Jednog vakta od staroga zemana
sultan Selim otvorijo vrata
sa kraljicom od grada Bagdata.
Opremijo sto hiljada vojske,
janjičara sve sina njegova,
i pred njima paše i vezire,
i sa šnjima od rata topove,
i za njima tajin i đephana.
Pa pod Bagdat kraljici na grada,
pa s kraljicom kavgu otvorijo.
Bagdat bijo dvadeset godina.
Ni odbijo vara o’ duvara,
ni Bagdatu ućinijo kvara,
ni Bagdatu nalazijo vrata,
i na vojsku boles’ udarila.
Paše pišu našemu sultanu:
„Sultan care, ogrijalo sunce!
Nije kabil Bagdat prifatiti.
Mi ga bismo dvadeset godina;
ne nađosmo od Bagdata vrata,
ni mogasmo ućiniti kvara.
Da vratimo vojsku i topove,
jer se Bagdat prifatit’ ne more.“
Ka’ ta knjiga od Bagdata dođe,
car pokupi cijelu većeliju,
sve islama svojega imama,
pa im sultan vako besedaše:
„Moje paše i moji veziri!
ja nam valja Bagdat prifatiti,
ja li ravni Stambol ostaviti?“
Svaki šuti, ništa ne besjedi;
Sam skočijo Ragipe vezire,
pa pred carom stade na divana:
„Sultan care, ogrijalo sunce!
Bismo Bagdat dvadeset godina
bez promena danjem i po noći.
Da ga biješ stotinu godina,
nikad Bagdat prifatit’ ne moreš!
pa ja bi’ te nešto savetovao,
sam’ ako ćeš mene poslušati.
Proć se vraga i bela Bagdata!
Pušti Stambol vlašku dedovinu;
a Brusa je bolja za Turčina,
i vaša je vazda dedovina.“
Pa se skoći paša Sehidija.
Stari bijo, pa ga izmakoše.
Pa on stade caru na divana:
„Sultan care, svećevo koljeno!
Ti ne slušaj murtatina tvoga,
murtatina Ragiba vezira!
Ako ćeš me, sultan, poslušati,
dedo će te bolje svetovati.
Nemoj puštat’ stola iz Stambola,
a naćini turali fermana!
Na Bosnu ćeš ferman opraviti,
na gaziju Đerzelez Aliju.
Nek pokupi Bosnu cip cijelu.
Moreš kupit’ stotinu hiljada.
Naćini ga komandar Alijom.
Nek ti Bosna od indata dođe,
a spremi ga pod grada Bagdata.
Bosna će ti Bagdat prifatiti,
iz Bagdata kljuće donijeti.
I car viknu paše i riđale,
sve hislema svojega imama,
da načine turali fermana
na gaziju Đerđelez Aliju.
„Pišite ga Bosni komandarom,
da pokupi Bosnu cip cijelu,
iz Bosne vojske stotinu hiljada,
da mi primi bijela Bagdata!“
Namah gradu turali fermana,
Ferman stasa, do sultana dođe,
i sam sultan muhur udrijo
na gaziju Đerđelez Aliju.
Sultana zove svoga ćohadara:
„Đe si meni, Suka tatarine?
Hajde, siđi u carevu tavlu!
Bira’ konje koje ti je drago,
volj’ ti ate a volj’ ti paripe,
da ti nosiš careva fermana,
da ga nosiš Bosni halovitoj!
Traž’ gaziju Đerđelez Aliju,
u ruke mu ferman uteslimi;
đevab traži sultan od Alije.“
Slježe Suka u carevu tavlju.
Bira ate a bira paripe,
dok menzile konje izvadijo.
Sniješe mu careva fermana.
ferman primi, pa ga poljubijo,
pa u prsi odpući đećermu,
pa priloži careva fermana.
tatar viknu, suruđija pisnu,
zasedoše na konje menzile.
Sve voćelja dovu učiniše,
da otidu zdravo i veselo.
Slježe Suka moru na obalu.
Na obalu nalazi đemiju.
Uvoziše sebe i menzile,
voziše se preko mora ravna
dok ispade šeher Seljaniku.
S Seljanika pitomu Ušćupu,
sa Ušćupa kršu Kaćaniku,
sa Kaćanika uz Kosovo ravno,
sa Kosova ka Jani Pazaru,
Sa Pazara polju Trgovištu,
dok se primi niz Bosnu gradova.
Kud god skita za Aliju pita.
kazaše ga u gradu Kajniđu.
Kad tatarin pod Kajniđu dođe,
pa ete ga uz čaršiju prođe,
pa prilazi novom bazdrđanu,
te upita za Aline dvore.
Bazdrđan mu dvore ukazao.
Kad tatrin na kapiju dođe,
pa zadrma halkom na vratima.
Zveknu halka a jeknu kapija.
Doma nema Đerđelez Alije,
samo stara Alijina majka.
Ona ćula halku na kapiju.
Ona priđe đamu i penđeru,
viknu stara grlom i avazom:
„Ko mi halku dira na kapiju?
Nema doma Đerđelez Alije!“
Tatar pisnu pred gradsku kapiju:
„Stara hanko, Bog ti Đenet dao!
kam’ gazija Đerđelez Alija?
Nosim njemu careva fermana,
da teslimim careva fermana.“
„O moj sine, carski tatrine!
ko j’ Aliji katal učinijo?
Aljo ne da glave badihava.“
Opet tatar staroj odgovara:
„Stara hanko, Bog ti Đenet dao!
ne traži ga sultan po garazu,
no ga sultan traži po junaštvu.
Komandarom gradijo Aliju,
da pokupi Bosnu cip cijelu,
da pokupi sto hiljada vojske,
da devletu sljegne od indata,
da prifati bijela Bagdata.“
Kad stara sabra lakrdiju:
„O moj sine, carski tatarine!
jer se danas đuma dogodila,
vrati konja niz novu ćaršiju.
Tu ćeš naći Đerđelez Aliju,
i teslimi careva fermana.“
I tatarin povrati menzila,
i otide niz novu ćaršiju.
Kad on dođe pred staru đamiju,
kraj đamije u zelenu bašću,
tu sedahu age i begovi
i među njih imam efendija,
i seđaše, avaz im davaše.
Dođe tatar te im selam dade,
i svi odma na noge skočiše.
Svi mu s nogu selam prifatiše,
svi mu redom hošđeldiju dali,
i pitaju za zdravlje sultansko.
I tatarin viknu na menzila:
„Je li tuna Đerđelez Alija?
Al’ je tuna, al’ ga ne poznajem?“
Svi viknuše age i begovi:
„Ko je hođi do desna ramena,
mala suma, pleći širokije,
tanki brci pro oba ramena,
to je nama Đerđelez Alija!“
Ta put tatar odpući đećermu,
iz đećerme izvadi fermana.
