II
Ondar, moja skupljena gospodo, 25
Sad velimo pesmu da brojimo,
I s tom pesmom da se veselimo.
Ta je pesma od starog zemana,
Što su stare radile gazije
I junaci u svakojoj stranci 30
Za sjajnoga Sulejmana carstvo.
Uzviš’no se Carstvo Tursko zvalo;
Tristo šeset imo valiluka.
Bosna mu je ključanica bila,
Ključanica i zlaćeni ključi, 35
Od svakoga dobrog pouzdanja.
Ondar se je londža pokupila,
U Kajnidži u pjanoj mehani,
A đe se je vazda naučila.
Na toj londži trideset begova, 40
Sve glavnije od šeher Kanidže,
Age carske dvades i četiri.
Uvrh londže Hasan-pašaTiro,
Pored njega pedeset delija.
Pokraj Paše, sa lijeve strane, 45
Ajan Omer, od Kanidže dedo;
Pokraj Deda dva dizdara carska;
Kraj dizdara Cifrić Hasan-aga;
Do Hasana sindrak Mehmed-aga;
Mijo sinak hadžije Smajila, 50
A sinovac Cifrića Hasana;
Naokolo buljukbaše carske;
Pa napored seli bajraktari.
Sve posijo ajan do ajana,
A sve sijo akran do akrana, 55
Bezi carski jedan kraj drugoga,
Age carske ured z begovima,
Bajraktari jedan kraj drugoga,
Hasan-paša i delije š njime
Navrh londže među pendžerima. 60
Usred kola među beglerima,
Vino služe do dva bajraktara:
Jedan beše kanidžkog ajana,
A drugi je njihnoga dizdara,
Deli Hasan i Deli Husein. 65
Pod pazuho drže jaretine,
A u desne ruke litrenjače.
Sve naizred pojahu glavare,
Hasan-pašu i prvjence carske.
Kako kojem čaše dodavahu, 70
Ruke svoje pod kušak turahu,
Age svoje ićram činijahu,
Da him age slađe piju pivo.
Dok se age vina napojile,
Pa vinovske čaše poturili, 75
Jer him vince ulilo ulice,
A rakijske taze dofatili.
Kad se vino smeša i rakija,
Rakija je vazda eglendžija.
Age klete i begovi carski, 80
Muhtač ništa bezi ne bijahu,
Ni odela kakih im je drago,
Ni oružja ni sablji gadarki,
Ni gotovi u džepove para,
Ni gotovi konja ćulehana, 85
Ni na glavi carskije kalpaka,
Ni zlatnije carski čelenaka.
Otvori se sohbet po mehani.
Počeše se falit Krajišnici:
Ko je više dobijo mejdana, 90
Il’ za sebe il’ drugoga koga,
Il’ za kaka pašu i vezira,
Il’ za svoga cara čestitoga;
Ko je bolje hudut raširijo,
Ko l’ njemačkog roba zarobijo, 95
Ko l’ z đevojkom druga oženijo,
Ko je boljeg konja podhranijo,
Ko je boljeg sina podnivijo,
Ko je bolju šćerku odgoijo,
Ko odjela bolja nabavijo, 100
Ili ‘dela, il’silah-oružje,
Ili sablju ostru na rebrima;
Neko svoje toke na prsima,
Neko konjski takum i oruž’e.
Počeše se falit Krajišnici: 105
Ko se s kojom curom oženijo,
Oženijo, il’ se ko ženiti;
Ko je odžak bolji od kojega,
Ko jej unak jači od kojega.
Počeše se podizat kalpaci, 110
Zlatni ćurci turat na čivije,
Oštre sablje preko bedre dvije,
Bijele se palahati brade,
A sjajati na čelo zerdavi,
Mladijem se crne oči mutit, 115
Povrh čela šatreti čelenke,
Svak ponešto i ponešto falit.
Neko šćerku, neko seku fali,
Neko fali od brata devojku.
Egleniše šta ko begeniše. 120
Tu je više od šezdeset aga
I od dvades bega kanidžkije,
Osem paše i osim delija.
Koliko je gledat po agama,
Nit moš znati koji bolji beše – 125
Ili stari bolji od mladije;
Nit su mladi bolji od starije.
Đovde krupne, zlatna odijela,
Glave krupne, a oči im crne,
Sva gosposka ispod oči lica. 130
Na svakom se šatri jagodica,
Ka u bašči đurđevska ružica.
Oka mrka a čela široka,
Na glavi him carevi kalpaci,
A za kalpak careve čelenke 135
Lica bela a zlatne čelenke,
A sa glave kose kurijačke,
Oko vrata kolerovi zlatni,
Svi pod grlo na kanat spučeni,
Sve kanati od žeženog zlata; 140
Svim na prsi toke oluklije,
A na pleći mljetačke dolame,
Na starčeve mavi i zelene,
A na mlade bele i crvene;
Jednake him na čelo zerdave, 145
Sve dolame zlatom izvezene,
Zlatne grane uz pleći junačke,
A uz miške guje ispletene;
Pod grla him glave savedene,
Bi rekao kao da su žive; 150
Jednaki him na srce silahi
I oruž’e jedno u silahu;
S pušaka him jednaki ćetovi,
Sve ćetovi dragi kamenovi,
A karike od žežena zlata; 155
Na bedra him eždegske čakšire,
Čoha mrka, a prežuto zlato;
Uz listove grane zlatne sjaje,
A uz bedre guje opletene,
Pa pod silah glave sastavljene; 160
Pro bedara sablje okovane,
Balčaci him od žežena zlata,
A krne him u srebro skovane;
Otrovane džide pored aga,
Bi rekao da je gora čajna. 165
Zar se nije lasno veseliti?
Konji svoji, svako dobro svoje
Nit harača, niti kakog danka,
Niti ručku mislu ni večeri.
Svaki kmete ima i čivčije, 170
U ruznice para gotovije.
Ko veš’ nije pa bi hi vidijo,
Zakl’o bi se da su pašalije.
Postarije dvore bajraktari,
Na vitke se sablje poduprli, 175
Baš ko lale cara u divane.
Kad pogledaš londžu na okolo,
Ima l’ iko bolji od kojega,
Sve ostavi, jednoga prestavi:
Mehmed sinak Smajil-alajbega. 180
Eh, tog lica u toga sokola!
Momku nema još dvades godina.
Bi rekao, pa bi se zakleo,
Iž njegova obadva obraza,
Billah tešpih, ka da sunce sjaji, 185
A iž čela grije mesečina.
Crn mu perčin bijel vrat prekrijo,
Ko da mu je crn gavran zasijo.
Majka nema već njega jednoga.
Kolko mu je perčin odgojila, 190
Pa mu ture pro čela svezala.
Na glavi mu feščić medžedija,
Preko fesa mrke ture klete,
Mrke ture Smajilova sina.
Sve mu grane majka zakitila, 195
Sve su grane od bisera sama.
Mrkog oka baš ko u sokola,
Zuba sitna baš ko u đavola.
Čelo mu je kao hamajlija,
Veđe su mu kao pijavice. 200
Polećele s oči trepavice,
Pokrile mu dvije jagodice
Baš ki ono krilo lastavice.
Brade nema, a nema mustaća,
Bi rekao da je belogorka. 205
Na dečaka mljetačka odela,
A najprije burundžuk košulja
Više zlatano svilena platna,
Pa poslije pletena đečerma
Nit je tkata ni čekićovata, 210
No od suha ispletena zlata.
Na dolami – kud su švovi zlatni,
Kud su švovi, sve su gajtanovi;
Zlatne grane na četiri strane,
Uz mišicu uz ruku desnicu, 215
Kolika je u momčeta ruka,
Kolko dobra đovda u junaka,
U junaka preko tankog pasa.
Na đetetu bijele čakšire,
Od bijele mljetačke kadife, 220
Sve u zlato čisto izvezene,
Uz bedre mu guje opletene.
Vas se sjaji kao mesečina.
Dva traboloz-pasa oko momka,
Preko pasa pletena silaha 225
Od pletena venedičkog zlata.
U silah mu dvije mljetke male
Obadvije bez kremenja pale,
Cipcijele u zlato skovane;
Očnici im kamenovi dragi. 230
Ono gore što se drži rukom,
Svi vratovi u biser skovani.
Adžemka mu do lijevog kuka;
Vas je balčak od dukata žuta,
A krna joj u biser smotana. 235
Kostura joj od zehera ljuta,
Preko bedri momku preturena,
Bi rekao da spavaše guja.
Momka zlatne toke zagrlile,
Zlatne toke od četiri oke; 240
Dva kanata do bijelog vrata,
U njih ravna pola oke zlata.
Na njih oba jedno slovo piše,
Ti kanati od cara poslati
Alajbegu hadžiji Smajilu 245
I njegovom rođenome sinu,
Jer je na toj kući alajbegstvo,
Tamam četeres i sedam godina,
Pod fermanom sjajnog Sulejmana,
Pod fermanom i ulefom carskom. 250
Od tog bega nema starijega,
Niti paše, pa niti vezira,
U bosansko sedamdeset grada,
Niti take ima odžakzade
Ka hadžije Smajil-alajbega 255
I njegova brata Hasan-aga.
Oba starca nemaju nikoga,
Bog da čuva, sal jednog Mešina;
Nit imaju šćeri ni sinova.
Kad pogledaš kolo na okolo, 260
To je dete kolo začinjelo,
Cipcijelu londžu u mehanu,
Š njegovijem licem gosposkijem,
Baš ko žena pitu u tevsiju,
Il’ kajganu na svome tiganju. 265
Kad pogleda Hasan-pašaTiro –
Turčin dobar što ga takog nema –
Kad to kolo što je naokolo,
Svi napored veseli junaci:
Sve veselo sjede i besjede, 270
A hadžijin Mehmed neveseo.
Bijelo je lice porušijo,
Crne oči preda se turijo
Kao da je u kopao baba,
Il’ amidžu Cifrića Hasana. 275
Dvije ruke pod silah turijo,
Pa gledaše ka da umiraše.
Niti vina pije ni rakije,
Ni duhanske tegli tumbećije,
Niti kake ima lakrdije. 280
A to nije dobro pomisliti,
A kamoli s okom pogledati,
Takog zmaja od takoga baba,
Sal jednoga među oba starca,
Pa i njega viđet nevesela. 285
Prepade se Hasan-pašaTiro
Da se nije soko pobolijo,
Da utuli kuću alajbega,
Da polomi sve Krajine krila,
I samome caru stambolskome, 290
Pa se sade paša uzmučijo.
Nit ga more gledat nevesela,
Nit ga pita među beglerima,
Da mu dete svoje kaže derte,
Šta li mu je i kako li mu je. 295
Hasan-paša s koči na nogama,
Pa doziva Cifrića Hasana:
„Malo k mene, Hasan-aga, priđi,
Da te dvije lakrdije pitam.“
Hasan-aga k Hasan-paši dođe, 300
Pa kraj njega sjede do koljena.
Hasan-paša šaplje Hasan-agi:
„Hasan-aga, zlaćena čelenko!
Moje srce puče u lubinu
Gledajući tvojega sinovca, 305
Mehmed-agu hadžije Smajila.
Sve veselo, a on neveseo.
Sad otidi, sedi kod Mehmeda!
Nemoj njega odmah zapitati,
Da se momak za me ne osjeti, 310
Đe sam zato tebe k mene zvao,
Da na mene hator ne ostane.“
Ondar Hasan-pašu poslušao.
Hasan-aga sjede pokraj sina,
Kod Mešina hadžije Smajila. 315
Čaše klete naokolo lete;
Piju age, ni brige him nije,
A ni ko se tome ne sećaše
Što ta ličnos bješe nevesela.
Pošto svega ima i svačega, 320
Što će momak biti neveseo?
Dokle pola od sahata prođe,
Cifrić Hasan skoči nanogama:
„Malo, pašo i redom begovi,
Da me malo sabur učinite!“ 325
Svi stadoše, agu pogledaše.
Cifrić Hasan sede na koljeno,
Pa sinovca Mehmeda pita:
„MojMehmede, moj obrazu svetli,
Što to, sine, sediš neveseo? 330
Među carskog Hasan-paša Tira
I carskije pedeset delija –
Osem što je aga i begova,
I šta ima carski buljukbaša,
Koliko je, sine, bajraktara – 335
Mili sine, među nama svijem
Nijednoga nevesela nema,
No svak nešto i ponešto fali;
Neko sebe, a neko paripa,
Neko sebe, sine, i paripa, 340
Neko sablju, a neko oružje,
Neko ko je hudut proširijo,
Neko, sine, roba zarobijo;
Neko fali dobro s’ oženi jo,
Neko fali kako će se ženit, 345
Neko, mijo sine, sina fali,
Neko fali šćerku, neko seku,
Neko fali od brata đevojku,
Svi veseli, nevesela nema,
A ti, zvezdo, što si neveseo? 350
Ali ti je žalos, Mehimede,
Što mi stari mlogo doživjesmo,
BaboSmajil i amidža Haso,
Da ti, sine, stari ne dosade?
Vakat sada to će brzobiti. 355
Ko god živi, on će umrijeti.
Mehimede, moj obrazu svetli!
Ili ti je nestanulo para,
U sokake ili u kafane,
Mijo sine, među jaranima, 360
Il’ u bašči među devojkama;
Ili ti se čoha poderala?
Na plećima roba svakojaka,
Neka dibna a nekakadifna.
Pa te neko prekoreo, sine?“ 365
Kad je čuoSmajil-agić Meho,
Šta mu Cifrić Hasan-aga priča,
Sokolsku je ispravijo glavu,
Grahnuše mu oči sokolove,
Na obraz mu rascafćeše ruže, 370
Uz obraz mu ližu plamenovi,
Ka bujali duvak na đevojku.
Vako Mehmed adžu besedijo:
„Adžo Haso, sramota je živa
Da to Mehmed misli Smajil-agić, 375
Da li su mi stari omrznuli,
I da l’ mislim da su doživljeli!
Zna Bog, adžo, i Krajina zna de,
Tebe, adžo, i mojega baba,
Na dan dvorim tri-četiri puta: 380
Jedan, adžo, kad sabah klanjate;
Jedan kadno kušluk ručak bide;
Jedan, adžo, kad s londže dođemo.
Pred vas svežem pro srdašca ruke.
Po polu vas od sahata dvorim, 385
Ka nevjesta skoro dovedena,
Koja muža il’ đevera dvori,
Ili oca njezinoga muža,
Il’ ka lala cara udivane.“
Svi rekoše da je to istina, 390
Da takoga itadžije nema,
Da učini itat baba svoga,
I amidžu Cifrića Hasana,
Vego Mehmed, a drugoga nema.
„Sramota je pričat, Hasan-aga, 395
Pitati me je l’ nestalo para,
U kafane među jaranima,
I u bašče među devojkama,
A ja para imam na gomile.
Božom pomoć’, a u carsko zdravlje, 400
Pa u zdravlje baba Smajil-age,
I u zdravlje adža Hasan-age,-
Da hi jedem, pojes hi ne mogu,
Da hi pijem, popit hi nemogu,
Da hi dorat hoće mešte zobi, 405
Ni dorat hi pozobat ne more.
Što me pitaš za moje odjelo,
Da l’ je na me svita opanula,
A na mene svite svakojake –
Broja ne znam, pa hesapa ne znam – 410
U sepete i u sanducima.
