
Do juče je na dvor njezin bila,
Od juče je došla bujruntija,
Otišle su pašalije carske,
I uzele na silu od majke.
U dvor su je dali kod vezira. 4880
Noćas š njome šta je učinijo,
Već ti dalje ne umijem kazat.“
Mehmed vako besedi kadiji:
„Sve ja znadem šta je š njome bilo.
Što ti kažem, ti mi ono gradi! 4885
Za prevaru nijesu govori.“
Ondar haćim odmah besedijo:
„Sve pobac’te, izunamu grad’te!“
Svi škočiše, te je načineše.
I Mehmedu u ruke dadoše, 4890
I rekoše: „Srećita ti bila,
I sa š njome sokolove lego,
Šćeri prve, potolnje sinove,
Da ti snahe ne zateču zave!
Ti dočeko, ženijo sinove, 4895
Od odžaka ka što si i sebe!
Šćeri tvoje dav’o za zajime,
Ka i što si uz’o od Zajima!“
Mehmed ne šće ni „Fala vi“ reći,
A kamoli njima „Amin!“ reći. 4900
Njihna dova ide naopako.
Viđe momak da su izdajice,
Pa njihove hajir-dove neće.
Momak skoči ka i soko sivi.
Ruke tura u svoje džepove, 4905
Da kadiji izun namu plati.
Pita Mehmed hakim efendiju:
„Kolika je vaša zahmedija?“
Haćim skoči pred njim na nogama,
Pa ovako reče Mehimedu: 4910
„Para nema zahmediju dati.
Da je više tije’ izunama!
B’jeloga ti marijaša neću.“
Mehmed dade dvije madžarije.
Pare bači, ode sa odaje 4915
Kod Osmana smijenjena lica.
Osman pita Hadžića Mehmeda:
„Šta je s tobom, Bog bijo sa tobom!
Što si tako čehru mijenijo?
Da se n’jesi štogođ pobolijo?“ 4920
Mehmed reče Osman-bajraktaru:
„Nijesam se, brate, pobolijo.
Nevjernik me haćim naljutijo.“
Ondar oba sjeli na viteze,
Sokacima k Zajimbegovici. 4925