„Hod’, gazijo, Đerđelez Alijo,
da prifatiš careva fermana!“
Namah Aljo pođe ka tataru
i pred njime stasa sa divanu.
Sedam puta patu ućinijo,
osmi put je ferman prifatijo,
prifatijo pa ga poljubio.
„Čeka’ malo, carski tatarine!“
Donese ga vaiz efendiji.
Kad je hođa ferman prifatijo,
sedam puta ferman poljubijo,
i niz ferman pregleda jaziju.
A kad vide šta mu fermanprića,
pođoše musuze niz obraze,
a pita ga Đerđelez Alija:
„Ko j’ Aliju katal učinijo,
te ti valjaš suze niz obraze?
Znaš li, ne dam glave badihava?“
„Ne traži te devlet po garazu,
no te sultan traži po junašvu.
Komandarom tebe naćinijo,
da pokupiš Bosnu cip cijelu,
z Bosne vojsku stotinu hiljada,
da devletu sljegneš u hizmetu,
da prifatiš bijela Bagdata.“
Ta put reće Đerđelez Alija:
„Lasno bih mu Bosnu pokupijo,
i lašnji mu Bagdat prifatijo.
Imam staru majku u odaji.
Ako majka meni izum dade,
ja ću caru hizmet ućiniti.“
Ta put reće carskom tatarinu:
„Haj’mo sada kod mojijeh dvora!
Noćas ćemo konak ućiniti,
pa da vidim s majkom u odaji;
šta će moja majka odgovorit’,
ja ću caru đevab pošlje vratit.’“
Ode Aljo novijm sokakom,
i za njime carev tatarine.
Ispadoše sedam bajraktara,
pifatiše careva tatara,
izvedoše gore u odaju.
Jedni konje u tople podrume,
jedni njihke gori na bojeve.
Namah Aljo majku dozovno,
pa od cara kažuje fermana.
„Šta ću, majko, caru povratiti?“
„Hajde, sine, caru u hismetluk!
Pokupi mu sto hiljada vojske!“
Ta put majci Aljo odgovara:
„Kako ću mu vojsku pokupiti,
i sa vojskom pod Bagdat otići?
Znaš, skoro sam curu isporsijo
u Budimu Budimku Fatimu,
a cura se bez roda desila.
Azgin joj se Vlahće nafatilo,
azgin Vlahće Lauš đenerale.
Kad će mene ćuti u Bagdatu,
on će s vojskom sljeći u Budima,
pa će meni zajagmit Fatimu,
pa ću brukom ostat’ do vijeka.“
„Majka će te, sine, svetovati.
Ti naćini knjigu šarovitu,
spremaj s knjigom Kahra bajraktara,
spremaj knjigu Budimki Fatimi,
more li te s rzom prićekati,
more li se branit’ o’ dušmana.
Tad će fata đeva povaratiti,
ti ćeđ caru đevab đevabiti.“
Namah Aljo knjigu naćinijo.
Viknu Aljo Kahra bajraktara:
„Brže bolje opremi paripa;
nosi knjigu Budimki Fatimi!“
Brže Kahro usta na nogama,
i opremi konja u podrumu.
Brže Aljo knjigu iznosijo,
teslimi je Kahru bajraktaru.
„Brže tera’ konja do Budima!
Fatimi ćeš knjigu teslimiti.“
Ode Kahro, zasede paripa
ode Kahro sa grada Kajniđe,
i silježe do grada Budima,
i pred dvore Budimke Fatime,
i tu nađe sedam bajraktara.
Kako stiže te him selam dade,
svi skoćiše, selam prifatiše,
i sitne mu hožđeldije daju.
Pitaju se za mir i za zdravlje,
i pitaju za Alino zdravlje.
Ta put Kahro reće bajraktaru:
„Je li tuna Budimka Fatima,
da teslimim knjigu od Alije,
nikom drugom vet njojzi u ruke?“
Trču bolje sedam bajraktara,
te Fatimi haber ućiniše.
Slježe brže Budimka Fatima.
Sitne Kahru hožđeldije daje.
Za mirno se upituju zdravlje,
i za zdravlje pita Alijino,
i Kahro joj knjigu teslimijo.
Traži Kahro đevab od Fatime.
Kad Fatima knjigu razgrnula,
a kad viđe što jazija prića,
tu spuštila, drugu dofatila,
ode drugu knjigu načiniti.
I šta beše u knjigu udarila?
„Ću l’, gazijo Đerđelez Alijo!
kupi z Bosnu stotinu hiljada!
Haj’ develtu šljegni u hizmetu
i prifati bijela Bagdata!
A ne boj’ se rza ni Fatime!
Branit’ ću se tri godine dana.
Da me skolu sviju sedam kralja,
branit ću se od Budima grada.
Da me biju topom i kuhvetom,
ne mogu mi kvara učiniti.
Ako nećeš tako uraditi,
spremi Fati kanajli dorata,
i spremi mi sablju s muhurima.
Ja ću caru Bosnu pokupiti,
i caru ću Bagdat prifatiti.
Ja ću tebe đerđef i kudelju;
sedi, predi s majkom u odaju!“
Kahru knjigu teslimi Fatima,
a kad Kahro u Kajniđe dođe,
pa Aliji knjigu teslimijo.
Pa kad Aljo knjgu pregledao.
A kad viđe šta mu knjiga prića,
majci svojoj nausnice prića:
„E, što mene prekori Fatima!
Ako ne bi’ caru polazio,
ako ne bi’ vojsku pokupijo,
da joj spremim kanajli dorata,
da joj spremim sablju s muhurima,
ona meni đerđef i kudelju,
da će ona pokupit’ Krajinu,
da će caru šljeći od indata,
da prifati bijela Bagdata.“
Ta put Aljo buruntiju gradi:
„Čekaj, sultan, tri meseca Alja,
dok pokupi sto hiljada vojske,
pa ću doći u Stambolu gradu,
i šljeći ću do grada Bagdata.
Sad ćeš meni dovu učiniti.
Lasno ću ti Bagdat prifatiti.“
Kad Alija knjigu naćinijo,
teslimi je carskom tatarinu,
i opremi careva tatara.
Sad Alija sede do penđera,
knjigu maši, kaljem drvo traži,
na bosanskome redom poglavice.
Pa sad viknu sedam bajraktara:
„Sprem’te, momci, sedam ćuljehana,
da nosite knjige šarovite
sve niz Bosnu i Hercegovinu!“
Odmah momci konje opremiše,
Svaki svoju knjigu prifatijo.
Isprati hi Đerđelez Alija.
Mesec im je vade okratijo.
Druge Aljo momke dozovnuo:
jedne momke po selima sprema,
da kupuju bijelu pšenicu;
druge momke na Bać za ovnove,
treće sprema na Strem za volove.
Sprema hranu Bosni cip cijeloj.