Koliko je u godini dana,
U neđelji po svaka dva dana,
Bi’ se mog’o preoblačit, adžo,
Sva odela od svakoje ruke, 415
Konja dobra, a dobra oružja,
Ništa, adžo, ja željan nijesam.
Kad me pitaš što sam neveseo,
Dok je mene i od mene traga,
Ja se nikad veseliti neću. 420
Sve u zdravlje stara baba moga
I amidže Cifrića Hasana.
Čuješ, babo, šta zbore begleri,
Age carske, pa i buljukbaše,
Pa svi naši tanki bajraktari, 425
Neko vrsnik, a neko postari,
Valja pravo da mlađije’ nema,
Od godina od mene Mehmeda.
No poslušaj, Cifrić Hasan-aga,
Čim se fale u mehani Turci: 430
Neki kaže, četu podizao,
Neki kaže, u četu hodijo,
Neki kaže, podizao vojsku,
Neki kaže, u vojsku hodijo,
Neki kaže, hudut raširijo, 435
Neki kaže, mejdan zadobijo,
Neki kaže, roba zarobijo,
A ja, adžo Cifrić Hasan-aga,
Sve u zdravlje Smajil-age babe
I amidže Cifrić Hasanage, 440
Ja ne znado što je četovanje,
Pa ne znado što je vojevanje,
Pa za mejdan ni pomena nema,
Hudut širit – ja ga ne poznajem,
Niti znadem kuda je granica, 445
Ni kuda je mejdanište staro,
A kamoli sisti pro huduta,
Robit roblje, te oženit druga.
Da sam muško, tu junaštva nema;
Neće se reć’ da sam muška strana. 450
Više ništa ja pofalit nemam,
Bez da svučem mušku đeisiju,
Da obučem ka na se đevojke. –
Brade nemam, a nemam ni brka,
Perčin mi je ka i ženska kosa, 455
Vezak vesti, a preslicu presti.
Nek svak reče da sam ženska glava!“
Mehmed-agu sluša Smajilova,
Šta no Mehmed adžu besjedaše.
Mehmed reče: „Čuješ, adžo Haso! 460
Vi obadva nemate nikoga,
Bez sal Boga i mene jednoga.
Čekaj, adžo Cifrić Hasan-aga,
Dok se naša šćene rasturati ,
Londža naša, do kara-akšama – 465
Ovu londžu razvaljivat neću.
Kad pođemo ka našemu dvoru,
Na dvorove hadžije Smajila,
S tobom poći do mojega baba,
Vi na sebe avdes udariti, 470
Vi obadva, i ja ured s vama,
I na akšam nijet učinjeti,
Po akšamu dovu izučiti,
Vi obadva sednut na šilteta,
Hasan-aga, jedan kod drugoga, 475
Ja ka što sam naučijo, adžo –
Taj običaj razvaljivat neću –
Stat na noge, pa vas pridvoriti,
Adžo Haso, večerati neću!
Niti mogu, ni’ ću večerati, 480
Ni ja ove trpet prijekore.
Svak se fali, a ja nemam čime.
Svega imam, tek mi ne da babo,
Ni š ljudima, ni đe sa ljudima.
Pred ljudima ni spomena nema! 485
Adžo Haso, sis’ ću do podruma.
Opremiću kosnata dorina,
I na njega turiti takume,
Svitu doru baš ko o Bajramu,
Kad ga z babom spremam u džamiju. 490
Na mene je dobra đeisija;
Ništa bolju ni tražiti neću,
Samo uzet sa čivije luntru,
I z bedema džidu kostolomnu,
Mome konju sesti na srijedu, 495
Pa po noći od Kanidže krenut,
Mome doru dizđin popuštati,
Primaći mu tumbak uzengiju.
Dorat mahnut ka i vihar gorom,
Ponijet me kuda mi je drago. 500
Uvjeri se, adžo Hasan-aga,
Granicu ću pregaziti carsku;
Ustavljat se neću u Ćesarsku,
Hasan-aga, ni zemlju Madžarsku,
No ću proći u Kara Bogdansku, 505
Najjačoj se sili prijaviti,
U Bogdanu Petru Dženeralu,
Što sam sudi, a sam rasuđuje.
Take sile u svijetu nema,
Ni takoga pod njime putalja, 510
Niti take sablje u junaka,
Ni ko Petar guje za Turaka.
Niti cara ni ćesara pita;
Kud goj hoće on podiže vojske,
Regemente i ordije svoje, 515
Smajil-babo, koliko mu drago.
Dosta ima, pokupiti more,
Udariti đe je njemu drago,
Vojska bojna, komanda njegova,
Gotova mu hrana i džebhana, 520
Gotovi mu bojnici topovi.
Kad saženjem dora do Bogdana
I do dvora Petra Dženerala,
Onda ću se s konja razjahati –
Na mene su toke i čelenke, 525
Poznaju se đe su od Turaka.
Ja ću Petru uljeć u dvorove.
Poznaće me Petar Dženerale,
Đe sam sinak Hadži Smajil-age,
Po tokama i po čelenkama, 530
I pod grlo zlatnim kanatima,
I u njima ime Mehmedovo,
Milog sina hadžije Smajila.
Kad me Petar vidi Dženerale,
Čudiće se što sam došo tamo; 535
Da l’ me k njemu opravijo babo.
Nije šala – lice baba moga,
Sve duvelje za mog baba znaju,
A Petar će na noge skočiti.
Sjedeći me dočekati neće, 540
Jer je sila od dobrog odžaka –
Po tome se poznaju odžaci,
I najbolji u boju junaci,
I najbolje vojne vojskovođe.
Oni sebe vazda ponizuju; 545
Ko se niži, njega sam Bog viši.
Ja mu s vrata ‚Dobro jutro!‛ vikat,
A on mene: ‚Dobro došlo, Meho!‛
On mi ruku, da se rukujemo,
A ja njemu postupiti ruci, 550
Da ga ljubim kao starijega,
Što mi dinu podnijet ne more,
Ali ste me primorali, adžo.
’Šta je ovo sa Mehmedom bilo?‛
Mislit Petar, pa se začuditi. 555
’On je carskog prvog kahrimana,
Gazi turskog Smajil-alajbega,
Što s’ u sedam čuo kraljevina.
Rata nema đe nije dospijo;
Đe je došo, svud je pobedijo. 560
Na njihnoj je kući alajbegstvo,
Pod fermanom i iradom carskom,
Iz dan u dan četrdes godina,
Sedam više od četrdes ravno,
Što na njega, što na Hasan-agu. 565
Ta je kuća sveta u Kanidži;
Iz te kuće vazda u vijeku,
Iz te kuće izdavanja nema.
Šta je ovo od Mehmeda bilo,
Te je izdo baba i amidžu?’ 570
S rukom će me Petar zagrliti,
Pa me pitat, još me poljubiti:
’Što Mehmede, sine alajbega,
Gazi bega hadžije Smajila,
Još nijesi, sine, ni odsijo? 575
Od tebe sam sejir učinijo.
Pitam tebe šta je s tobom bilo?
Je l’ ti babo u život junački,
Je l’ u život adžo Hasan-aga?
Jeste l’ zdravo i od Boga mirno? 580
Kako vi je kanidžka gospoda?
Kako vi je Hasan-paša Tiro,
Paša carski, cele Bosne krila?
Vojujete i četujete li,
Pro huduta niz Ćesarevinu? 585
Palite li sela i palanke?
Robite li lijepe Madžarke?
Ženite li po Bosni Bošnjake?‛
Ja ću Petru reći Dženeralu:
’Babo mi je, Petre, u životu, 590
Babo Smajil i amidža Haso.
Zdravo jesmo i od Boga mirno.
Dobro stanje nije među nama.
Oko toga što me sada pitaš,
Četuje se, tèke drugi ljudi, 595
Vojuje se, tèke drugi ljudi.
Kad je četa, idu buljukbaše,
Kad je vojska, ide Hasan-aga.
Isti mora, begstvo je na njega.
Pa se jesam š njima zavadijo. 600
Sve se falu u mehanu ljudi,
Sve akrani, sve moji jarani…
Starijima zamerati neću,
No se ljutim na mojega baba,
I na adža hiljava Hasana. 605
Nit na čemu, Petre, naučiše,
Ni u četu ni stojeću vojsku,
Ni da znadnem što je četovanje,
A kamoli, Petre, vojevanje,
Niti znado đe se mejdan d’jeli, 610
Ni kudar su ćesarski gradovi,
Niti znado đe su pristaništa
Na tom moru od ćesarovine,
Ni zelena polja pokraj mora.
Bez ostadoh kao ženska strana. 615
Reko’ babu, i ostavijo ga.
Bogu jemin, Petre, učinijo.
Boža vera koja varat neće,
Nebo će se zemljom sastaviti,
A ja tebe neću prevariti, 620
Da me uzmeš u tvoje dvorove,
Ali, Petre, do kolena tvoga,
Da pijemo ka dva brata mila,
Da mi ne daš da kom bidem sluga,
No da sam ti tvoja desna ruka. 625
Sve ću s tvojom kalauzit vojskom,
Ja najprvi, pa ti iza mene.
U nad Boga vodiću ti vojsku,
Bosnu gazit a harat palanke –
Sve što dinu podnijet ne more – 630
Roblje robit, a sijeći glave.
Z đevojkama ženićeš Bogdance,
Sa glavama kitit bedemove.
Bog će viđet, a viđet Krajina,
Kakvoga si nabavijo druga, 635
Što ga nije niko nabavijo.‛
Sve to će mi Petar učiniti,
Pod levo me turiti pazuho.
Kad ja bidnem njemu povodnica,
A on moja tvrda uzdanica, 640
Ne ‘e kao babo i amidža,
No ka sivi soko od sokola.
Pre’vodiću vojsku od Bogdana,
Karavlašku i Karabogdansku.
Na Bosnu je vašu navaliti, 645
I mlogo vi crna jada dati.
Petar će me dobro prifatiti,
Konja moga turit kod njegova,
Kod njegova džinovna putalja,
Koji nosi pod kolane krila. 650
Videćete što su muke ljute!“
Kad to čuo Hasan-paša Tiro,
Niz obraz mu suze polećeše;
Staču mu se suze niz obraze,
Kao biser niz bijelo platno. 655
Pa pomisli: „Vaj do Boga Jaka!
Šta učinje babo i amidža,
Među oba jednog jedihnika,
Da upušte, prema sebe grdni,
Stari ostat bez niđe nikoga? 660
I to bismo s jadom oprostili,
No je crnje Smajilova sina,
Da svoj Bosni on oblomi krila,
Da na Bosnu crno delo pođe,
Vijes’ tužna po cijelom svetu 665
Đe se sruši kuća alajbega,
Izda otac i amidža sina.
Sad ćemo him zala dočekati.
Sad će za njim propanut Krajina,
Pa za njome propas carevina. 670
Šala nije – Hadžiću Mehmede,
Vako dete od onakog baba,
Što ga više rodit majka neće,
Nit ga rodit, nit ga je rodila.“
Hasan-aga kad čuo sinovca, 675
Šta mu soko među age priča,
Frknuše mu suze sa očiju,
Stočiše se niz bijelu bradu,
Baš ko biser ni bijelu svilu.
Stari skoči, pa raširi ruke, 680
A zagrli sina zmajovita.
Pa ga ljubi među oči vrane,
Đe se sivi sokolovi ljube:
„Moj Mehmede, moj obrazu svetli,
Zar bi ti to, sine, učinijo? 685
Zar bi naše oči izvadijo,
Ihtijara baba i amidžu,
Tvoju milu ostarjelu majku?
Babo ti se tri puta ženijo,
Babo triput, amidža četiri. 690
Bog ne dade evlad nijednome
Babu tvome hadžiji Smajilu,
Bog da čuva, sal tebe jednoga,
A ja, sine, nemam nijednoga.
Mi obadva ruke sve četiri 695
Savili hi oko tebe, sine.
I dan i noć Boga šućurimo,
Te na tebe mandat Al-Otmana,
Ferman z begstvom da na tebe prođe,
S nas dva stara na tebe mladoga, 700
Da se naša ne utuli sveća.
Ne moremo, sine, dočekati,
Da ta hasret s očima vidimo,
Da ti carsko alajbegstvo damo,
Da pred trides buljukbaša pođeš. 705
Dočekamo da te oženimo;
Molimo se Bogu da vidimo,
Sine mili, oba sa očima.
Kad bi, sine, u Boga videli,
Da na tebe alajbegstvo prođe, 710
I da ljuba prema tebe dođe,
Da pridvori men’ i baba tvoga,
Da umremo ne bismo žalili.
No ti jedan hasret među nama;
Kako bi te, sine, pregoreli? 715
Dobar ponos, dobro izdržanje,
Alajbegstvo – mučno vojevanje.
A ti, sine, u dobro porasto,
Još si d’jete ljeta malehnije,
A Krajina zadrta haljina. 720
Nije šala trides buljukbaša,
Za svakijem po hiljada ljudi,
Sve birana krvava junaka.
Zadrte su unđurske delije.
Lako nije njima ugoditi. 725
Ti su ljudi svakojake ćudi.
A ti, sine, kad si se rodijo,
U šilte si glavom udarijo,
Palo ti je čelo preko zlata,
Kosa ti je u biser snizata, 730
Iz majčina od bisera krila.
Mili sine, kad si se rodijo,
Na svaki grad u celoj Krajini,
I u Bosni i Hercegovini,
Mijo sine, i Unđurovini, 735
Na svaki grad pukli su topovi,
Dohodili age i begovi
Na veselje mene i Smajilu.
Eto aga; sve to, sine, znaju,
I sultanu haber učineli; 740
I sultan je ferman opravijo
Babu tvome i mene, amidži:
’Obojici čestitam vi sina!
Dugoveko dobro se nosijo,
I na njega pala gospoštinja, 745
Ka na baba i adža Hasana!’
N’jesmo, sine, tebe nađenuli,
Nego ime Mehedije carskog,
Mehdija je šehul-islam carski.
Da bi više doživijo, sine, 750
Doveli smo tri dojilje bili,
Tri dojilje pored tvoje majke,
Da bi li te više podhranile,
Da l’ bi bolje rasto u vremenu,
I povišu zadobijo snagu. 755
Nijesmo te mogli dočekati,
Da podrasteš amidži i babu.
Dojile te četiri dojilje,
Prva majka, pa tri iz ostatka.
Iz dan u dan četiri godine, 760
Kada su se naravnile, sine,
U nad Boga ti dobro poraste,
Ka i drugi od osam godina.
Onda smo te u mejtefu dali,
Doveli ti na noge imama. 765
Nijesmo te mogli pregoreti,
Iz dvorova u mejtef spremiti;
Na domu te imam naučijo.
Učijo si do osam godina.
Da s’ učijo još devetu, sine, 770
Ti si mog’o hafiz iskočiti.
Onda smo te makli iz mejtefa.
Kad ti dvanes godinica bilo,
Opet ferman od Stambola dođe.
Men’ i baba Smajil-agu pita: 775
’Smajil-aga, kako ti je dete?
’Oće l’ pripsat sinak na babajka,
Na babajka i adža Hasana?’
Mi smo caru tebe pofalili:
’Padišahu, ljubimo ti ruke, 780
Prilika je da će dobro biti.
Od nas neće mlogo poturiti.’
Kad trinesta nasta ti godina,
Dode, sine, čohadare carski,
S mabejina cara Sulejmana. 785
Doveo ti misirskog dorata;
Kupijo ga u misirskog šaha.
Krila zlatna, griva do kopita.