Hizmećari hizmet učiniše;
na kolima bijela pšenica,
premelju je redom degermeni,
i sa Baća dolazu ovnovi,
i sa Strema šareni volovi.
Pa u polje izvede majstore,
te naćinja sve redom furune.
Pa sad opet momke dozovnuo,
te na polje kasapnicu gradi.
Viknu Alja momke na kapiju:
„Iznesite čerge i čadore,
razapinj’te polju kajniškomu!“
U to stiže sedam bajraktara.
Na kapiju konje razjahaše,
i srete hi Đerđelez Alija,
i svijema hožđeldiju daje.
Oni njemu bolje prifaćaju.
„Jeste l’, momci, zdravo i veselo?
Jeste l’ svaku knjigu rasturili?“
„Jesmo, Aljo, careva gazijo.“
Ode Aljo opet u odaju.
Kad je drugi mesec nastupijo,
jedno jutro beše poranijo,
za Bosnu se hazur ućinijo,
i sednuo đamu do penđera.
Vedro beše, stade tutnjavina.
Uviše se zeleni bajraci,
zapevaše iz grla Bošnjaci,
izbi Šala sa grada Mostara.
Drma Šala s trideset i dva grada,
a za Šalom trideset hiljada.
Viknu Aljo brže bajraktare:
„Haj’, šljegnite, Šalu prifatite!
Doved’te ga k meni u odaju,
a svu vojsku polju ćadorima!“
Nije dugo, zatutnje planina,
sad ispade sedam bajraktara,
a za njima beg Mustajbeg Lićki,
a za begom dvanaes hiljada.
Opet vreme, zatutnje planina,
pa ispade kladuški serdare,
na đogata konja halovita,
a za njime momak na doratu.
Zelen bajrak nosi u rukama.
To bijaše Mujović Halile,
a za njime hiljadu junaka,
sve konjika, peše ni jednoga.
Viknu Aljo sedam bajraktara:
„Doved’te mi Muja u odaju
i Halila brata njegovoga,
a družinu poljem ćadorima!“
Malo vreme, zatutnje planina,
a ispade momak na doratu.
Tanki brci pro oba ramena.
Usukao uz ruke rukave;
baca đidu ispod oblakova,
sve je fata na doratu svome.
I za njime hiljadu junaka.
Ono bješe Bojičić Alija.
Viknu Aljo sedam bajraktara:
„Prifatite Bojičić Aliju!
Doved’te ga k meni u odaju,
a družinu poljem ćadorima!“
Po planini stade tutnjavina.
Sad ispade Kovača Ramo,
i za njime hiljadu junaka.
Viknu Aljo sedam bajraktara:
„Prifatite se Kovača Rama!
doved’te ga k meni u odaju,
a družinu poljem ćadorima!“
Opet jeka, zatutnja planina,
sad ispade momak na zekanu,
i za njime hiljadu junaka.
To bijaše Tanković Osmane.
Viknu Aljo sedam bajraktara:
„Prifatite Tanković Osmana!
Doved’te ga k meni u odaju,
a družinu poljem ćadorima!“
Opet vreme, zatutnja planina,
sad ispade hođa Šuvajlija,
i za njime dvanaes hiljada.
Viknu Aljo sedam bajraktara:
„Prifatite hođu Šuvajliju!“
A šljegoše te ga prifatiše,
izvedoše gore na bojeve.
Opet vreme, zatutnja planina,
sad ispade Kuna Hasanaga,
i za njime tri hiljade druga.
Viknu Aljo sedam bajraktara:
„Prifatite Kunu Hasanagu!
Doved’te ga k meni u odaju,
a družinu poljem ćadorima!“
Opet jeka, zatutnje planina,
izbi dedo Ćejvanaga stari,
i za njime hiljadu junaka.
Viknu Aljo sedam bajraktara:
„Prifatite agu Ćejvanagu!
Doved’te ga k meni u odaju,
a družinu poljem ćadorima!“
Opet jeka, zatutnje planina,
izbi Talje na konja kulaša.
A na Talja od jarca ćakšire,
a na glavu kapa vučetina.
Kroz kapu mu perćin prokvasao.
Opasao komad silašine;
za silahom dvije zlatajlije.
Na kulaša sedla ni samara.
S jedne strane topuz od ćelika;
on ga tiće, on mu se spotiće.
Svak se smije Talju i kulašu.
a za njime trista Orašana;
sve pod njima konji alatasti,
a na njima plećasti junaci.
Na plećima crne talagane,
a na silah šute jatagani,
a u ruke oluli šešane.
Viknu Aljo sedam bajraktara:
„Prifatite Talja Ličanina!
Doved’te ga k meni u odaju,
a družinu poljem ćadorima!“
A kad Talje na kapiju dođe,
viknu Talje grlom i avazom:
„O gazijo, Đerđelez Alijo!
Nema vakta više držat’ vojsku.
Daljeko je zemlji putovati.
Valja šljeći do grada Bagdata.“
Ta put Aljo Talju odgovara:
„Ima vakta još nešto ćekati.
Ćekam otud kaka sanđaktara.“
Sad da vidiš Budimku Fatimu.
Dobo jedno jutro poranila,
sabah namaz tećmil učinila,
pa je šljegla kuli niz bojeve,
i eve je novijem sokakom,
doklen siđe u novu ćaršiju
do Omera mlada berberina,
te Omera Bogom bratimila,
i Omer joj za bratimstvo prima,
i Fatima rijeć progovara:
„Omerine, novi pobratime!
da obriješ kosu u Fatime.
Neću brijat’ kosu za svatova,
no devletu hoću u hizmetu.
Ostavi mi turali perćina,
ka što turski nosu bajraktari!“
I Omer joj kosu podbrijava.
Niz leđa joj perćin rašćešljao.
Skoči Fata, namah polazila.
Desnom rukom u špagove maši,
dade pobru dvanaes dukata,
te darova pobratima nova.
Odmah Fata sokacima pođe.
Telal viće budimskoj ćaršiji,
i telali krilata đogata.
Pita Fata telalbašu mlada:
„Ći’ji danas đogat na telalu?“
Telalabaša Fati odgovara:
„To je đogat Budimlije Muja,
što ga devlet katalukom traži.
sve prodao te je poharćio;
sve bežući od grada do grada.
Do đogata konja sagonijo.
Sad na telal prodaje đogata.“
Pita Fata telalbašu mlada:
„Koliko je ispao dukata?“
„Ispao je pet stotin’ dukata.“
Pet stotina preturi Fatima,
i telal joj teslimi đogata.
„Telalbašo, imana ti tvoga!
selam ćeš mi Budimliji Muju.
Ne kupujem đoga za svatova,
no kupujem caru za hizmeta.
Hoće butum Bosna u Bagdatu.
Ako Bog da, šljegnem do Stambola,
a ispadnem caru na divana
najprije ću itljak izvaditi,
na turčina Budimliju Muja,
izvadiću itljak burntliju,
da ga care već tražiti neće.
Opet ću mu poklonit’ đogata.“
I dade mu hiljadu dukata,
pa đogata povede Fatima,
dovede ga na svoju kapiju.
Sretoše ga sedam hizmećara.
Fatima im tako odgovora:
„Timar’te mi široka đogata,
i na njega takum udarite,
sve od srme i čistoga zlata,
s obe strane zlatne kuburlije!“
Fatima him teslimi đogata,
i otide uz bojeve kuli.
Pa prilazi šarenu sanduku,
iz sanduka bošću izvadila.
tri mu zlatna pera rastvorila,
sve izvadi od zlata haljine,
ka što turski nose bajraktari.
Pa opasa siljah i oružje,
i o kuku zlatnu ćemerliju,
i na glavu fesa finofesa,
i za fesom trambolos pojasa,
a za ćalmu od zlata ćelenke.
Pa natuće ćizme i kalćine,
pa dofati sartijam bisage,
pa ulježe u odaju svoju,
đe joj stoji zlato na kupove,
i nagrnu meke mađarije.
Izmećarinosahu bisage,
pro đogata konja proturiše,
pa ih svijeh darova Fatima,
i š njima se halal ućinila,
amanet im kuću ućinila.
Bismiljetom zasede đogata,
i Fatima krenu na đogata.
Đogatu se konju zamolila:
„Moj đogate, moj po Bogu brate!
Puta ne znam, kalauza nemam.
Svud si s Mujom zemlje preobijo;
da me svedeš do grada Kajniđe!“
Ode Fata zemljom i planinom.
Dođe đogat na vrh od planine;
tu su đade na ćitiri strane,
z desna đada Liki i Grbavi,
druga đada ka Ešćli Kladuši
treća đada ka gradu Mostaru,
a ćetvrta Kajniđi gradu.
Uze đogat đadu ka Kajniđi.
Kad ispade na vrh od planine,
a pogleda polja kajniđskoga,
što god polja, vojska pritisnula,
konj do konja, junak do junaka.
Kad udari polju zelenome,
ta put Fata naljuti đogata.
Z đemova mu munje sijevaju.
A Alija beše do penđera,
a durbinom gleda ka planini.
Čim ugleda Budimku Fatimu,
begenisa konja i Fatimu,
i Alija skoći na nogama.
Hitro pođe, niz skaljine ode,
i ispade novijem sokakom,
sa sokaka polju na jaliji,
da on srete Budimku Fatimu.
Kad ga vide Budimka Fatima
pozna Alja đuvegiju svoga,
pa na svoje srce pomislila:
„Da me srete jašući đogata,
grehota me naći na đogatu.“
Pa se skide te vodi đogata,
te se sreše; Fata selam dade,
selam primi, hožđeldiju daje.
Obadvije ruke razširijo;
on hoćaše zagrlit’ Fatimu,
hoćaše je u lice ljubiti.
Na mudro se doseti Fatima.
„O gazijo, Đerđelez Alijo!
Neveste se u obraze ljubu,
gazije se do siljaha ljubu.“
Sagnuše se jedan po drugome,
do siljaha pa se poljubiše.
Pita Fatu Đerđelez Alija:
„Bajraktare, od kud te imasmo?
S kojega si grada i palanke?“
Progovara Budimka Fatima:
„Ja sam glavom Budimlija Mujo,
što me devlet katalukom traži,
pa je bežah od grada do grada,
te se hrani’ i oda zla brani’.
Čuh da hoćeš s vojskom u Bagdata,
pa me moje srce ponijelo,
da šljegnemo do grada Bagdata,
ne bi l’tamo šehit poginuo,
da me više car tražiti neće.“
„Zar ti li si Budimlija Mujo?
ako zdravo kod devleta šljegnem,
izvadiću itljak buruntiju,
da te sultan već tražiti neće.“
Povede ga pod bojeve kuli.
Ta put reće Đerđelez Alija:
„Brate mijo, Budimlija Mujo!
Begenišem tebe i đogata.
Da mi primiš careva sanđaka,
da mi vojski bideš bajraktarom!“
I Fatima sanđak prifatila.
Aljo viknu redom poglavice:
„Stasa sanđak, da krenemo vojsku!“
Svaki od njih usta na nogama,
vojski svojoj svaki haber dade:
„Ko je konjik, pritegni paripa,
ko je peše, na noge opanke!“
Stasa vojska u polje zeleno.
Aljo svoga zasede dorata,
i Fatima zasede đogata,
i u ruke bajrak dofatila.
Sam najprvi Đerđelez Alija,
pa za njime Budimka Fatima,
za Fatimom Šala sa Mostara,
pa za Šalom hođa Šuvajlija,
pa za njime beg lićki Mustajbeg,
a za njime sa Kladuše Mujo,
a za Mujom Ćejvan dedo stari,
pa za njime Kuna Hasanaga,
pa za njime Bojičić Alija,
pa za njime od Kovaća Ramo,
pa za Ramom Tanković Osmane,
pa za njime Talje na kulaša.
pa sad vojska kreće na buljuke.
Sad odoše zemljom i svijetom,
pa šljegoše šeher Seljaniku,
i u more nađoše đemije.
Voziše se morem nesitijem,
dok izbiše kod grada Stambola.
Našem caru haber ućiniše,
đe mu Bosna iđe od indata,
i pred Bosnom Đerđelez Alija.
Sultan daje pare nebrojene,
a drugijem ate i paripe,
a drugijem ćohu nerezatu.
Pa dozovnu paše i vezire,
da iznesu careve ćadore,
kraj ćadora taze akćibaše,
kraj akćija careve kazane,
kraj kazana mesa ovnujskoga,
i bijela ljeba sultanskoga,
da prifatu Bosnu cip cijelu,
Stiže Bosna pod carske ćadore.
Tu je vojska konak konaćila.
Kad samnulo i zgrijalo sunce,
car opremi dva svoja kavaza.
Traži Alja Bosni komandara,
da pred carom dođe do divana.“
Aljo pasa siljah i oružje,
za kavaza pođe sokacima,
a kad dođe u carsku kapiju,
tu se redom dvanaes kapija,
na svaku je carski nobeđija,
ljuto pisnu carski nobeđija:
„Hej, Bošnjaće, izgubijo glavu!
Pred carom se tako ne ulazi!
Skini sablju a skini oružje!“
Prevariše Đerzelez Aliju.
Skide sablju a maće oružje,
maće ćizme a maće kalćine.
Rezilj Aljo pred devletom pođe.
kad sultanu na divan iziđe,
pa poleće ruci i koljenu,
i pod carom poljubi serđadu.
Izmaće se, stade na divanu.
Car pogleda Đerzelez Aliju.
Car sad viknu dva svoja kavaza:
„Vodite ga tvrdu bezistanu!