Tad je bijo u drugoj godini,
Kolko drugi od sedam godina. 790
Takum građen u Afganistanu,
Prem dorata kada bi porasto.
Sedlo mu je od merdžana celo;
Sve je sedlo ozgo opleteno,
Sve od suhog zlata žeženoga. 795
Osmanlijska šega ispod sedla
Nije, sine, ka’ i druge šege,
Nego svila iz Šami-Šerifa,
Da na sapi ne pilji dorata.
Zlatno sedlo i zlatni rahtovi. 800
Na dora su svileni kolani;
Do tijela misirskog dorata,
Meka svila da ga ne premilja.
A ozgo su u biser skovati.
Viđet ćeš hi, ako Bog da, sine, 805
Kad alajbeg budeš pred Krajinom.
Od tog dana tebe devetnesta,
Mili sine, ka si se rodijo,
A doratu danas je deveta,
Kako ti je na dar čatisao, 810
Mili sine, dorat sa takumom.
Što se devlet mogo domisliti,
Sprem takuma i sprem domišljenja,
Taki ti je takum opravijo.
Mi smo dora od tebe sakrili, 815
Jandal smo mu podrum načineli,
I kod njega više konja nema.
U podrumu dvije hizmečije,
I četiri goru viđelice,
Noć cijelu kod dorata tvoga. 820
U podrum ga na noge pojaju.
U dvadeset i četiri sata
Timaru ga po četiri puta.
Ne timaru ka što konji drugi,
No čaršafom od svilenog platna. 825
Kolko ti se dorat uhranijo –
Nit vidijo sunca ni meseca,
Mijo sine, za devet godina –
Pa podigneš čule sa dorina,
Koliko mu oluk sapi vrtu, 830
Kako mu se dlaka podkratila.
A čavla se na nokat bacila,
Da na njega muha pane crna,
S krilom bi se sa konja satrla.
Dorat čeka tebe, Mehmed-aga, 835
Kada budeš beg alajbeg bijo,
Carske vojske i baše voditi.
Došlo ti je odijelo, sine,
Od sultana na dar radi baba,
Rad hajtara oglašenog baba, 840
Tvoga, sine, hadžije Smajila,
Baba tvoga, mila brata moga.
Ta od’jela što su došla za te,
Te su toke samo od bisera,
A ta svila iz Šami-Šerifa. 845
Na dolamu i eždeg-čakšire,
Više zlata nego svile same,
Na sve strane rasturene grane.
Sablja ti je došla adžemačka,
Maksuz, sine, za te načinjena, 850
Od adžemskog ljutoga čelika.
U ljuti je zeher okaljena,
Koja ljute seče pancijere.
Krna joj je u biser vezena,
Balčak cijel od alem-kamena. 855
Pa kad se je sablja načinela,
Sablju su ti na Meću spremili,
Mećanskom je dodali delilu,
Te je šehu dao ćabenskome.
Šeh joj ajet metno iz Musafa, 860
Uza sablju te ga preučijo.
Ko je nosi loše biti neće.
Pred njim će se strašiti logori,
U Meći joj ime nađenuli,
S carskom dovom, Hadži-Adžemunku, 865
Đe j’ u Adžem za tebe građena,
A na Meću na hadžiluk bila,
Pa se zove Hadži-Adžemunka.
Ko je čeka, njegova je muka.
Na balčak joj tri muhura carska, 870
I dva, sine, šeha Ćabenskoga.
Kalpak-kapa što je tebe data,
I na njojzi dvanes čelenaka,
Nit u mene ima, ni u baba,
A kamoli u koga drugoga, 875
Sal što ti je sultan darovao.
To od’jelo, tvoje i dorovo,
To oružje, tvoje i dorovo,
S čelenkama, tvoja sablja kleta,
Da mu zbiješ kimet na gomili, 880
To bosanskog dobrog vredi grada.
Pa zar bi to, sine, učinijo,
Da ni baba imaš ni amidže,
Iznad cara i njegova šana?
Znaš li baba tvoga, alajbega, 885
Za dvadeset i sedam godina,
Bez promene alajbeg je bijo,
I vodijo trides buljukbaša,
Ratovao na svakoju stranu,
Pripomogo svakom muslimanu, 890
Pored toga caru čestitome,
Carski obraz svuda otvorijo,
Svoje ime svuda osvjetlao.
Svud je ime s tvoga baba, sine,
Pripoznato pa i odobrato. 895
Kad ti babu kosti ostaraše,
Ne moga se držat na labuda,
Ni ‘zengije z dvije noge stezat,
Ni čampare dizat na havaje,
Sabljom seći ko je naučijo – 900
Koliko je dobijo mejdana,
Toliko je dobijao rana.
Sine, kada stiže u godine,
Stare noge ne jašu hajvane,
Stare đovde ne delu mejdane, 905
Stare ruke ne siječu glave,
A najviše đovda ostarela,
Staro t’jelo sablje ne podnosi,
Otrovane, sine, od dušmana.
On ostaro, a ja jàko stigo, 910
Tvoga doba, i malo postari’,
Tvoj babajko, moj brat, Smajil-aga,
Opremi se Meći i Medini,
Da na sebe hadžiluke svrši.
Pušta bradu i ode na Ćabu, 915
I hadžiluk ko hadžije svrši.
U Stambol se svrnu k padišahu,
Javijo se u pajtahtu carskom.
Car čestiti bujur učinijo.
Padišahskoj ruci poletijo. 920
Car ga z dvije ruke zagrlijo,
Na hadžiluk dao čestidbinu:
„Moj alajbeg, mumbareć ti Ćaba!“
„Sunce naše, a i tebe carstvo!“
Držo ga je cijel mesec dana, 925
A babo se caru požalijo:
„Nije, care, za me vojevanje;
Nijesu mi ruke za mejdana,
A ni đovda za ljutije rana,
Nit je moja ruka za mejdana. 930
Mrtve ruke ne siječu glave,
Mrtve noge ne delu mejdane,
Sunce naše, ni jašu hajvane.
Ja sam Meću tavah učinijo,
Od svašta sam tobe učinijo. 935
Piti vina ni rakije neću.
Lagat neću, ni se kleti krivo.
Sidet mogu i gospodovati,
Sa pomoćom Boga velikoga,
Sunce naše, sa vašom hajir-dovom. 940
Moje sa mene makni alajbegstvo,
Sunce zlatno, kome ti je drago!
Podaj mu ga ka i što si vlasan!“
Padišah mu ne do pomenuti,
Bez kad sina nejmo pristignuta, 945
Ondar z brata nek ode na brata.
Kad je došo sa Ćabe hadžija,
I sa š njime tatar Al-Otmana,
I s tatarom pašalija carski,
S moga brata hadžije Smajila, 950
Na me carsko begstvo preturiše,
I carev mi ferman preučiše.
Evo mi ga danas u nedrima.
Pod fermanom sjajnog Sulejmana
Alajbeg sam za dvades godina. 955
Sad zalazi dvadeset i prva,
A ja ima četiri godine,
Ka hadžiju molim baba tvoga:
‚Aman brate, hadžija Smajile,
Mahzar spremi caru čestitome, 960
Nek sa mene skine alajbegstvo,
Jer su meni kosti ostarale!
Ne mogu se držat na hajvana,
Niti s vojskom isti na dušmana,
A kamoli mejdan dijeliti, 965
A ni ostre sablje podnositi,
Da škripaju po tijelu mome.
Staro t’jelo sablje ne podnosi.
Osobito što sam ostarijo;
Mozak mi je pao po grkljanu, 970
Počela mi pamet opadati,
Mudro kader nisam govoriti.‛
Sve me moli Hadži Smajil-aga:
‚Malo sabur, brate Hasan-aga,
Da l’ bi Bog do i sreća od Boga, 975
Među nas dva da nam stigne dete,
(Sa tvog baba i amidže Hasa)
S nas obadva nek bude na sina,
Da ne manjka sa našega dvora
Alajbegstvo, i ta ferman carski, 980
I ta’ berat sjajnog Sulejmana.
Đe je berat, tu je pomoć Bož’a;
Na onoj su kući berićeti.‛
Bogu šućur i danu ovome,
Kad dva starca iščekaše sina, 985
Da sa nas dva alajbegstvo prođe,
S nas obadva na tebe jednoga.
Sad je nama, sine, olakšica.
Sad nećemo begstvo preturati,
I u Stambol tebe opravljati, 990
No je emer došo od sultana,
U Budimu uštugli veziru;
Tu je ferman carski sa emerom;
Kad se šće’ne begstvo preturati,
Valja tebe do Budima sisti, 995
Do našega dobrog prijatelja,
U Budimu carskoga vezira.
On će s mene alajbegstvo primit,
A na tebe mandat preturiti.
To je nama dobar prijatelju. 1000
Bogu šućur kad to dočekasmo!
Ja ću, sine, sada ustanuti.
Eve ođe, zlatna krila naša,
Hasan-paše, carskoga većila;
U njega su četiri ćatipa, 1005
Što se pro njih povrću dževapa,
U Stambolu caru čestitome.
Paša će nam mandat načiniti,
Potpisat ga pedeset delija,
A eve nam na iskupu aga. 1010
Sreća, sine, i moja i tvoja.
Nećemo hi zvati na mehalu,
Da se skupu da muhure turu,
No evo nam skupljeni glavari.
Po potpisu i emeru carskom 1015
Sve će age muhur pritisnuti,
Hasan će ga paša potvrditi,
Pa ga tebe u njedarce dati.
Pa doveče, kad se rasturimo,
Kod tvog baba na dvor otidemo, 1020
Smajil-age, carskog alajbega,
Kazat ću mu u čemu su stvari,
Starijemu polećeti k ruci.
Nek te babo ka Budimu spremi,
Da na sebe alajbegstvo primiš.“ 1025
To je Cifrić reko Hasan-aga.
Svi rekoše na mehalu Turci:
„Bogu šućur ka i što je kadar,
Kad babova dočekasmo sina,
Da pred nama nosi alajbegstvo!“ 1030
Hasan Cifrić skoči na nogama,
Hasan-paša emer učinijo,
Poskočiše četiri ćatipa,
Mandat gradu hadžijinu sinu,
Da prelazi s oca alajbegstvo, 1035
I sa oca, i z brata njegova,
Š njih obadva na Mehmeda mlada.
Odmah šaren mandat načineše,
Potpisa ga pedeset delija,
A šezdeset aga kanidžkije, 1040
I četiri kanidžka ajana,
Dva dizdara, dvanes buljukbaša,
I dvadeset turski’ bajraktara.
Po mandatu turiše muhure.
Ćatibi su mandat načinili, 1045
Delije su potpis udarile,
Sva gospoda turajli muhure.
Hasan ga je paša potvrdijo,
Cifriću ga dodade Hasanu,
Cifrić Hasan svojemu sinovcu, 1050
Mehimedu, hadžijinu sinu.
Hasan Tiro, paša turski, carski,
Tu je paša dovu učinijo,
Paša dovu, a svi Turci „Amin!“,
Za hajirli pute Mehmedove. 1055
Srećite mu čestitaše pute:
„Čestiti ti, sine, puti bili,
I široki dok u Budim sideš,
Bez nikake tvoje glavobolje,
I na sebe primi alajbegstvo. 1060
Sretno tebi ka i babu bilo,
Ka i babu i amidži tvome!
E, da Bog da, učinijo, sine,
Gazaluke, ka što ti je babo!
Za se dobar spomen ostavijo, 1065
Sa su krila šira po Krajini,
Polećeli ka s tvoijem babom!
Dušmani ti pod nogama bili,
Ka dorove čavle i potkovi!
Učinijo što si naumijo!“ 1070
Sivi soko na noge skočijo,
Hasan-paši ruci poletijo,
Gazijsku mu poljubijo ruku,
Pa amidži Cifriću Hasanu,
Dva dizdara, četiri ajana, 1075
I starijeg bega svakojega,
Pa starijeg bašu i bimbašu,
Pa starijeg svakog buljukbašu.
Bajraktari raširiše ruke,
Sokoli se grle sa sokolom. 1080
Tadar sreća beše u Turaka,
Te hajaše jedan za drugoga.
Od hasreta toga zmaja zlatna,
Od hasreta i velje radosti,
Z dvije oči suze udariše, 1085
Niz gazijska lica poleteše,
Baš ko biser niz bijelu svilu.
Vakat rekli, rasturiše londžu.
Svaki aga ode svome dvoru.
Cifrić Hasan dofati sindraka, 1090
Sina mila hadžije Smajila;
On pred njime, a Mehmed za njime,
Uljegoše u begovske dvore.
Ti su dvori ka i divan carski,
Tenećetom žutom pokriveni. 1095
Visoki su od četiri boja;
Bojevi su bojom obojeni,
A ćoškovi čohom pokriveni.
Na avliji četiri čardaka;
Sva četiri s po dvades sejmena, 1100
Što hi hadži drži Smajil-aga,
I brat njegov Cifrić Hasan-aga,
O svojemu trošku svekoliku.
Uz merdiven stubu naljegoše,
Koje čohom behu pokovane. 1105
Ta’ je dvorac baš ko u vezira.
Kad su došli na najgornje boje,
U odaju đe sjedi hadžija,
Odajska je otvorijo vrata.
Hadži Smajil sedi na šiltetu, 1110
Na šiltetu među prozorima.
Na hadžiju ćurka mavenoga,
Mavi ćurka, srebrena čibuka.
Tutun pali, kahvu pije gorku.
Hasan bratu selam naturijo. 1115
Hadžija ga otur učinijo.
Pokraj sebe, đe je naučijo.
Mehmed dečak ruke preložijo
Preko srca i silaha svoga,
Pa on dvori baba i amidžu, 1120
Ka nevesta skoro dovedena,
Koja muža dvori jal’ đevera,
Il’ muževa oca ili majku.
No ga stari gleda Smajil-aga
Ispod oka, tek preko čibuka, 1125
Milog sina gosposkoga lica.
Na obraz mu ne cavti ružica,
No bi reko da se pobolijo,
Ili da se s nekim posvadijo,
Tako se je tevdil učinijo. 1130
Babo nema u vijeku svome,
Ni amidža drugoga nikoga,
Niti muška ima ni đevojke,
Bog da čuva, bez njega jednoga.
Pa ovako reče Mehimedu: 1135
„Moj Mehmede, moj obrazu svetli,
Što si, sine, nešto neveseo?
Da se n’jesi, sine, pobolijo,
Jali s kime kavgu izvadijo,
Ili te je preturilo piće, 1140
U mehani među jaranima?
Što je tvoje potamljelo lice?
Što su take tvoje jagodice?“
Mehmed momak saže ramenima,
Sve šutaše, ništa ne govori. 1145
Sad amidža zbori za sinovca:
„Sad, moj brate hadžija Smajile,
Mehmed ti se nije pobolijo,
Niti se je s kime posvadijo.
Pića nije pijo nikakoga, 1150
A kamoli da je prenijelo.
No se Mehmed na nas naljutijo,
Baš neka je, i nevolja mu je!