Nije Aljo što svjetina priča.
Kamen će mi Bagdat prifatiti!“
Vodiše ga tvrdu bezistanu.
Sad car viknu dva svoja kavaza:
„Doved’te mi Bosne sanđaktara!“
Kad dođoše carevi kavazi,
a dođoše pred ćador Fatimi,
a viknuše dva carska kavaza:
„Kamo vama z Bosne sanđaktara?
Njega devlet na divanu traži.“
Pa kad Fata đipi na nogama,
pa opasa siljah i oružje,
a natuće ćizme i kalćine,
za kavaze pođe sokacima.
Kad dođe u carsku kapiju,
pa kad viđe Aljino oružje,
zub o zubu uškrgnu Fatima,
a za zube živa vatra skaće.
Ljuto pisnu carski nobeđija:
„Hej, Bošnjaci, izgubili glavu!
Skin oružje, ne pomera’ dalje!“
Fati šlježe ruka do balćaka,
sama joj se ćorda povadila,
stade redom seći nobeđije.
Dvanaes mu tećmili Fatima,
krvnom ćordom red devlet dođe,
ljevom rukom ćordu zadržala,
desnom rukom carsku ruku ljubi,
pa s izmaće, stade na divana.
ta put sultan reće lakrdiju:
„Ha mašala, mojega gazije!
Ova’ će mi Bagdat prifatiti!
Zbor’, gazijo, branjevine nemaš,
šta ti topa treba i kuhveta!“
Ta put pisnu Budimka Fatima:
„Nađ’ mi Alja z Bosne komandara,
pa ću đevab za Bagdata dati!“
Viknu sultan dva svoja kavaza:
„Da’te Alja z Bosne komandara!“
Dovedoše Đerzelez Aliju.
Ta put Fata priđe kraj Alije:
„Zbor Alijo, što si govorio!“
Ta put pisnu Đerzelez Alija:
„Da’ mi, sultan, itljak buruntiju
na Turćina Budimliju Muja,
što ti njeg katalukom tražiš!“
Ta put sultan pa him odgovara:
„Toga Muja ni čuo nijesam,
a ne da ga katalukom tražim.“
Pa sve viknu sve redom ćatipe,
i bosanski tefter potražijo.
„Potražite Budimliju Muja!“
Potražiše te ga nalaziše.
Murtati ga katal ućinili
bez znavanja našega sultana.
Sultan dade itljak buruntiju;
naćini mu knjigu pod muhurom,
da ga nikad već tražiti neće.
Ta put pisnu Budimka Fatima:
„Ja sam glavom Budimlija Mujo,
i ja ću ti Bagdat prifatiti,
i Bagdata kljuće donijeti.
Ni s tijem te ostaviti neću.
Dovešću ti bagdatsku kraljicu,
i š njom ću te, care, oženiti.“
Ta put sultan care progovara:
„Kolko tražiš topa i kuhveta?“
„Neću, care, topa ni kuhveta;
samo ćeš mi dovu unijeti.“
I naprijed izgura Aliju,
i šljegoše pravo na kapiju,
i dođoše među svoju vojsku.
Ta put reče Budimka Fatima:
„O Alijo, careva gazijo!
teslim tebe careva sanđaka,
a dadni mi izum i halala,
da mojega zasedem đogata,
da ja siđem pravo u Bagdata,
da potražim od Bagdata vrata!“
Odgovori Đerđelez Alija:
„Nije lasno do Bagdat sići.
Do Bagdata trideset konaka.
Tamo đadu pogodit’ ne moreš.“
Ta put zbori Budimka Fatima:
„Ja ću lasno đadu pogoditi.
Kud je pošlo stotinu hiljada,
i na kola carevi topovi,
sve su kola zemlju prodirali.“
Alija joj izum poklonijo.
Namah Fata opremi đogata,
jalah reče, zasede đogata.
„Alal tebe, Bosna cip cijepla
i gazija Đerđelez Alija!“
Ode Fata konak po konaku,
doklen stiže do grada Bagdata.
Vid’ kraljice sa grada Bagdata!
Oko šehera grad je načinjela,
oko grada hendek ukopala,
i nad hendek vode navratila,
dubljinom je dvadeset aršina,
a širina dvades i ćetiri,
da mu Bagdat od juriša ćuva.
Kad je akšam na zemlju panuo,
ta put Fata do hendeka priđe,
pa pobila đidu na ledinu,
a za đidu poveza đogata,
pa uz ruke usuka rukave.
Ona priđe vodi i hendeku,
te na sebe avdes udarila,
pa sad dođe kod konja đogata,
pa s terćija svileno serđade.
Prostrije ga po zelenoj travi,
te klanjala akšamskoga namaza.
Tu Fatima konak konaćila.
Kad je rana zora udarila,
ta put Fata na noge skoćila,
pa uz ruke usuka rukave.
Opet priđe vodi na hendeku,
te na sebe avdes udarila.
Pa se vrati kod konja đogata,
pa prostrije svileno serđade.
Sabah namaz klanjala Fatima.
Kad je z desne strane seljam dala,
pa mu neđto viknu od havaja:
„Hej, insanu što si kod Bagdata!
Ćekaj zlatnu šipku od nebesa!
Panuće ti kod desna koljena.
Desnom ćeš je rukom prifatiti,
Bismiljetom đipi na nogama,
namah svoga zasedi đogata,
a sve ćekaj kad ogrije sunce!
Đe će prvo sunce ogrijati
na Bagdatu kraljičinom gradu,
tu su vrata od Bagdata grada.
Nažen’ konja brže na vratima.
Sama će ti šipka polećeti,
šinuće ti vrata od Bagdata;
sama će se vrata otvoriti.
Nažen’ konja pravo uz Bagdata;
Dobra će te sreća nameriti.“
Šipka pade kod desna koljena;
desnom rukom prifati Fatima,
Bismiljetom đipi na nogama.
Opet Fata zasede đogata,
i sve ćeka dok ogrije sunce.
Nagna fata bijela đogata;
daleko je đogat preskoćijo,
šes aršina suha zakućijo.
Ode Fata uz grada Bagdata.
Sad okrenu redom sokacima,
pa ispade u jednu jaliju,
đe su dvori bagdatske kraljice.
Ispala je bagdatska kraljica
ispred dvora vodi šadrvanu.
Tu s’ umila i Bogu molila;
tu kraljica gledala Fatimu.
A dvoru je trideset pandura.
Pa govori bagdatska krlajica:
„Eve danas Budimlije Muja!
Bi me sultan dvadeset godina;
sve me topom bijo i kuhvetom.
Nit’ mi odbi vara o’ duvara,
niti može ućiniti kvara.
Jednom šlježe Budimlija Mujo,
te mi šćaše Bagdat preleteti
na njegova krilata đogata,
pa ja viknu’ huđum na topove.