Danas se je okupila londža,
Što odavno nije pokupljena, 1155
Hasan-paša s pedeset delija,
Dva dizdara, četiri ajana,
Četres aga, dvadeset begova,
I dvanaes carsko buljukbaša,
I dvadeset i tri bajraktara. 1160
Uza sohbet i uz grko piće,
Počeše se falit Krajišnici,
Šta ko ima bolje od kojega,
Ko je bolji junak od kojega,
Ko je više pogubijo glava, 1165
Ko je više dobijo mejdana,
Ko madžarskog roba porobijo,
Il’ staroga il’ đevojku mladu,
Ko kojega druga oženijo,
Ko je boljeg konja podhranijo, 1170
Kom je bolje u silah oružje,
Kom oružje, kome koplje bojno,
Čija l’ bolja luntra dubrovačka,
Čija na kuk bolja poseklica,
Koji se je bolje oženijo, 1175
Koji boljeg sina podnivijo,
Ko je bolje šćerku odgoijo.
Neko šćerku, neko seku fali,
Neko fali od brata devojku,
Neko sina, a neko sinovca. 1180
Svak ponešto u mehani fali,
A naš Mehmed sjetan neveseo,
Nit se fali, niti duhan pali,
Niti vina pije, ni rakije,
Ni junačke ima lakrdije. 1185
Tu detetu pokleknula glava,
Billah tešpih, ka i posečena,
Lice belo pa je potavnjelo.
Ja ne mogo od hasreta moga
Upitati, ni se nakaniti. 1190
To vidijo Hasan-paša Tiro,
Izvrh kola, između prozora,
Našeg sina ka i ubijena.
Nit mu oči trepte sokolove,
Ni na obraz cavte jagodice, 1195
Ka što nas je vazda naučijo,
No mu bela čehra potamnjela.
Hasan-pašu srce zabolelo,
Pa me sebe kraj koljena zovnu,
Pa mi šapnu tèke podkrijući: 1200
’Znaš, Hasane, šta ti je sinovcu,
Tvom sinovcu Smajil-agić Mehi?’
’Ne znam, pašo, lijepog mi dina!
Za njim mi se srce prekinulo.
Ni sam pito, nit ga mogu pitat.’ 1205
Hasan Tiro, mudar paša carski,
Pa mi mudru reče lakrdiju:
’Hasan-aga, sjedi kod sinovca,
Pa kad pola od sahata prođe,
Pitaj njega šta li je Mehmedu, 1210
Da vidimo hoće li nam kazat
Šta je š njime, Bog bijo sa š njime!’
Ja posluša’ Hasan-pašu Tira,
Pa ja sedoh kod Mehmeda moga,
Mili brate, i moga i tvoga. 1215
Pa kad pola od sahata prođe,
Po emeru Hasan-paše Tira:
’Mehimede, moj obrazu svetli,
Što ti glavu držiš preda sebe?
Što si, sine, glavu objesijo? 1220
Da se n’jesi štogođ pobolijo,
Da izvadiš srce starijemu?
Jali ti je, sine Mehimede,
Nakav miso što ga ne zna adžo?
Ili, sine, što smo ostarali? 1225
Mi dva stara mlogo doživljeli.’
Ondar Mehmed mene besjedio:
‚Adžo Haso, što tu pričaš ludo!
Da je mene vaša staros teška,
Ja vas ne bi uslužijo, adžo, 1230
Preko dana tri-četiri puta;
Prvo, adžo, kad sabah klanjate,
Po sabahu dovu izučite,
Ja vas dvorim ka nevesta, adžo,
Ka nevesta skoro dovedena, 1235
Koja muža i đevera dvori,
Il’ mužova oca ili majku;
Drugo, kadgoj ručak pojedete,
I to tako kao sa sabaha;
Treće, adžo, kade akšam prođe. 1240
Vidi i Bog, a vidi Krajina.
Al’, amidža, Cifrić Hasan-aga,
Nek se age fale Krajišnici,
Nek se fale, imaju i čemu!
Neki bijo i čete vodijo, 1245
I u čete z društvom pohodijo.
Neko, adžo, i s vojskom hodijo.
Neko, adžo, hudut razmotrijo,
I vidijo kuda je granica,
Naučijo kud će četovati, 1250
Četovati i vojsku voditi.
Neko mejdan, neko roba, adžo,
Neko konja, a neko oružje.
Falu ljudi, imaju i čemu,
A ja, adžo, nemam ni o čemu. 1255
Ja, u zdravlje baba i amidže,
Niti znado’ što je četovanje,
A kamoli što je vojevanje.
Adžo, ne znam đe je hudut carski,
Adžo, carski, pa niti ćesarski, 1260
A kamoli đe se more bije,
Đe je more, ni đe je primorje,
A kamoli da na mejdan pođem.
Ja izgubim sa dva rama glavu,
Ja dobijem nekog na mejdanu, 1265
Barem spomen da ostavim za se,
Ka sve ove naše age drage.
Bi mi bolje, adžo Haso, bilo,
Da sam žensko nego muška glava,
Vezak vezla a preslicu prela. 1270
Sedijo bih među đevojkama,
Pa nekaku čekao sudbinu.’
Smajil-aga, brate prekomili,
Reko mi je sine Mehimede,
Reče meni, pričati ti neću. 1275
Ja sam sinu reko Mehimedu:
’Moj Mešine, moj obrazu svetli!
Mi nemamo nikoga bez Boga,
Mili sine, i tebe jednoga.
Ženili se po nekolko puta, 1280
Ja četiri, a tri Smajil-aga,
Ja nemado’ nikakog evlada,
Ni muškoga, ni devojačkoga,
Hadži Smajil, sam’ tebe jednoga.
Bog da čuva, ako sreće bude, 1285
Živ nam bijo i sreće lijepe,
Pa si nama dosta obojici.
Ne moremo, sine, pregoreti,
Mali’ ljeta u čete spremiti,
Ni u čete, ni velike vojske; 1290
No čekamo, u Boga ištemo,
Naše, sine, alajbegstvo carsko,
S nas obadva da na tebe prođe.
Da te, mili, oženimo, sine,
Da vidimo snahu u dvorove, 1295
Zlatna zvezdo, s tobom uporedu,
Da umremo ne bi zažalili.
Svakog smo se dobra nadobili,
I dobrije konja najahali,
Svake sreće i svakoga dara, 1300
I gotovi’ u riznicu para.
Babo ti je bijo alajbeže,
Pod fermanom i ulefom, sine,
I beratom sjajnog Sulejmana,
Najstarijeg na svijet’ vladara. 1305
Za dvadeset i sedam godina,
Alajbeg je bijo Smajil-aga.
Pred cijelom Bosnom i Krajinom
Vodijo je trides buljukbaša,
I za svijem po hiljadu ljudi. 1310
Mili sine, svuđ rat učinijo,
I carski je hudut raširijo,
Dobro pristo nama i Krajini,
Mijo sine, pa i carevini.
Babovo ti ime proglašeno. 1315
Poznaje ga sedam kraljevina.
Dok ti babu kosti ostaraše,
I u miške ruke oslablješe,
Noge svoje stežat uzengije;
Sablju kretat, deliti mejdane. 1320
Ne mogoše tvome babu, sine,
Podn’jet rebra rane od sabalja,
Da hi škripa stoji po kostima,
Jer je mlogo dobijao rana,
Od pušaka, pa i od sabalja, 1325
Od mačeva i bojnije koplja.
Kad vidijo đe je alajbegstvo,
Š njim upravljat da ne more babo,
Na obraz je zapuštao bradu,
Uzo hašluk, otišo na Ćabu. 1330
Našu Ćabu tavah učinijo,
I hadžiluk u njoj završijo.
Vrnuo se, i caru se svrno,
U pajtahtu pred Ali-Otmana,
Pred našega sjajnog Sulejmana, 1335
Na čestite al-otmanske ruke,
Da poljubi sjajnog Sulejmana.
Car mu ne do, no ga zagrlijo,
U pajtahtu otur učinijo,
I dobro se sultan smilovao. 1340
Vazda ga je, sine, milovao.
Držao ga za jedanes dana,
Dan cijeli u pajtahtu svome.
Hadžija se caru zamolijo:
’Aman, care,naše sunce jarko, 1345
S mene makni vaše alajbegstvo,
Jer su moje kosti ostarale!
Mrtva đovda ne ćera hajvane.
Mrtve ruke ne delu mejdane.
Ne more mi t’jelo staro moje 1350
Podnositi sablje od dušmana.
Mandat podaj kome vi je drago!
Od svašta sam tobe učinijo:
Vina piti ni rakije neću,
Krivo zborit ni kleti se krivo, 1355
Jer sam grobu došo na obalu.
Kad je mrijet, nije se zavrijet.’
Ondar sultan njemu besedijo:
„Što mi zboriš, hadži Smajil-aga,
Da drugome dadnem alajbegstvo! 1360
Dok je mene traga i otražja,
Dok je Bosna mene pri rukama,
U Kajnidži, sine, alajbegstvo
Drugom panu’ bez vama ne more.
Sina nemaš, da ga sinu damo, 1365
Ali z brata neka je na brata.’
Emer sultan tadar učinijo,
Te na mene dade alajbegstvo.
Njemu dao turajli fermana.
Iz Stambola pošo pašalija, 1370
Pro svijeta došo u Kanidžu.
Preučijo carskoga fermana,
Emer dao, mandat preturijo
S tvoga baba na mene Hasana.
Evo, sine, dvadeset godina, 1375
Sad zalazi dvadeset i prva,
Ka na mene sjedi alajbegstvo.
Ostareo, i borim se š njime.
Ja ne mogu jahati hajvane,
Ni se držat sprema dušmanina, 1380
Ni podnosit sablje po tijelu
Od dušmana pa ma koji bilo.
Eve, sine, četiri godine
Kako molim Hadži Smajil-agu,
Da opravi mahzar u Stambolu, 1385
Mahzar, sine, knjigu molbenicu,
Da zamoli sjajnog Sulejmana.
Hadžija mi ne da pomenuti.
’Sabur čini, brate Hasanaga,
Dok nam sindrak stigne na godine.’ 1390
I ja čekam izrad tebe, sine,
Bogu šućur i času ovome,
Dočekasmo da ti ga predamo!
Sad je lakše mandat preturiti,
Sine mili, nego što je bilo. 1395
Sad je carski emer u Budimu,
Emer predat Budimskom veziru,
Našem, sine, dobrom prijatelju.
Sreća dobra i mene i tebe.
Trebalo bi sakupljati londžu, 1400
Sve begove i age careve,
Buljukbaše pa i bajraktare,
Hasan-pašu pa i delibaše,
Da gradimo mandat za prenosa.
Sreća naša, a skupljena londža. 1405
Eve londže, a eve nam Tira,
A eve nam pedeset delija!’
Ja skočijo na noge lagane,
Priletijo Hasan-paši Tiru.
Vika paša četiri ćatipa, 1410
Te Mehmedu mandat načinismo.
Potpisa ga pedeset delija.
Age redom turiše muhure,
Aga četres i dvades begova,
I dvanaes tursko buljukbaša, 1415
I dvadeset i tri bajraktara.
Kad smo sinu mandat načineli,
Za Budim ga paša potvrdijo,
I mene ga dade u rukama,
Ja iz ruka milu sinu tvome, 1420
Smajil-aga, i mome i tvome.
Turci na to šućur učineše,
I rekoše: ’Blago nama svima,
Kad viđosmo gnezdo alajbega,
Da se njihan odžak ne zaturi, 1425
Kad siv soko alajbegstvo prima.
Svi smo razi i zadovoljni smo,
Da si, sine, naša vojskovođa.
Berat nosi ka što ti je babo,
Berat nosi sa ulefom carskom, 1430
Sa ulefom i zlatnom zerdavom!
Nek je sretan tebe ka i babu,
I amidži Cifrić Hasan-agi,
I svijema nama prema vama!’
Hasan-paša na noge ustao. 1435
Paša dovu a mi redom ‚Amin!’,
I sinu ti dovu preučili.
‚Neka ide, sa srećom mu bilo!
Učinijo što je naumijo!
Dušmani mu pod nogama bili, 1440
Ka doratu čavle i potkovi!’
Za to ti je Mehmed neveseo,
Sram od oca i mene amidže.
Arli, brate, momak i namusli.
Bogu šućur, brate Smajil-aga, 1445
Kad mi ovo s očima viđesmo!
Još u Boga hajir da ištemo,
Brate mijo, da ga oženimo,
Da nam Bog da glavnog prijatelja,
Što bi odžak bijo sprem odžaka, 1450
Kaka vila sprema našeg sina.“
Kad je Cifrić Hasan iskitijo,
Smajil-agi vakisuna kaza.
Kad hadžija brata razumijo:
„Mehimede, moj obrazu svetli! 1455
Pohito si, pa se bojim, sine,
Da nam biti sa obrazom neće.
Ti si, sine, ljeta malenije,
A u dobru dobro podnivijo.
Teško na se ništa ne vidijo, 1460
Ni na sebe, niti oko sebe;
Nit si znao što je nemaština,
Nit si znao što je nedovoljno.
Svega česa što ti duša traži
Imo dosta; imo i odsele! 1465
Zadrta je sva Unđurovina.
Krajina je krvava haljina,
Dobri ljudi razdvojene ćudi;
Nej him umet, sine, presuditi,
Presuditi ka što volu Turci. 1470
Pa se moreš i poveličati.
U odžaka nema veličanja.
Na svakome bidi pod nogama!
Starijemu nasijate primi,
A vrsnika grli sa rukama, 1475
A mlađega među oči ljubit,
Pa za tebe da ne žale, sine,
Umrijeti, pa ni poginuti,
Ni plećima zindan napuniti!
Brade nemaš, a nemaš brkova. 1480
Ama najzad sluša’, Mehimede,
Potolnjo ti ovo s’jetovanje.
Ako danas alajbegstvo primiš,
Ako bide u životu babo,
Te mi štogoj s tvoje strane, sine, 1485
S tvoje strane od moje Krajine,
Grka riječ u ušima dođe,
Od mlađije od tebe momaka –
Za starije ni govora nema! –
Da si kome krivo učinijo, 1490
Doklen more mahnuti desnica,
I š čivije moja posjeklica –
Babo nema već tebe jednoga –
Bog ti vera koja varat neće,
Neću imat ni tebe jednoga. 1495
Hajde sade iz moje odaje!
Evo, sine, sedam godinica,
Sve sam krijo, nijesam kazao.
Došlo ti je ‘djelo od sultana.
Od kako se Bosna zakopala, 1500
Takog nije niko ni vidijo,
A kamoli da ga je nosijo.
Eno ti ga u sepetu, sine,
Do jastuka tvoje mile majke,
Koja no je mlados izgubila, 1505
Za me stara oko tebe mlada.
Drži ti ga pod jastukom majka.
To je ‘djelo za te opravljeno,
Za ovoga vakta i zemana,
Kad se šćeneš alajbegstva primat. 1510
Kaži majci alajbegovici,
Nek te svuče pa te preobuče!
Ja ću zovnut kavaz Husejina,
I njegova brata Ibrahima,
Koji evo sedam godin dana, 1515
Kako hizmet čini kod dorata,
Pa ćeš viđet što je doro, sine.
Ne velim ti da t’ u Budim spremam
Dok se otud iz harema vratiš,
Dok te babo vidi opremljena, 1520
Da te vidim, jesi l’ za beglerstva.
Hoće li ti kalpak-kapa pripsat,
Zlatna kapa z dvanes čelenaka,
I na čelo pero alajbega,
I na kuku hadži-adžemunka. 1525
A ta sablja nije šala naka.
Da je vidim pokraj kuka tvoga,
Jesi l’ junak prema adžemunki!
Pa i ondar da vidimo, sine,
Ili ću te spremit il’ ne spremit!“ 1530
Sve to Mehmed sluša Smajil-agu,
Al’ je sivi soko od sokola;
Dobar babo dobrog ima sina.