Uplašiše đoga budimskoga.
O’ ta put mi nije dolazijo.
Eve danas Bagdat preletijo!
Tek ako je Budimlija Muja,
sve će platit’ što je ućinijo!“
U to stiže Budimka Fatima,
stiže Fata i pomoć joj dade,
i krlajica ljuto odgovara:
„Što se krstiš kad nevolje nemaš?
Ti si glavom Budimlija Mujo.“
Odgovara Budimka Fatima:
„Ne turći me, gospo, bez nevolje!
Ja nijesam Budimlija Mujo,
no po ime Komljen bajraktare.
Bajraktar sam bećkoga ćesara,
a đogat je Budimlija Muja.
Ćesar mi je tembih ućinijo,
i dada mi stotinu pandura,
da tražimo zemlju zulumćara,
zulumćara Budimliju Muja.
Potražismo, pa ga potrefismo,
stadosmo se varat’ i udarat’.
Bog nam dade te ga zadobismo.
Ja sam njemu posekao glavu,
i uzeo njegova đogata,
pa ga svedo’ bećkome ćesaru.
Ćesar ima sina Milutina.
Đogatu se ašik ućinijo.
Šćaše mene da otme đogata.
Ne dado’ ga za života moga,
pa se ćesar na me naljutijo,
te me k tebe surgun ućinijo,
da ti haber nosim u Bagdatu,
đe je tebe sad Bosna svoćila,
vojske s Bosne stotinu hiljada,
i pred njima Đerđelez Alija.“
Ta put reće bagdatska kraljica:
„Neka Bosne i neka sultana!
Da me bije stotinu godina,
ne mogu mi Bagdat prifatiti.
No ćuj, brate, Komljen bajraktare!
Držaću te u kafaz odaji,
hraniću te hljebom bijelijem,
i debelim mesom ovnujskijem;
pojiće te pivom crvenijem,
para dati koliko ti drago,
samo meni podadni đogata.“
Ta put zbori Budimka Fatima:
„Za pare ga prodati ne mogu.
tebe ću ga, gospo, pokloniti.
Ne moreš ti jahati đogata.
Ti kraljice, skoći na stolicu;
da primaknem mojega đogata,
uspenji se meni na sapima,
te ćeš poznat’ marifet đogatu.“
Prevari je Budimka Fatima,
a kraljica skoći na đogata,
pa zasede đogu na sapima.
Tri put hitro pasom opasala,
četvrtijem od sablje kajasom.
„Da ne paneš, badatska kraljice.“
Nagna Fata novijem sokakom,
a kad beše blizu na kapiji,
pita fata bagdadsku kraljicu:
„Đe su tebe od hazine kljući?“
U njedra hi ukaza kraljica.
Ta put reće Budimka Fatima:
„Drž’ se dobro, bagdatska kraljica!
Ovo nije Komljen bajraktare,
no sam glavom Budimlija Mujo!
Uzmi želju z bijela Bagdata!
Ti već Bagdat nikad videt’ nećeš.“
Pa udari na gradsku kapiju.
Tu bijaše stotinu pandura.
Fati ruka šlježe do balćaka,
samo ćorda pisnu od balćaka.
Ljuto pišti bagdatska kraljica:
„Zaviknite hudum na topove!
Odvede me Budimlija Mujo.“
Seće Fata glave s obe strane,
izbi Fata na gradsku kapiju.
Đogat hitro endek preskoćijo,
i udari poljem bagdatskijem,
a pucaju bagdatski topovi,
i gađaju đoga budimskoga,
ne bi li ga š ćim god uplašili.
Bog im dade, i sreća donese,
nit’ ga plašu, niti ćinu kvara.
U prvi je konak sustignula,
i drugi je konak dolazila,
kad poglednu bagdatsku kraljicu,
pa mu vide đerdan od zumruta,
pa mu skide đerdan sa grijoca.
na dvije ga pole razdvojila;
jednu polu na jedan đep turila,
drugu polu na drugi turila.
Na treći je konak dolazila.
Tuna srete Đerđelez Aliju,
za Alijom sto hiljada vojske,
i tu stiže i seljam mu dade.
Aljo, skoći, ruke raširijo,
raširijo, te je zagrlijo.
„Jesi l’ brate u životu, Mujo?“
Ta put reće Budimka Fatima:
„Jesam, brate, Đerđelez Alija.
Hajde Aljo, pravo u Bagdatu!
Našao sam vrata od Bagdata.
U redu su vrata otvorena.
Hajde s vojskom pravo u Bagdatu.
Poveo sam bagdatsku kraljicu,
da oženim našega sultana,
i nosim mu kljuće od Bagdata.
Haj’, pokupi kljuće i haraće!“
Izvadila polu od đerdana,
te ga dade Đerđelez Aliji.
„Sad ja hoću pravo kod sultana,
da teslimi kljuće i kraljicu,
i da ištem izum u sultana,
da se vratim u Budimu gradu.
Držaću vam hudut i granice.“
S Alijom se halal ućineše.
Aljo pravo ode ka Bagdatu,
pravo Fata ode kod sultana.
Kada sultanu na muštuluk došli,
sultan daje pare nebrojene,
đe mu ideBudimlija Mujo,
i vodi mu bagdatsku kraljicu.
Kad Fatima dođe pred sultana
i za rukom vođaše kraljicu,
pa iziđe caru na divana.
Sultan skoći, na koljena stade.
„Đe s’ gazijo, Budimlija Mujo?
„Evo, sultan, ogrijalo sunce!
Đaba tebe bagdatska kraljica!
Bagdatu sam vrata nalazijo,
nalazijo, pa hi otvorijo,
i više se zatvoriti neće.
Ode Aljo svojskom u Bagdata!“
„Šta ćeš iskat’, Budimlija Mujo?
Volj’ ti pašom, a volj’ ti vezirom?“
„Sultan care, ogrijalo sunce!
Ni ću pašom, niti ću vezirom.
Da mi senet pod muhurom dadneš,
da zasudim tri dana bijela,
šta uradim da se ne naljutiš!“
I sultan je senet naćinijo.
Što car rekne, to poreć ne more.
I sam svoj je muhur udarijo.
Pa postavi Fatu na vućelju.
Traži Fata paše i vezire,
i potraži pašu Sehidliju,
sve hislema carskoga imama,
pa pokupi paše i vezire,
i pokupi lale i riđale,
sto i trides i ćetiri više,
pa na vrata ćetiri đeljata,
pa sve redom ispudi Fatima.
Na đeljate okom namignula.
a đeljati sve kidaju glave.
Sto i trides tećmili Fatima.
Sam’ ćetiri beše ostavila:
ostavila pašu Sehidliju,
ostavila muhur sahibiju,
i ostavi pašu Mahmut pašu,
a do cara carskoga imama.
Pa za sablju prifati Fatima,
pa suoći carskoga imama.
Pod đube se sakri se sultanu.
Ljuto pisnu Budimka Fatima:
„Mikni đube, poseko ti ruke!“
Sultan diže đube ponaviše.
Šinu Fata, poseče mu glavu.
Kad mu skoći i kapa i glava,
šes mu krsta s kape iskoćiše.
Žao bi ga našemu sultanu:
„Vid’ ko ti je imamahođa bijo!“
Sultan pita Budimku Fatimu:
„Da l’ je s kape, al’ je stvoje šake?“
No svedoći bagdatska krlajica:
„Iz kape su krsti iskoćili.“
Sad Fatima besedi sultanu:
„Da mi dadneš na Bosnu berate,
sve na age redom agaluke,
na begove bijele berate,
na imame redom terzimate,
na spahije redom spahiluke,
da spominje Bosna do vijeka,
i sad sultan da mi izum dadneš,
da ja odem bijelomu Budimu,
da ja ćuvam hudut i granice,
dok se Bosna sa Bagdata vrati,
a blizu je hudut i granica.“
Sve car dade, zbor učinjet’ ne šće.
Ta put zbori Budimka Fatima:
„Đaba tebe bagdatska kraljica,
i đaba ti kljući od Bagdata.
Sad ćeš vojsku spremat’ u Bagdatu;
nek pokupi harač i miriju!“
Sultan ga je darom darovao,
i Fatima poleće mu k ruci.
Iska izum, krenu na vratima.
Namah Fata šlježe kod đogata,
i pratu ga carevi kavazi,
i Fata se maši na đogata.
Krenu Fata sa Stambola grada,
a kad moru na obalu dođe,
i na more pogodi đemiju,
i uvozi sebe i đogata,
preko mora otide Fatima,
dok ispade šeher Seljaniku.
Ta put Fata zasede đogata,
lak polako do Budima dođe.
Kad Fatima dođe do Budima,
do Budima, do svojijeh dvora,
sretoše je redom tevabije.
Svi joj redom hošđeldiju daju,
i pitaju za Aljino zdravlje,
i kupu se age i begovi
na tebriću Budimki Fatimi.
Kad se puna napuni godina,
ta put stiže Đerđelez Alija,
i stiže mu vojska cip cijela.
Svakom sultan dodao nišane,
đe je Bosna gajret učinjela.
I Alija k majci dolazijo,
i Alija majku upituje:
„Imaš, majko, haber od Fatime,
da l’ me čeka Budimka Fatima?“
Majka kaže: „Ništa haber nemam.
piši knjigu Budimki Fatimi
je li vakat da je prevedemo,
što će Fata đevab povratiti;
spremi s knjigom Kahra bajraktara.“
namah Aljo knjigu naćinjeo,
i na knjizi upisa Fatimi:
„O gospođo, Budimko Fatimo!
Da l’ me ćekaš u Budimu gradu?
Je li vakat da spremam svatove?“
Pa ga dade Kahro bajraktare.
Ode Kahro zemljom i svijetom,
a kad dođe do grada Budima,
baš pod dvore Budimke Fatime,
sretoše ga dvanes tevabija.
Kahrimanu hošđeldiju daju.
Ta put Kahro njima govoraše:
„Je li doma Budimka Fatima,
da mu dadnem knjigu od Aljije?“
Rekoše mu redom tevabije:
„U kafaz je Budimka Fatima.“
„Otiđite, haber ućinite!
nek ispane do gradske kapije,
da mu dadnem knjigu od Alije!“
Otiđoše, haber učiniše.
Šlježe Fata na gradsku kapiju,
e sad Kahru hožđeldiju daje,
i za zdravlje pita Aljijino:
„Je l’ došo sa grada Bagdata?
je l’ primijo bijela Bagdata?“
„Jes Aljija Bagdat prifatijo,
i našem ga caru teslimijo.“
Pa mu dade knjigu od Aljije.
Kad Fatima knjigu prifatila,
pa na knjigu preući jaziju,
pa kad vide šta jazija prića,
pa je mrtva od smijeha se smije.
„Stan’ polahko, Kahro bajraktare,
da ja gradim knjigu šarovitu!“
Pa kad stade knjigu našarati,
pa na knjigu pismo udarila:
„Ej, gazijo, Đerđelez Aljijo!
S rzom sam te čekala, Aljijo.
Sad je vakat i vrijeme došlo,
pokupićeš hiljadu svatova,
i spremit će trideset araba,
da tovarim zlato od Budima.
Spremaj svate kad je tebe drago!
Gotova je Budimka Fatima.“
Dade Kahru knjigu šarovitu.
Namah Kahro zasede paripa,
i vrati se ka gradu Kajniđi,
i kad Kahro kod Aljije dođe,
i dade mu knjigu od Fatime,
i kad vide šta mu knjiga priča,
Alija se u grohot nasmija.
„Vidi, vidi Budimke Fatime,
što je mene mudro prićekala,
i mudro je knjigu naćinjela!“
Sad Alija sede do penđera,
pa načinje knjige šarovite.
Što je prvu knjigu načinjeo,
opremi je kladuškome Muju,
da mu Mujo u svatove dođe,
„Iz bajrakom tvojega Halila.
Biraj svata stotinu junaka.“
Drugu što je knjigu naćinjeo,
opremi je Bojićić Aljiji:
!Da m’, Aljija, u svatove dođeš!
povedi mi stotinu svatova!“
Treću knjigu što je načinjeo
opremi je Tanković Osmanu:
„Da mi, Osman, u svatove pođeš,
i povedi stotinu junaka!“
Sad je opet knjigu naćinjeo,
te je spremi Talju Lićaninu:
„Da mi, Talje, u svatove dođeš,
i povedi stotinu junaka,
da mi ćauš u svatove bideš!“
Spremi Aljo knjige šarovite.
Odoše him knjige po svijetu.
Svakom knjiga pade u rukama.
kratko vade za petnaes dana.
Po Kajniđi dozovnu zvanice.
Šes stotina pozovnu svatova;
namirijo hiljadu svatova.
Za svate se hazur ućinjeo,
što god treba piva i jediva,
pa i kola za Budima grada.
brzo prođe to petnaes dana.
kad je vada i vrijeme došlo,
Aljija je dobro poraijo,
i viknuo lahke tevabije,
i u polje vatre naložijo,
i u vatri kahve pristavijo.
Malo vreme, nije dugo bilo,
zapucaše puške na grozdove,
izbi Mujo na đogata svoga,
i za njime bajraktar Alija,
i za njima stotinu svatova.
Viknu Aljo lahke tevabije:
„Brže prim’te kladuškoga Muja!
Doved’te ga z bratom u odaju,
a družina poljem na jaliju!“
I siđoše Muja prifatiše,
dovedoše k njemu u odaju.
Druga jeka izbi na planinu,
sad ispade Bojićić Alija,
i za njime stotinu svatova.