Ništa njemu ne ostade krivo,
Što ga babo i amidža trlja, 1535
S riječima milim i mrznijem.
No je babu ruci poletijo.
U desnu ga poljubijo ruku,
Baba svoga i adža Hasana.
Ode Mehmed odaji na vrata, 1540
Preko svojih babovije dvora,
Dokle dođe u hareme k majci.
Pa podiže čohu na kapiju.
Sindrak majci dođe u odaju.
Selam vika, polete joj k ruci. 1545
Majka sina među oči ljubi,
Pa pogleda lice na Mešina,
Na Mehmeda, zmajovita sina.
Kad to lice malo izgubljeno,
Nikad nije ka i što je bilo, 1550
Već bi reko da je bolovalo.
Majka cijel vijek ostavila,
Dok je takog sina iznivila,
Kod staroga mlados’ preturila.
Kad viđela lice Mehmedovo, 1555
Pa skočila od zemlje na noge,
Pa Mehmeda zagrlila sina,
Pa zavika: „Moj milostan sine!
Šta je s tobom? Bog bijo sa tobom!
Da se n’jesi, sine, pobolijo, 1560
Da l’ mi ne bi srce izvadijo,
Da ti ne bi zakukala majka?
Bog da čuva, i pomoj od Boga!“
Mehmed majci vako besedaše:
„Ne bid’, moja majko, adžamija! 1565
Ako Bog d, u nad Boga jaka,
Ti za mene zakukati nećeš.
Već ti, majko, od baba selama.
Kod tebe je sepet od sedefa,
U njemu je đeisija carska, 1570
Što je za me od cara poslata.
Da me svučeš, da me preobučeš,
Da opremljen odem kod babajka,
I amidže Cifrić Hasanage.
Nešto velik sevdah Smajil-agi, 1575
Da me, majko, vidi opremljena,
Pa ja ne znam šta će sa mlom radit.
Sve će dobro biti, ako Bog da.“
Tad kaduna skoči na nogama,
Pa na tome šućur učinjela, 1580
Ama drugo beše promislila,
Da on neće oženiti sina,
Pa da njega na prosidbu sprema.
A to majka dočekat ne more,
E, da snahu vidi pokraj sina. 1585
Pa sinovska svuče odijela –
I ta behu kao pašalarska –
Pa varakli sepet otvorila,
Iz sepeta bošču izvadila,
Od harira u zlato vezena. 1590
Nije bošča vezom savezana,
No na zlatne igle zapučena.
Raspučala bošču pozlaćenu.
Kad se zlatna ‘dela pomoliše,
Billah tešpih, ka da granu sunce. 1595
Najprije mu oblačaše majka
Čamašire od burundžuk platna,
Sve po svili treća žica zlatna.
Pa mu dade svilenu đečermu
Ime joj je svilena đečerma, 1600
Sva u čisto zlato prenešena.
Niz đečermu puca od groca.
Od groca do svilenog pasa,
Zlaćenije’ dvanaes’ putaca.
Svako puce po pô litre zlata. 1605
A što mu je puce od groca?
Sjaijaše baš ko mesečina;
U to puce puna litra zlata.
Na đečermi dva kanata zlatna,
Zaklopili momku pored vrata, 1610
Obadva hi puce prikučilo.
Vrh puceta z desne strane vrata,
Tu je slika sjajnog Sulejmana,
Z druge strane šehul-lil-islama.
Pa mu dade toke oluklije, 1615
Ne od srebra, veće od suhog zlata,
Sjajne toke od četiri oke.
Na leđa him paftu zapučila.
Pa na noge od svile čakšire,
Što su u Šam bile načinjene, 1620
Cipcijele zlatom prenešene.
Uz bedre mu guje ispletene.
Zlatne su him glave savedene,
Pod srce mu glave sastavljene.
O kajasu kojom sablju veže, 1625
Opasa mu dva traboloz-pasa.
Opasa mu pletenog silaha.
Nije silah ka i što su drugi,
No ispleten tek od žice zlatne,
A povezen belijem biserom. 1630
U silahu dvije mljetke male,
U čisto su zlato okovane.
Nišani him alem-kamenovi,
A ćetovi od bisera sama.
Sjajijahu baš ko mesečina. 1635
Oblje puške bez kremenja pale,
Pa po litre tučenika primlju,
Koje ljute lome pancijere,
Koje srca goru u junake.
Među njima handžar, kama ljuta, 1640
Koja srca para u junaku,
Krna cela u biser snizana,
Pa ta držka đe dofaća ruka,
Cipcijela od zlata skovana.
Pa na pleći svilena dolama. 1645
Dva joj skuta u zlato ogrezla.
Grane zlatne na četiri stane.
Uz plećke mu guje izvedene,
Preko vrata glave preturile.
Niz prsi mu četiri gajtana, 1650
Svi od suha ispleteni zlata,
Sva četiri na silah turila.
Opasala na lasu kajasu,
Što mu drži ljutu adžemkinju.
Fildiš češalj dofatila majka, 1655
Turu perčin sinu ražčešljala,
U perčin mu biser ponizala,
Kalpak-kapu na glavu turila.
Na toj kapi dvanes čelenaka,
Što hi niko ponijet ne more, 1660
Ni veziri, ni carski muširi,
Ni ridžali, ni paše ostale,
Bez alajbeg što je pod fermanom.
Ondar sinu čizme i kalčine.
A na glavi naviše čelenke. 1665
Pera zlatna pala preko čela.
Te careve bijahu čelenke;
Od dvije su načinjene vrste,
Pola fakli a pola čekrkli.
Kad goj jaše, jä pešice hoda, 1670
Piska stoji fakli čelenaka.
Fakli pištu ka i guje ljute,
Čekrkli se na čekrk obrću.
Već junaku sahat ne trebuje;
Okreću se u sahatu klete, 1675
Sve u sahat tri-četiri puta.
Obu mama čizme i kalčine,
Pa ga majka babu ispratila.
Kad je Mehmed došo kod babajka,
Adžemkinju pod lijevu ruku, 1680
Baš ki ono sivzelen sokole,
Babu k desnoj postupijo ruci,
U desnu ga poljubijo ruku,
I babovu poletijo skutu;
Poljubi ga u skut i u ruku, 1685
Tako baba, a tako amidžu.
Izmače se, kroka tri-četiri,
Pod pusatom i pod saltanetom,
U čizmama i u kalčinama,
Pod kalpakom i pod čelenkama. 1690
Adžemkinju pokraj sebe pruža,
Pokraj sebe sa lijeve strane.
Levu ruku na balčak turijo,
A desnicu pro silaha ruku,
Pa pred babom stade na divanu. 1695
Kako baba i amidžu dvori,
Ka i lale cara u divane.
Babo sina gleda sa šilteta.
Iz čas u čas čejrek od sahata,
Nit mu babo što goj govoraše, 1700
Nit se Mehmed kud gođ pomicače.
Taki momak arli a namusli,
Tamam bi se s nogu obalijo.
Bez izuna milog svoga baba,
Otalen se ne bi pomerijo. 1705
Babu blagoš kad ga je rodijo,
Ne sal njemu, no celoj Krajini,
Dosta dobra i svoj carevini.
Babo sinu riječ govoraše.
Čekmu babo mače po pendžeru, 1710
Pa Osmana zovnu bajraktara,
Iž čardaka sa kahve-odžaka.
Odazva se mladi starijemu,
Pa istrča Osman iz odžaka,
Navrh stuba prema Smajil-agi. 1715
Pro silaha prevezao ruke;
Šta li će mu stari besediti?
Ovako mu Smajil besedijo,
Hadži Smajil, bivši alajbeže:
„Moj Osmane, moja krila zlatna! 1720
S tobom, sine, i s tvoijem licom,
Leti, sine, cijela Krajina,
A da leti Hasan i hadžija.
Ti si, sine, ka i od zmajeva.
Eve dvades i sedam godina, 1725
Kako nama nosiš zelen bajrak,
Pred prsima alajbega tvoga,
Sedam mene, dvades bratu mome,
Taki si nam hizmet učinijo.
Ti si taki, taki niko nema, 1730
Nit ga ima, nit će ga imati,
Nit će majka takoga roditi.
Niđe, sine, ne zakloni lica
Od pušaka dinu dušmanina!
Vazda su ti, moj premili sine, 1735
Tvoje prsi raspučene bile,
Zečka ćero, a sjeko dušmane,
Rašćeravo N’jemce na buljuke.
Moj Osmane, sudbina ti dođe.
Meni, sine, i bratu Hasanu, 1740
Dobar si nam hizmet učinijo,
Dobro teko, a dobro iščeko;
Ćeralo te dobro i sretalo.
S nas dva stara doteče sudbina,
Da beglerstvo prođe na mlađega. 1745
Al’, Osmane, begove ti hrane,
Da učiniš hizmet Mehimedu,
Bolje nego nama ijednome.
Dijete je, adžamija luda.
Tvoja pamet, sine, prekomudra. 1750
Da pričuvaš sina od svačega;
Na svakome mestu tijesnome,
Da ga čuvaš svakog dušmanina,
Jer je Mehmed adžamija luda!
Ja ću njemu na amanet dati, 1755
Da on tvoje prima nasijate,
S’jetovanje od tebe, Osmane,
Da ni od šta ne izbježi tvoga,
Da te sluša ka i baba svoga.“
Osman vako besedi hadžiji: 1760
„Da nijesam jemin učinijo,
Da poslužim odžak od odžaka,
Da mu budem ka u ruci ćorda,
I sokolska iz ramena krila,
Ne bi’ svoju kuću ostavijo, 1765
U Orlovce sedam braćenaca,
Sedam brata, sedam Hamzagića.
Došao sam k tebe u Kanidžu,
I vidijo đe si odžak prvi,
Đe si majka svakoga Bošnjaka, 1770
I svakoga carskog kahrimana.
Došao sam tebe poslužiti,
Zlo i dobro s tobom dijeliti.
S tobom volim živet i umrijet.
Nek su živi, no sad sedam brata! 1775
Mlada su se braća izženila,
A ja hâla sjedim neoženjen.
Svi su mene zvali u svatove,
Da darujem snahe u dvorove.
Ti znaš dobro, tamo išo nisam, 1780
Ni svadbovo, ni snahe darovo.
Od mojega baba imovinu
Pod’jelili, i mene su zvali.
Ni sam išo, ni sam dijelijo,
No him šarnu knjigu opravijo: 1785
’Na dio vi dolaziti neću.
Moje što je, vi ga pod’jelite!
Ako umrem prvi od vas koga,
Za dušu mi nešto pod’jelite!
A ja dijo imam kod hadžije, 1790
Kod hadžije i brata njegova.
Dobro živim, u begovo zdravlje!
Svašta imam dosta i svačega.
Gosposki mi š njime ponošaji.
Zakleo sam, kako sam živijo, 1795
Kod njih da ću tako umrijeti.’
Moj hadžija, moj nimetu prvi,
Moj nimetu prvi i potonji,
Dobro ću ti sina ugledati.
A hadžija, u nad Boga jaka, 1800
Sa pomoćom Boga velikoga,
Dok je mene na dva rama glava,
Tvome sinu ništa biti neće.
Biću njemu kao desna ruka,
I ka ostra sablja oko kuka.“ 1805
Hadžija mu vako besedaše:
„Tvoje oči ljubim, bajraktare,
Ljubim oči ka i sinu mome.
Ti si mene iz srca mojega.
Na amanet eto ti Mehmeda! 1810
Opremi se, Osman-bajraktare,
Oprem’, sine, sebe i zekana!
Opremaj se u ona od’jela
Što hi dvaput nosiš u godini,
Mili sine, na oba Bajrama, 1815
Hadžijskijem i Ramazanskijem,
I kad no smo išli pred sultana,
I na tebe, sine, i zekana,
Rahte zlatne i kalkane, sine,
Da mi sina vodiš do Budima, 1820
Do carskoga uštugli vezira,
Do mojega dobrog prijatelja.
Dobar nam je vezir prijatelje,
Al’ u Budim’ svašta ima, sine.
Da mi dobro pričuvaš Mehmeda, 1825
U Budimu od zla svakojega!
Gore mu se bojim u Budimu,
Nego neđe u ratu veliku.
Zovi, sine, kavaz Huseina,
Nek oprema misirskog dorata, 1830
Što se hrani za dana ovoga!
Neka mu je prvo putovanje!
Neka begstvo na sahiba primi,
I drugo će dobro biti, sine!“
Sal hadžija ruku opružijo, 1835
Iza sebe sepet otvorijo.
Hiljadu je rušpi izvadijo,
Sve dukata, groša nikakoga,
U zlatan hi jagluk zamotao.
Kroz pendžer hi baci bajraktaru: 1840
„Et’, Osmane, moj milosan sine,
Eto tebe rušpi za troškove,
Za Budima, za sretnjega puta!
Amanet ti, mili bajraktare,
Nemojte se đegođ napatiti, 1845
Ili đegođ, sine, zasramiti,
Jali vas dva, jali nas dva stara,
Da vas kogođ neđe ne prekori.
Mene staru u staro vrijeme
Da u staros zasramljenje dođe, 1850
To ti nikad ne bi’ prebolijo.“
Osman sluša, zlatno čevre primi,
Pa on sada bajraktare vika:
„Braćo moja, oba bajraktara,
Siđ’te dolje kod zekana moga! 1855
Oprem’te ga i opusatite
U ta ‘dela što reče hadžija!“
Dok se Osman na odaju spremi,
Bajraktari njega poslušali.
Osman zovnu kavaz Huseina: 1860
„Huseine, begski kavadare,
Hadžija je tebe naručijo,
Tog dorata hadžije Smajila,
Što je došo od cara našega.
Hranijo se za njegovog sina. 1865
Bog nam dao, vakat dočekali,
Hadžić Mehmed za u Budim kreće.
Spremaj konja u ona od’jela,
Koja su mu došla iz Stambola!“
Ondar kad je čuo kavadare, 1870
Sad doratu kod jasala priđe,
Dvanaes mu toka raspučijo,
Sve dvanaes od srebra liveno,
Dvanaes mu obori čulova,
Pa dovede kavaz Ibrahima. 1875
Doniješe kazan vode mlake,
Vode mlake i raki sapuna.
Doratovu dlaku okupaše;
S tijem su ga naučili bili,
I na ta’ ga timar navadili. 1880
Sa sunđerom vodu pokupiše,
I na čaršaf dlaku namestiše.
Varak sepet ključom otvoriše,
Doratovi takum izvadiše,
Tu najprije ćebe šegetinu. 1885
Preturiše ćebe pro dorata,
Pro ćebeta sedlo od merdžana,
Naokolo od zlata pleteno.
Po merdžanu morski hakikovi,
Razne boje, teke iz Misira – 1890
Jedan vredi madžarije žute.
Zlato žuto, a bijeli biser;
Po biseru razni hakikovi,
Neki mavi a neki zeleni,
Neki žuti, a neki crveni. 1895
Povrh zlata i povrh bisera,
Boja svaka sebe otvorila.
Mešt’ unkaša od zlata jabuka,
Koja vredi kutije dukata.
Kuburluci što su od oružja, 1900
Od šamske su ispleteni svile,
Pa u bijel biser unizati.
U njih ture dvije puške mljetske,
Već cijele u zlato smotate.
Pa turiše puške u kubure, 1905
Pokriše hi hašom populjanom,
Neđe, neđe – da moreš viđeti!
Čohe mljetske, no sve žuto zlato,
Naokolo rušpom potkićeno.
Preko sedla četiri kolana, 1910
I petica na dora kanica,
Što hajvana brani od kolana,
Kad j’ u skoku il’ veliku trku,
Sva četiri od svile istkata.
Do tijela što stežu dorina, 1915
Postavljena crna kunetina,
A ispolja biser ponizati.
Pritegoše na toke kolane,
A na sapi ibrišim kuskune,
Nis kuskune rušpe ukovate, 1920
A na njima mesečina sjaji,
Mesečina od zlata ščinjena.
Oklopiše z dva rahta od zlata,
A niz prsi ture klobukove;
Sve na njima alem-kamenovi. 1925
Pod kolan mu turiše bilane,
Za uzdu hi spuče na čatale;
Svi na zlatne toke zapučati,
Pa po njima silimbeta zlatna.
Misirsku mu rešmu prekriliše, 1930
Od ušiju pro cijela vrata,
Za sedlo hi pod unkaš spučiše.
Rešma zlatna od zlata pletena;
Krož nju mrka griva pronešena.
Mrka griva kroz zlato se sjaji, 1935
Kao mesec kroz jelovo granje.
Doniješe okovicu zlatnu.
Misirski mu dizđin natakoše.
Na dizđin mu četiri čampare,
Preko zuba pod vrat zapučene. 1940
Sva četiri u biser snizana.
Pa pored njih okovica zlatna.
Niz obraz mu dva kanata sjaju,
Od čistoga preliveni zlata,
Među ušim’ puljkom zapučeni. 1945
Navrh puljke daničkinja sjaji,
Od alema, u zlato slivena.
Kad goj noći mesečine nema,
Sa čela mu sjaji daničkinja,
I na njojzi alem-kamen dragi. 1950
Pred doratom nema pomrčine,
No se vidi usred polu noći,
Ka i u dan oko polu dana.
Bože mili na svemu Ti fala!
Kad mamurli konja okovaše, 1955
Zlatnim sedlom i zlatnim rahtima,
S kolanima i sa bilanima,
I niz prsi sjajnim klobucima,
A zlaćenom rešmom preko vrata,
I niz prsi silimbeta zlatna, 1960
Okovica pala i kanati,
Svrh ušiju do nadno obraza,
Doratu se dlake ne vidaše,
Repa malo, a grive nimalo,
No sve žuto zlato obuzdalo. 1965
Dorat hajvan kao gorska vila;
Kažu ljudi da je steko krila.
Dorat hajvan zborit ne znavaše,
Tek znavaše đe se ponosaše.
Dvije na nos noždre razdrljijo. 1970
Kad mu frka stoji iz noždara,
Koliko je silan i plamenit,
Iz noždri mu biju dumanovi,
Pa iza njih mavi plamenovi.
Povedoše do dva kavadara 1975
Na avliju vilovna dorata.
Kad ga Hadži viđe Smajil-aga,
I brat njegov, Cifrić Hasan-aga,
Na prozoru čekmu pomakoše.
Čela njihna ture na prozore, 1980
A bijele brade kroz prozore,
Sve četiri ruke na jabuke.
Smajil vika svoga jedihnika:
„Haj, Mehmede, eno ti dorata
Opremljena i hazurisana! 1985
Čuvaj konja ka i svoju glavu,
Jer je dorat hamli u podrumu.
Šale nije sedam godinica,
Kako leži, a ništa ne čini.
Prvi danak i sjutra do podne, 1990
Sve ga tiškaj, nemo’ ga terati,
Dok se stega makne sa dorata,
Dok se čilje makne sa vilica.
Ja ne mislim, sine Mehimede,
Sjutra kad ćeš preko podne proći, 1995
Da ćeš viđet kuda leti doro,
A kamoli ustavit dorata.
Mehimede, moj premili sine,
Ako derman bude od edžela,
Nemoj mlogo tamo začamati! 2000
Ne mogu te, sine, iščekati.
Mudro hodi, nemoj ginut ludo,
Jer je Budim kao banevina,
Il’ ka manja, sine, kraljevina,
Jer se Budim skoro uručijo 2005
Od Madžara u ruke sultana,
Koji nam je mlogo jada dao!
Tu se, sine, nije umirilo,
Umirilo pa ni uredilo.
Još pucaju puške krajevima. 2010
A vezir te od Budima, sine,
Mislim mlogo začamati neće.
Hajde, sine, hajirli ti bilo!“
Pa isprati niz skaline sina.
Da je kome stati pogledati, 2015
Tog sokola niza merdivene,
To od’jelo od suhoga zlata,
A na kuku sablja okovata,
Z glave trepti dvanes čelenaka,
Ni na čemu ličit ne mogaše, 2020
Bez s oblaka kad meće svećica,
Il’ kad zmajske padaju otresi.
Kad siv soko side do dorata,
Oba dobra jedno kraj drugoga,
Dobro li je celoj carevini, 2025
Taka do dva dobra sastaviti,
U svojoj hi imati državi,
A kamoli roditelju svome,
Rođenoga takog imat sina,
Ponosnoga, pa i pametnoga, 2030
I dobroga srca junačkoga,
Gosposkoga lica i oblika.
Silne desne iz ramena ruke –
Kog bi šćijo, teške njemu muke.
Kad Mehmed-beg side na avliju, 2035
Hadžijin se podrum otvorijo,
Puljat zekat izbi is podruma.
He, kakav je, da ti je viđeti!
Malo, malo slabši od dorata.
Da je lež’o koliko i doro, 2040
On bi bijo bolji od dorata.
Kaka beše konju đeisija!
Sal je drugča jer je bajraktarska;
Nije mlogo gora od dorove.
Vodahu ga do dva bajraktara, 2045
Za dva struka uzde i čatala.
Sal kad viđe Hadžića dorata,
Sal kad jednom zekan omahnuo,
Cijel metar diže bajraktare.
Ne bi reko što i koplje nema. 2050
Ondar malo utišaše zečka.
Sa čardaka, sa kahve-odžaka,
Na odžaku pokleče kapija,
Kad ispade Osman-bajraktare,
A na njega i svita i zlato. 2055
Na glavi mu kalpak š čelenkama,
Kalpak zlatan na glavi Osmanu,
I zlaćeno sedam čelenaka;
Tri su fakli, četiri čekrkli.
Fakli pište ka i guje ljute, 2060
Čekrkli se na čekrk obrću,
U sahatu po četiri puta.
U daleku putu putujući,
Ili neđe u rat vojujući,
Tad junaku sahat ne trebuje. 2065
Okreću se pera i kažuju
Koje doba i noći i dana.
Zlatna pera pala povrh čela,
Ova zadnja pala preko vrata.
Momku biju pera niz ramena, 2070
Baš ki ono zmajske otresine.
Na Osmana vezena dolama.
Kud god švovi, sve gajtani zlatni.
Zlatne grane na četiri strane.
Pro ramena guje prepletene, 2075
Pod grlo mu glave sastavljene.
Ko veš’ nije a vidijo nije,
Bi rekao da su guje žive.
Toke zlatne momku po prsima,
Zlatne toke, araiš čakšire 2080
Od crvene čohe venedničke.
Uz bedre mu šeritovi zlatni.
Između njih grane izvezene.
Zlato žuto, a čoha crvena.
Jedno drugom boju otvorilo. 2085
Oko momka dva mukadem-pasa,
Pleten silah; zlaćeno oružje.
S leve strane mača grebenica.
Sa kojom je dobijo mejdane.
U ruke mu luntra dubrovačka, 2090
Koja litru tučenika prima,
S kojom orle bije pod oblake,
Začekuje na more vapore,
I razbija pošte ćesareve.
Ta’ je vitez, ne rađa ga majka, 2095
Ka Osmana sila sokolova,
Bajraktara carskog alajbega!
Mrka oka a čela široka.
Koliki su brci u Osmana,
Mrki brci pali po tokama, 2100
Prekrili mu toke i oružje.
Da to kogođ vidi izdaleka,
Bi rekao, u njegove zube
Crno galče nosi neodrto.
Kad se momak sigra do zekana, 2105
Pogledaše oba ihtijara,
Hajirli him dovu učiniše.
Hadži Smajil reče bajraktaru:
„Bajraktare, moja krila ziatna,
Gledaj, sine, nemoj začamati. 2110
Eto tebe na amanet sina.“
Momci njima konje privedoše
Uz binjekteš Hadži’no kamenje.
Momka oba ’Jallah!’ sa kamenja,
’Jallah!’ rekli, konje pojahali. 2115
Bistre luntre u desnice ruke,
O unkaš hi konjski objesiše;
Gadarkinje niz paripe sjaju.
Koliki su njihni ćulehani?
Dugački su kao krpa platna, 2120
A visoki ka planinska jela.
Koliko su u visu visoki,
Na momke su duže gadarkinje,
Sve hajvane po čavlama tuču;
Pl’acaju se okolo hajvana, 2125
Baš ko guja oko suha trna.
Prvi Osman, pa za njim Mešine,
Sa avlije na sokak čalije,
Pa š čalija na polje Kanidžko.
Bože mili, na svemu Ti fala, 2130
Kako do dva konja treptijahu,
Bi rekao, ka da letijahu.
Čavle klete u havaj bacahu,
Preko sebe pene preturahu,
Preko sebe i pro svojih aga. 2135
Na olukli padaju im sapi,
A sa sapi po poiju padahu;
Rekao bi, ovce se rađahu.
Iz noždri him plamenovi ližu,
Na čelo him rešmu pripaljuju, 2140
Sve ispred nji’ biju dumanovi;
Bi rekao – grme venedici,
Iz njih da su dimi otrovani.
Zečki ravno polje prijeđoše,
A vučki se planinama primlju. 2145
II
Ondar, moja skupljena gospodo, 25
Sad velimo pesmu da brojimo,
I s tom pesmom da se veselimo.
Ta je pesma od starog zemana,
Što su stare radile gazije
I junaci u svakojoj stranci 30
Za sjajnoga Sulejmana carstvo.
Uzviš’no se Carstvo Tursko zvalo;
Tristo šeset imo valiluka.
Bosna mu je ključanica bila,
Ključanica i zlaćeni ključi, 35
Od svakoga dobrog pouzdanja.
Ondar se je londža pokupila,
U Kajnidži u pjanoj mehani,
A đe se je vazda naučila.
Na toj londži trideset begova, 40
Sve glavnije od šeher Kanidže,
Age carske dvades i četiri.
Uvrh londže Hasan-pašaTiro,
Pored njega pedeset delija.
Pokraj Paše, sa lijeve strane, 45
Ajan Omer, od Kanidže dedo;
Pokraj Deda dva dizdara carska;
Kraj dizdara Cifrić Hasan-aga;
Do Hasana sindrak Mehmed-aga;
Mijo sinak hadžije Smajila, 50
A sinovac Cifrića Hasana;
Naokolo buljukbaše carske;
Pa napored seli bajraktari.
Sve posijo ajan do ajana,
A sve sijo akran do akrana, 55
Bezi carski jedan kraj drugoga,
Age carske ured z begovima,
Bajraktari jedan kraj drugoga,
Hasan-paša i delije š njime
Navrh londže među pendžerima. 60
Usred kola među beglerima,
Vino služe do dva bajraktara:
Jedan beše kanidžkog ajana,
A drugi je njihnoga dizdara,
Deli Hasan i Deli Husein. 65
Pod pazuho drže jaretine,
A u desne ruke litrenjače.
Sve naizred pojahu glavare,
Hasan-pašu i prvjence carske.
Kako kojem čaše dodavahu, 70
Ruke svoje pod kušak turahu,
Age svoje ićram činijahu,
Da him age slađe piju pivo.
Dok se age vina napojile,
Pa vinovske čaše poturili, 75
Jer him vince ulilo ulice,
A rakijske taze dofatili.
Kad se vino smeša i rakija,
Rakija je vazda eglendžija.
Age klete i begovi carski, 80
Muhtač ništa bezi ne bijahu,
Ni odela kakih im je drago,
Ni oružja ni sablji gadarki,
Ni gotovi u džepove para,
Ni gotovi konja ćulehana, 85
Ni na glavi carskije kalpaka,
Ni zlatnije carski čelenaka.
Otvori se sohbet po mehani.
Počeše se falit Krajišnici:
Ko je više dobijo mejdana, 90
Il’ za sebe il’ drugoga koga,
Il’ za kaka pašu i vezira,
Il’ za svoga cara čestitoga;
Ko je bolje hudut raširijo,
Ko l’ njemačkog roba zarobijo, 95
Ko l’ z đevojkom druga oženijo,
Ko je boljeg konja podhranijo,
Ko je boljeg sina podnivijo,
Ko je bolju šćerku odgoijo,
Ko odjela bolja nabavijo, 100
Ili ‘dela, il’silah-oružje,
Ili sablju ostru na rebrima;
Neko svoje toke na prsima,
Neko konjski takum i oruž’e.
Počeše se falit Krajišnici: 105
Ko se s kojom curom oženijo,
Oženijo, il’ se ko ženiti;
Ko je odžak bolji od kojega,
Ko jej unak jači od kojega.
Počeše se podizat kalpaci, 110
Zlatni ćurci turat na čivije,
Oštre sablje preko bedre dvije,
Bijele se palahati brade,
A sjajati na čelo zerdavi,
Mladijem se crne oči mutit, 115
Povrh čela šatreti čelenke,
Svak ponešto i ponešto falit.
Neko šćerku, neko seku fali,
Neko fali od brata devojku.
Egleniše šta ko begeniše. 120
Tu je više od šezdeset aga
I od dvades bega kanidžkije,
Osem paše i osim delija.
Koliko je gledat po agama,
Nit moš znati koji bolji beše – 125
Ili stari bolji od mladije;
Nit su mladi bolji od starije.
Đovde krupne, zlatna odijela,
Glave krupne, a oči im crne,
Sva gosposka ispod oči lica. 130
Na svakom se šatri jagodica,
Ka u bašči đurđevska ružica.
Oka mrka a čela široka,
Na glavi him carevi kalpaci,
A za kalpak careve čelenke 135
Lica bela a zlatne čelenke,
A sa glave kose kurijačke,
Oko vrata kolerovi zlatni,
Svi pod grlo na kanat spučeni,
Sve kanati od žeženog zlata; 140
Svim na prsi toke oluklije,
A na pleći mljetačke dolame,
Na starčeve mavi i zelene,
A na mlade bele i crvene;
Jednake him na čelo zerdave, 145
Sve dolame zlatom izvezene,
Zlatne grane uz pleći junačke,
A uz miške guje ispletene;
Pod grla him glave savedene,
Bi rekao kao da su žive; 150
Jednaki him na srce silahi
I oruž’e jedno u silahu;
S pušaka him jednaki ćetovi,
Sve ćetovi dragi kamenovi,
A karike od žežena zlata; 155
Na bedra him eždegske čakšire,
Čoha mrka, a prežuto zlato;
Uz listove grane zlatne sjaje,
A uz bedre guje opletene,
Pa pod silah glave sastavljene; 160
Pro bedara sablje okovane,
Balčaci him od žežena zlata,
A krne him u srebro skovane;
Otrovane džide pored aga,
Bi rekao da je gora čajna. 165
Zar se nije lasno veseliti?
Konji svoji, svako dobro svoje
Nit harača, niti kakog danka,
Niti ručku mislu ni večeri.
Svaki kmete ima i čivčije, 170
U ruznice para gotovije.