Viknu Aljo redom tevabije:
„Doved’te mi Bojićić Aljiju,
a družinapoljem na jaliju!“
Opet jeka izbi na planinu,
sad ispade Tanković Osmane,
i za njime stotinu junaka.
Viknu Aljo tanke tevabije:
„Pričekajte Tanković Osmana!
Doved’tega k meni u odaju,
a družina poljem na jaliju!“
Opet jeka izbi na planinu,
I ispade Talje Lićanine,
i za Taljom stotinu junaka.
Viknu Aljo sedam hizmećara:
„Brže siđ’te, Talja prifatite!“
I siđoše Talja prifatiše.
Dovedoše Talja u odaju.
Talje viknu Đerđelez Aliji:
„Sad ustani te nam rućak dadni,
jer nam vakta od seđenje nema!“
Aljo viknu redom tevabije:
„Okrećite sofre niz jalije!
Ustanite da him rućak damo!“
Brže momci sofre okrenuše,
ustadoše, rućak him dadoše.
Poglavice gore u odaju
i rućaše i svi ustadoše.
Brže Talje šlježe na kapiju.
„Spremajte se, kićeni svatovi!
Ko je konjik pritegni hajvana,
ko je peše na noge opanke!“
Ispadoše redom poglavice,
na kapiju konje zasedoše.
Najprvi je Mujo na đogatu,
e za Mujom bajraktar Halile,
a za njima Bojićić Aljija,
za Aljijom Tanković Osmane,
a za njima Talje na kulašu,
a za Taljom hiljadu svatova,
i za njima takum i arabe,
i krenuše ka gradu Budimu.
Kad stigoše do grada Budima,
ispali su trista javtaija.
sad stigoše i selam dadoše;
jaftađije selam prifatiše,
i sitne him hožđeldije daju.
Dijeliše svate na konake,
đe petinu, a đe devetinu,
da je svatu lašnje na konaku.
Dobro him je na konaku bilo,
i ujutru bolje poranili.
Talje viće ćauš sokacima.
„Nek je hazur Budimka Fatima,
i ustan’te nam rućak dajte!“
Sad ustaše te him rućak daše,
arabe se zlatom tovariše.
Na kapiji od zlata koćija,
pod koćiju sedam bedevija,
sve bijele ka grude snijega,
pokrivene dibom i kadifom.
Šlježe Fata, sede na koćiju
pod takumom i pod saltanetom.
„Ej, dovale, lahke tevabije!
Amanet vi dvore Fatimine!
Brzo ću vi na viđenje doći.“
Zapucaše puške na grozdove,
a krenuše svati sa Budima,
a pucaju puške na grozdove,
a hranjeni konji tavljenici.
Gađaju se po polja đilita.
Stoji tutanj polja budimskoga,
i šljegoše do grada Kajniđe,
baš pod dvore Đerđelez Aljije.
Fatu vode u kafaz odaju,
poglavice u druge odaje.
Vakat prođe, akđam čatisao.
Većeraše i sofre pribraše.
Kad je vakat od jacije bilo,
dozovnuše Đerđelez Aljiju:
„Na sebe ćeš avdes udariti
jer je vakat u đerdek devojci!“
Ustadoše hođe i hađije,
sa tekbirom vodahu Aljiju.
dovedoše na đerdeska vrata,
i ulježe Aljo u đerdeku.
Namah za njim vrata zatvoriše.
Priđe Aljo do Fatime blizu;
Fata priđe u skut i ruku.
Sad hoćaše da joj duvak skida.
za glavu je upipa Aljija.
Kad nemađe kose na Fatimi,
Aljija je natrag povratijo.
Aljo dođe k majci, u odaju,
pita majka Đerđelez Aljiju:
„Što se, Aljo, sa đerdeka vrati?“
„Moja majko, Bog ti Đenet dao!
Ta Fatima nije za Aljiju!
Kad će sabah zora udariti
idi, majko, k njojzi u odaju,
podmiri joj nićah u odaji,
nek se vrati ka Budimu gradu!“
Kad je zora taman udarila,
dođe stara k Fati u odaju,
seljam dade Budimki Fatimi,
primi Fata, poleće joj k ruci.
„Ču li mene, Budimko Fatimo!
Kol’ko tražiš para od nićaha,
Da ti platim gotovinu blago?“
Ta put reće Budimka Fatima:
„Z druge ruke primit’ nićah neću,
sam’ sa ruke Đerđelez Aljije.“
Pa se stara vrati u odaju,
prića sinu Đerđelez Aljiji:
„Ta Fatim nićah primit’ ne hće
sam’ s ruke Đerđelez Aljije.
Hajde, Aljo, podmiri Fatimu!“
Ćare ne bi, ode kod Fatime,
da joj plati pare od nićaha.
Kad Aljija kod Fatime dođe,
pita Aljo Budimku Fatimu:
„Koliko ćeš para od nićaha?“
Tada pisnu Budimka Fatima:
„Hej, Aljijo, careva gazijo!
Ko je s tobom u Bagdatu bijo?
ko je tebi sanđaktarom bijo?
Ko ti nađe od Bagdata vrata,
i dobavi bagdatsku kraljicu,
i dobavi kljuće od Bagdata,
i dade ti polu od đerdana,
od kraljice od Bagdata grada?“
Aljo kaže: „Budimlija Mujo.“
Odgovara Budimka Fatima;
pa izvadi polu od đerdana.
Ta put polu iskala Aljiji:
„Daj tu drugu polu ti, Aljija!“
Kad Aljija u đepove maši,
te izvadi polu od đerdana,
sastaviše jedno do drugoga,
kad sve što je bilo od jednoga.
Ta put pisnu Budimka Fatima:
„Ja sam bila tebi sanđaktarom,
i Bagdatu vrata nalazila,
i kraljicu ja sam dobavila,
i đerdan sam maknula kraljici,
i na dvoje đerdan razdvojila.
Polu sam ga tebi poklonila,
a polu sam sebi ostavila.
Ja sam glavom Budimka Fatima.“
Ta put reće Đerđelez Aljija:
„Oprosti me što sam zgriješio!“
Oprostiše te se halališe.
Opet drugi nićah ućinjeo,
i noć drugu u đerdeku bijo.
E da Bog da sa srećom mu bilo!
Nek liježu sokolovi sivi.
Nek pomognu našemu sultanu!
Nek dosadu bečkome ćesaru!
Tako ćuo, tako sad prićao,
a mida smo zdravo i veselo!
Pjevao: Salih Ugljanin, tridesetih godina XX vijeka, Novi Pazar
*Objavljeno u: Jahja Fehratović ,Enciklopedija sandžačkobošnjačke književnosti, Tom 2, Svjetski Bošnjački Kongres – SBK/El-Kelimeh, Novi Pazar 2014., str 365-403
5-403