Ko veš’ nije pa bi hi vidijo,
Zakl’o bi se da su pašalije.
Postarije dvore bajraktari,
Na vitke se sablje poduprli, 175
Baš ko lale cara u divane.
Kad pogledaš londžu na okolo,
Ima l’ iko bolji od kojega,
Sve ostavi, jednoga prestavi:
Mehmed sinak Smajil-alajbega. 180
Eh, tog lica u toga sokola!
Momku nema još dvades godina.
Bi rekao, pa bi se zakleo,
Iž njegova obadva obraza,
Billah tešpih, ka da sunce sjaji, 185
A iž čela grije mesečina.
Crn mu perčin bijel vrat prekrijo,
Ko da mu je crn gavran zasijo.
Majka nema već njega jednoga.
Kolko mu je perčin odgojila, 190
Pa mu ture pro čela svezala.
Na glavi mu feščić medžedija,
Preko fesa mrke ture klete,
Mrke ture Smajilova sina.
Sve mu grane majka zakitila, 195
Sve su grane od bisera sama.
Mrkog oka baš ko u sokola,
Zuba sitna baš ko u đavola.
Čelo mu je kao hamajlija,
Veđe su mu kao pijavice. 200
Polećele s oči trepavice,
Pokrile mu dvije jagodice
Baš ki ono krilo lastavice.
Brade nema, a nema mustaća,
Bi rekao da je belogorka. 205
Na dečaka mljetačka odela,
A najprije burundžuk košulja
Više zlatano svilena platna,
Pa poslije pletena đečerma
Nit je tkata ni čekićovata, 210
No od suha ispletena zlata.
Na dolami – kud su švovi zlatni,
Kud su švovi, sve su gajtanovi;
Zlatne grane na četiri strane,
Uz mišicu uz ruku desnicu, 215
Kolika je u momčeta ruka,
Kolko dobra đovda u junaka,
U junaka preko tankog pasa.
Na đetetu bijele čakšire,
Od bijele mljetačke kadife, 220
Sve u zlato čisto izvezene,
Uz bedre mu guje opletene.
Vas se sjaji kao mesečina.
Dva traboloz-pasa oko momka,
Preko pasa pletena silaha 225
Od pletena venedičkog zlata.
U silah mu dvije mljetke male
Obadvije bez kremenja pale,
Cipcijele u zlato skovane;
Očnici im kamenovi dragi. 230
Ono gore što se drži rukom,
Svi vratovi u biser skovani.
Adžemka mu do lijevog kuka;
Vas je balčak od dukata žuta,
A krna joj u biser smotana. 235
Kostura joj od zehera ljuta,
Preko bedri momku preturena,
Bi rekao da spavaše guja.
Momka zlatne toke zagrlile,
Zlatne toke od četiri oke; 240
Dva kanata do bijelog vrata,
U njih ravna pola oke zlata.
Na njih oba jedno slovo piše,
Ti kanati od cara poslati
Alajbegu hadžiji Smajilu 245
I njegovom rođenome sinu,
Jer je na toj kući alajbegstvo,
Tamam četeres i sedam godina,
Pod fermanom sjajnog Sulejmana,
Pod fermanom i ulefom carskom. 250
Od tog bega nema starijega,
Niti paše, pa niti vezira,
U bosansko sedamdeset grada,
Niti take ima odžakzade
Ka hadžije Smajil-alajbega 255
I njegova brata Hasan-aga.
Oba starca nemaju nikoga,
Bog da čuva, sal jednog Mešina;
Nit imaju šćeri ni sinova.
Kad pogledaš kolo na okolo, 260
To je dete kolo začinjelo,
Cipcijelu londžu u mehanu,
Š njegovijem licem gosposkijem,
Baš ko žena pitu u tevsiju,
Il’ kajganu na svome tiganju. 265
Kad pogleda Hasan-pašaTiro –
Turčin dobar što ga takog nema –
Kad to kolo što je naokolo,
Svi napored veseli junaci:
Sve veselo sjede i besjede, 270
A hadžijin Mehmed neveseo.
Bijelo je lice porušijo,
Crne oči preda se turijo
Kao da je u kopao baba,
Il’ amidžu Cifrića Hasana. 275
Dvije ruke pod silah turijo,
Pa gledaše ka da umiraše.
Niti vina pije ni rakije,
Ni duhanske tegli tumbećije,
Niti kake ima lakrdije. 280
A to nije dobro pomisliti,
A kamoli s okom pogledati,
Takog zmaja od takoga baba,
Sal jednoga među oba starca,
Pa i njega viđet nevesela. 285
Prepade se Hasan-pašaTiro
Da se nije soko pobolijo,
Da utuli kuću alajbega,
Da polomi sve Krajine krila,
I samome caru stambolskome, 290
Pa se sade paša uzmučijo.
Nit ga more gledat nevesela,
Nit ga pita među beglerima,
Da mu dete svoje kaže derte,
Šta li mu je i kako li mu je. 295
Hasan-paša s koči na nogama,
Pa doziva Cifrića Hasana:
„Malo k mene, Hasan-aga, priđi,
Da te dvije lakrdije pitam.“
Hasan-aga k Hasan-paši dođe, 300
Pa kraj njega sjede do koljena.
Hasan-paša šaplje Hasan-agi:
„Hasan-aga, zlaćena čelenko!
Moje srce puče u lubinu
Gledajući tvojega sinovca, 305
Mehmed-agu hadžije Smajila.
Sve veselo, a on neveseo.
Sad otidi, sedi kod Mehmeda!
Nemoj njega odmah zapitati,
Da se momak za me ne osjeti, 310
Đe sam zato tebe k mene zvao,
Da na mene hator ne ostane.“
Ondar Hasan-pašu poslušao.
Hasan-aga sjede pokraj sina,
Kod Mešina hadžije Smajila. 315
Čaše klete naokolo lete;
Piju age, ni brige him nije,
A ni ko se tome ne sećaše
Što ta ličnos bješe nevesela.
Pošto svega ima i svačega, 320
Što će momak biti neveseo?
Dokle pola od sahata prođe,
Cifrić Hasan skoči nanogama:
„Malo, pašo i redom begovi,
Da me malo sabur učinite!“ 325
Svi stadoše, agu pogledaše.
Cifrić Hasan sede na koljeno,
Pa sinovca Mehmeda pita:
„MojMehmede, moj obrazu svetli,
Što to, sine, sediš neveseo? 330
Među carskog Hasan-paša Tira
I carskije pedeset delija –
Osem što je aga i begova,
I šta ima carski buljukbaša,
Koliko je, sine, bajraktara – 335
Mili sine, među nama svijem
Nijednoga nevesela nema,
No svak nešto i ponešto fali;
Neko sebe, a neko paripa,
Neko sebe, sine, i paripa, 340
Neko sablju, a neko oružje,
Neko ko je hudut proširijo,
Neko, sine, roba zarobijo;
Neko fali dobro s’ oženi jo,
Neko fali kako će se ženit, 345
Neko, mijo sine, sina fali,
Neko fali šćerku, neko seku,
Neko fali od brata đevojku,
Svi veseli, nevesela nema,
A ti, zvezdo, što si neveseo? 350
Ali ti je žalos, Mehimede,
Što mi stari mlogo doživjesmo,
BaboSmajil i amidža Haso,
Da ti, sine, stari ne dosade?
Vakat sada to će brzobiti. 355
Ko god živi, on će umrijeti.
Mehimede, moj obrazu svetli!
Ili ti je nestanulo para,
U sokake ili u kafane,
Mijo sine, među jaranima, 360
Il’ u bašči među devojkama;
Ili ti se čoha poderala?
Na plećima roba svakojaka,
Neka dibna a nekakadifna.
Pa te neko prekoreo, sine?“ 365
Kad je čuoSmajil-agić Meho,
Šta mu Cifrić Hasan-aga priča,
Sokolsku je ispravijo glavu,
Grahnuše mu oči sokolove,
Na obraz mu rascafćeše ruže, 370
Uz obraz mu ližu plamenovi,
Ka bujali duvak na đevojku.
Vako Mehmed adžu besedijo:
„Adžo Haso, sramota je živa
Da to Mehmed misli Smajil-agić, 375
Da li su mi stari omrznuli,
I da l’ mislim da su doživljeli!
Zna Bog, adžo, i Krajina zna de,
Tebe, adžo, i mojega baba,
Na dan dvorim tri-četiri puta: 380
Jedan, adžo, kad sabah klanjate;
Jedan kadno kušluk ručak bide;
Jedan, adžo, kad s londže dođemo.
Pred vas svežem pro srdašca ruke.
Po polu vas od sahata dvorim, 385
Ka nevjesta skoro dovedena,
Koja muža il’ đevera dvori,
Ili oca njezinoga muža,
Il’ ka lala cara udivane.“
Svi rekoše da je to istina, 390
Da takoga itadžije nema,
Da učini itat baba svoga,
I amidžu Cifrića Hasana,
Vego Mehmed, a drugoga nema.
„Sramota je pričat, Hasan-aga, 395
Pitati me je l’ nestalo para,
U kafane među jaranima,
I u bašče među devojkama,
A ja para imam na gomile.
Božom pomoć’, a u carsko zdravlje, 400
Pa u zdravlje baba Smajil-age,
I u zdravlje adža Hasan-age,-
Da hi jedem, pojes hi ne mogu,
Da hi pijem, popit hi nemogu,
Da hi dorat hoće mešte zobi, 405
Ni dorat hi pozobat ne more.
Što me pitaš za moje odjelo,
Da l’ je na me svita opanula,
A na mene svite svakojake –
Broja ne znam, pa hesapa ne znam – 410
U sepete i u sanducima.
Koliko je u godini dana,
U neđelji po svaka dva dana,
Bi’ se mog’o preoblačit, adžo,
Sva odela od svakoje ruke, 415
Konja dobra, a dobra oružja,
Ništa, adžo, ja željan nijesam.
Kad me pitaš što sam neveseo,
Dok je mene i od mene traga,
Ja se nikad veseliti neću. 420
Sve u zdravlje stara baba moga
I amidže Cifrića Hasana.
Čuješ, babo, šta zbore begleri,
Age carske, pa i buljukbaše,
Pa svi naši tanki bajraktari, 425
Neko vrsnik, a neko postari,
Valja pravo da mlađije’ nema,
Od godina od mene Mehmeda.
No poslušaj, Cifrić Hasan-aga,
Čim se fale u mehani Turci: 430
Neki kaže, četu podizao,
Neki kaže, u četu hodijo,
Neki kaže, podizao vojsku,
Neki kaže, u vojsku hodijo,
Neki kaže, hudut raširijo, 435
Neki kaže, mejdan zadobijo,
Neki kaže, roba zarobijo,
A ja, adžo Cifrić Hasan-aga,
Sve u zdravlje Smajil-age babe
I amidže Cifrić Hasanage, 440
Ja ne znado što je četovanje,
Pa ne znado što je vojevanje,
Pa za mejdan ni pomena nema,
Hudut širit – ja ga ne poznajem,
Niti znadem kuda je granica, 445
Ni kuda je mejdanište staro,
A kamoli sisti pro huduta,
Robit roblje, te oženit druga.
Da sam muško, tu junaštva nema;
Neće se reć’ da sam muška strana. 450
Više ništa ja pofalit nemam,
Bez da svučem mušku đeisiju,
Da obučem ka na se đevojke. –
Brade nemam, a nemam ni brka,
Perčin mi je ka i ženska kosa, 455
Vezak vesti, a preslicu presti.
Nek svak reče da sam ženska glava!“
Mehmed-agu sluša Smajilova,
Šta no Mehmed adžu besjedaše.
Mehmed reče: „Čuješ, adžo Haso! 460
Vi obadva nemate nikoga,
Bez sal Boga i mene jednoga.
Čekaj, adžo Cifrić Hasan-aga,
Dok se naša šćene rasturati ,
Londža naša, do kara-akšama – 465
Ovu londžu razvaljivat neću.
Kad pođemo ka našemu dvoru,
Na dvorove hadžije Smajila,
S tobom poći do mojega baba,
Vi na sebe avdes udariti, 470
Vi obadva, i ja ured s vama,
I na akšam nijet učinjeti,
Po akšamu dovu izučiti,
Vi obadva sednut na šilteta,
Hasan-aga, jedan kod drugoga, 475
Ja ka što sam naučijo, adžo –
Taj običaj razvaljivat neću –
Stat na noge, pa vas pridvoriti,
Adžo Haso, večerati neću!
Niti mogu, ni’ ću večerati, 480
Ni ja ove trpet prijekore.
Svak se fali, a ja nemam čime.
Svega imam, tek mi ne da babo,
Ni š ljudima, ni đe sa ljudima.
Pred ljudima ni spomena nema! 485
Adžo Haso, sis’ ću do podruma.
Opremiću kosnata dorina,
I na njega turiti takume,
Svitu doru baš ko o Bajramu,
Kad ga z babom spremam u džamiju. 490
Na mene je dobra đeisija;
Ništa bolju ni tražiti neću,
Samo uzet sa čivije luntru,
I z bedema džidu kostolomnu,
Mome konju sesti na srijedu, 495
Pa po noći od Kanidže krenut,
Mome doru dizđin popuštati,
Primaći mu tumbak uzengiju.
Dorat mahnut ka i vihar gorom,
Ponijet me kuda mi je drago. 500
Uvjeri se, adžo Hasan-aga,
Granicu ću pregaziti carsku;
Ustavljat se neću u Ćesarsku,
Hasan-aga, ni zemlju Madžarsku,
No ću proći u Kara Bogdansku, 505
Najjačoj se sili prijaviti,
U Bogdanu Petru Dženeralu,
Što sam sudi, a sam rasuđuje.
Take sile u svijetu nema,
Ni takoga pod njime putalja, 510
Niti take sablje u junaka,
Ni ko Petar guje za Turaka.
Niti cara ni ćesara pita;
Kud goj hoće on podiže vojske,
Regemente i ordije svoje, 515
Smajil-babo, koliko mu drago.
Dosta ima, pokupiti more,
Udariti đe je njemu drago,
Vojska bojna, komanda njegova,
Gotova mu hrana i džebhana, 520
Gotovi mu bojnici topovi.
Kad saženjem dora do Bogdana
I do dvora Petra Dženerala,
Onda ću se s konja razjahati –
Na mene su toke i čelenke, 525
Poznaju se đe su od Turaka.
Ja ću Petru uljeć u dvorove.
Poznaće me Petar Dženerale,
Đe sam sinak Hadži Smajil-age,
Po tokama i po čelenkama, 530
I pod grlo zlatnim kanatima,
I u njima ime Mehmedovo,
Milog sina hadžije Smajila.
Kad me Petar vidi Dženerale,
Čudiće se što sam došo tamo; 535
Da l’ me k njemu opravijo babo.
Nije šala – lice baba moga,
Sve duvelje za mog baba znaju,
A Petar će na noge skočiti.
Sjedeći me dočekati neće, 540
Jer je sila od dobrog odžaka –
Po tome se poznaju odžaci,
I najbolji u boju junaci,
I najbolje vojne vojskovođe.
Oni sebe vazda ponizuju; 545
Ko se niži, njega sam Bog viši.
Ja mu s vrata ‚Dobro jutro!‛ vikat,
A on mene: ‚Dobro došlo, Meho!‛
On mi ruku, da se rukujemo,
A ja njemu postupiti ruci, 550
Da ga ljubim kao starijega,
Što mi dinu podnijet ne more,
Ali ste me primorali, adžo.
’Šta je ovo sa Mehmedom bilo?‛
Mislit Petar, pa se začuditi. 555
’On je carskog prvog kahrimana,
Gazi turskog Smajil-alajbega,
Što s’ u sedam čuo kraljevina.
Rata nema đe nije dospijo;
Đe je došo, svud je pobedijo. 560
Na njihnoj je kući alajbegstvo,
Pod fermanom i iradom carskom,
Iz dan u dan četrdes godina,
Sedam više od četrdes ravno,
Što na njega, što na Hasan-agu. 565
Ta je kuća sveta u Kanidži;
Iz te kuće vazda u vijeku,
Iz te kuće izdavanja nema.
Šta je ovo od Mehmeda bilo,
Te je izdo baba i amidžu?’ 570
S rukom će me Petar zagrliti,
Pa me pitat, još me poljubiti:
’Što Mehmede, sine alajbega,
Gazi bega hadžije Smajila,
Još nijesi, sine, ni odsijo? 575
Od tebe sam sejir učinijo.
Pitam tebe šta je s tobom bilo?
Je l’ ti babo u život junački,
Je l’ u život adžo Hasan-aga?
Jeste l’ zdravo i od Boga mirno? 580
Kako vi je kanidžka gospoda?
Kako vi je Hasan-paša Tiro,
Paša carski, cele Bosne krila?
Vojujete i četujete li,
Pro huduta niz Ćesarevinu? 585
Palite li sela i palanke?
Robite li lijepe Madžarke?
Ženite li po Bosni Bošnjake?‛
Ja ću Petru reći Dženeralu:
’Babo mi je, Petre, u životu, 590
Babo Smajil i amidža Haso.
Zdravo jesmo i od Boga mirno.
Dobro stanje nije među nama.
Oko toga što me sada pitaš,
Četuje se, tèke drugi ljudi, 595
Vojuje se, tèke drugi ljudi.
Kad je četa, idu buljukbaše,
Kad je vojska, ide Hasan-aga.
Isti mora, begstvo je na njega.
Pa se jesam š njima zavadijo. 600
Sve se falu u mehanu ljudi,
Sve akrani, sve moji jarani…
Starijima zamerati neću,
No se ljutim na mojega baba,
I na adža hiljava Hasana. 605
Nit na čemu, Petre, naučiše,
Ni u četu ni stojeću vojsku,
Ni da znadnem što je četovanje,
A kamoli, Petre, vojevanje,
Niti znado đe se mejdan d’jeli, 610
Ni kudar su ćesarski gradovi,
Niti znado đe su pristaništa
Na tom moru od ćesarovine,
Ni zelena polja pokraj mora.
Bez ostadoh kao ženska strana. 615
Reko’ babu, i ostavijo ga.
Bogu jemin, Petre, učinijo.
Boža vera koja varat neće,
Nebo će se zemljom sastaviti,
A ja tebe neću prevariti, 620
Da me uzmeš u tvoje dvorove,
Ali, Petre, do kolena tvoga,
Da pijemo ka dva brata mila,
Da mi ne daš da kom bidem sluga,
No da sam ti tvoja desna ruka. 625
Sve ću s tvojom kalauzit vojskom,
Ja najprvi, pa ti iza mene.
U nad Boga vodiću ti vojsku,
Bosnu gazit a harat palanke –
Sve što dinu podnijet ne more – 630
Roblje robit, a sijeći glave.
Z đevojkama ženićeš Bogdance,
Sa glavama kitit bedemove.
Bog će viđet, a viđet Krajina,
Kakvoga si nabavijo druga, 635
Što ga nije niko nabavijo.‛
Sve to će mi Petar učiniti,
Pod levo me turiti pazuho.
Kad ja bidnem njemu povodnica,
A on moja tvrda uzdanica, 640
Ne ‘e kao babo i amidža,
No ka sivi soko od sokola.
Pre’vodiću vojsku od Bogdana,
Karavlašku i Karabogdansku.
Na Bosnu je vašu navaliti, 645
I mlogo vi crna jada dati.
Petar će me dobro prifatiti,
Konja moga turit kod njegova,
Kod njegova džinovna putalja,
Koji nosi pod kolane krila. 650
Videćete što su muke ljute!“
Kad to čuo Hasan-paša Tiro,
Niz obraz mu suze polećeše;
Staču mu se suze niz obraze,
Kao biser niz bijelo platno. 655
Pa pomisli: „Vaj do Boga Jaka!
Šta učinje babo i amidža,
Među oba jednog jedihnika,
Da upušte, prema sebe grdni,
Stari ostat bez niđe nikoga? 660
I to bismo s jadom oprostili,
No je crnje Smajilova sina,
Da svoj Bosni on oblomi krila,
Da na Bosnu crno delo pođe,
Vijes’ tužna po cijelom svetu 665
Đe se sruši kuća alajbega,
Izda otac i amidža sina.
Sad ćemo him zala dočekati.
Sad će za njim propanut Krajina,
Pa za njome propas carevina. 670
Šala nije – Hadžiću Mehmede,
Vako dete od onakog baba,
Što ga više rodit majka neće,
Nit ga rodit, nit ga je rodila.“
Hasan-aga kad čuo sinovca, 675
Šta mu soko među age priča,
Frknuše mu suze sa očiju,
Stočiše se niz bijelu bradu,
Baš ko biser ni bijelu svilu.
Stari skoči, pa raširi ruke, 680
A zagrli sina zmajovita.
Pa ga ljubi među oči vrane,
Đe se sivi sokolovi ljube:
„Moj Mehmede, moj obrazu svetli,
Zar bi ti to, sine, učinijo? 685
Zar bi naše oči izvadijo,
Ihtijara baba i amidžu,
Tvoju milu ostarjelu majku?
Babo ti se tri puta ženijo,
Babo triput, amidža četiri. 690
Bog ne dade evlad nijednome
Babu tvome hadžiji Smajilu,
Bog da čuva, sal tebe jednoga,
A ja, sine, nemam nijednoga.
Mi obadva ruke sve četiri 695
Savili hi oko tebe, sine.
I dan i noć Boga šućurimo,
Te na tebe mandat Al-Otmana,
Ferman z begstvom da na tebe prođe,
S nas dva stara na tebe mladoga, 700
Da se naša ne utuli sveća.
Ne moremo, sine, dočekati,
Da ta hasret s očima vidimo,
Da ti carsko alajbegstvo damo,
Da pred trides buljukbaša pođeš. 705
Dočekamo da te oženimo;
Molimo se Bogu da vidimo,
Sine mili, oba sa očima.
Kad bi, sine, u Boga videli,
Da na tebe alajbegstvo prođe, 710
I da ljuba prema tebe dođe,
Da pridvori men’ i baba tvoga,
Da umremo ne bismo žalili.
No ti jedan hasret među nama;
Kako bi te, sine, pregoreli? 715
Dobar ponos, dobro izdržanje,
Alajbegstvo – mučno vojevanje.
A ti, sine, u dobro porasto,
Još si d’jete ljeta malehnije,
A Krajina zadrta haljina. 720
Nije šala trides buljukbaša,
Za svakijem po hiljada ljudi,
Sve birana krvava junaka.
Zadrte su unđurske delije.
Lako nije njima ugoditi. 725
Ti su ljudi svakojake ćudi.
A ti, sine, kad si se rodijo,
U šilte si glavom udarijo,
Palo ti je čelo preko zlata,
Kosa ti je u biser snizata, 730
Iz majčina od bisera krila.
Mili sine, kad si se rodijo,
Na svaki grad u celoj Krajini,
I u Bosni i Hercegovini,
Mijo sine, i Unđurovini, 735
Na svaki grad pukli su topovi,
Dohodili age i begovi
Na veselje mene i Smajilu.
Eto aga; sve to, sine, znaju,
I sultanu haber učineli; 740
I sultan je ferman opravijo
Babu tvome i mene, amidži:
’Obojici čestitam vi sina!
Dugoveko dobro se nosijo,
I na njega pala gospoštinja, 745
Ka na baba i adža Hasana!’
N’jesmo, sine, tebe nađenuli,
Nego ime Mehedije carskog,
Mehdija je šehul-islam carski.
Da bi više doživijo, sine, 750
Doveli smo tri dojilje bili,
Tri dojilje pored tvoje majke,
Da bi li te više podhranile,
Da l’ bi bolje rasto u vremenu,
I povišu zadobijo snagu. 755
Nijesmo te mogli dočekati,
Da podrasteš amidži i babu.
Dojile te četiri dojilje,
Prva majka, pa tri iz ostatka.
Iz dan u dan četiri godine, 760
Kada su se naravnile, sine,
U nad Boga ti dobro poraste,
Ka i drugi od osam godina.
Onda smo te u mejtefu dali,
Doveli ti na noge imama. 765
Nijesmo te mogli pregoreti,
Iz dvorova u mejtef spremiti;
Na domu te imam naučijo.
Učijo si do osam godina.
Da s’ učijo još devetu, sine, 770
Ti si mog’o hafiz iskočiti.
Onda smo te makli iz mejtefa.
Kad ti dvanes godinica bilo,
Opet ferman od Stambola dođe.
Men’ i baba Smajil-agu pita: 775
’Smajil-aga, kako ti je dete?
’Oće l’ pripsat sinak na babajka,
Na babajka i adža Hasana?’
Mi smo caru tebe pofalili:
’Padišahu, ljubimo ti ruke, 780
Prilika je da će dobro biti.
Od nas neće mlogo poturiti.’
Kad trinesta nasta ti godina,
Dode, sine, čohadare carski,
S mabejina cara Sulejmana. 785
Doveo ti misirskog dorata;
Kupijo ga u misirskog šaha.
Krila zlatna, griva do kopita.
Tad je bijo u drugoj godini,
Kolko drugi od sedam godina. 790
Takum građen u Afganistanu,
Prem dorata kada bi porasto.
Sedlo mu je od merdžana celo;
Sve je sedlo ozgo opleteno,
Sve od suhog zlata žeženoga. 795
Osmanlijska šega ispod sedla
Nije, sine, ka’ i druge šege,
Nego svila iz Šami-Šerifa,
Da na sapi ne pilji dorata.
Zlatno sedlo i zlatni rahtovi. 800
Na dora su svileni kolani;
Do tijela misirskog dorata,
Meka svila da ga ne premilja.
A ozgo su u biser skovati.
Viđet ćeš hi, ako Bog da, sine, 805
Kad alajbeg budeš pred Krajinom.
Od tog dana tebe devetnesta,
Mili sine, ka si se rodijo,
A doratu danas je deveta,
Kako ti je na dar čatisao, 810
Mili sine, dorat sa takumom.
Što se devlet mogo domisliti,
Sprem takuma i sprem domišljenja,
Taki ti je takum opravijo.
Mi smo dora od tebe sakrili, 815
Jandal smo mu podrum načineli,
I kod njega više konja nema.
U podrumu dvije hizmečije,
I četiri goru viđelice,
Noć cijelu kod dorata tvoga. 820
U podrum ga na noge pojaju.
U dvadeset i četiri sata
Timaru ga po četiri puta.
Ne timaru ka što konji drugi,
No čaršafom od svilenog platna. 825
Kolko ti se dorat uhranijo –
Nit vidijo sunca ni meseca,
Mijo sine, za devet godina –
Pa podigneš čule sa dorina,
Koliko mu oluk sapi vrtu, 830
Kako mu se dlaka podkratila.
A čavla se na nokat bacila,
Da na njega muha pane crna,
S krilom bi se sa konja satrla.
Dorat čeka tebe, Mehmed-aga, 835
Kada budeš beg alajbeg bijo,
Carske vojske i baše voditi.
Došlo ti je odijelo, sine,
Od sultana na dar radi baba,
Rad hajtara oglašenog baba, 840
Tvoga, sine, hadžije Smajila,
Baba tvoga, mila brata moga.
Ta od’jela što su došla za te,
Te su toke samo od bisera,
A ta svila iz Šami-Šerifa. 845
Na dolamu i eždeg-čakšire,
Više zlata nego svile same,
Na sve strane rasturene grane.
Sablja ti je došla adžemačka,
Maksuz, sine, za te načinjena, 850
Od adžemskog ljutoga čelika.
U ljuti je zeher okaljena,
Koja ljute seče pancijere.
Krna joj je u biser vezena,
Balčak cijel od alem-kamena. 855
Pa kad se je sablja načinela,
Sablju su ti na Meću spremili,
Mećanskom je dodali delilu,
Te je šehu dao ćabenskome.
Šeh joj ajet metno iz Musafa, 860
Uza sablju te ga preučijo.
Ko je nosi loše biti neće.
Pred njim će se strašiti logori,
U Meći joj ime nađenuli,
S carskom dovom, Hadži-Adžemunku, 865
Đe j’ u Adžem za tebe građena,
A na Meću na hadžiluk bila,
Pa se zove Hadži-Adžemunka.
Ko je čeka, njegova je muka.
Na balčak joj tri muhura carska, 870
I dva, sine, šeha Ćabenskoga.
Kalpak-kapa što je tebe data,
I na njojzi dvanes čelenaka,
Nit u mene ima, ni u baba,
A kamoli u koga drugoga, 875
Sal što ti je sultan darovao.
To od’jelo, tvoje i dorovo,
To oružje, tvoje i dorovo,
S čelenkama, tvoja sablja kleta,
Da mu zbiješ kimet na gomili, 880
To bosanskog dobrog vredi grada.
Pa zar bi to, sine, učinijo,
Da ni baba imaš ni amidže,
Iznad cara i njegova šana?
Znaš li baba tvoga, alajbega, 885
Za dvadeset i sedam godina,
Bez promene alajbeg je bijo,
I vodijo trides buljukbaša,
Ratovao na svakoju stranu,
Pripomogo svakom muslimanu, 890
Pored toga caru čestitome,
Carski obraz svuda otvorijo,
Svoje ime svuda osvjetlao.
Svud je ime s tvoga baba, sine,
Pripoznato pa i odobrato. 895
Kad ti babu kosti ostaraše,
Ne moga se držat na labuda,
Ni ‘zengije z dvije noge stezat,
Ni čampare dizat na havaje,
Sabljom seći ko je naučijo – 900
Koliko je dobijo mejdana,
Toliko je dobijao rana.
Sine, kada stiže u godine,
Stare noge ne jašu hajvane,
Stare đovde ne delu mejdane, 905
Stare ruke ne siječu glave,
A najviše đovda ostarela,
Staro t’jelo sablje ne podnosi,
Otrovane, sine, od dušmana.
On ostaro, a ja jàko stigo, 910
Tvoga doba, i malo postari’,
Tvoj babajko, moj brat, Smajil-aga,
Opremi se Meći i Medini,
Da na sebe hadžiluke svrši.
Pušta bradu i ode na Ćabu, 915
I hadžiluk ko hadžije svrši.
U Stambol se svrnu k padišahu,
Javijo se u pajtahtu carskom.
Car čestiti bujur učinijo.
Padišahskoj ruci poletijo. 920
Car ga z dvije ruke zagrlijo,
Na hadžiluk dao čestidbinu:
„Moj alajbeg, mumbareć ti Ćaba!“
„Sunce naše, a i tebe carstvo!“
Držo ga je cijel mesec dana, 925
A babo se caru požalijo:
„Nije, care, za me vojevanje;
Nijesu mi ruke za mejdana,
A ni đovda za ljutije rana,
Nit je moja ruka za mejdana. 930
Mrtve ruke ne siječu glave,
Mrtve noge ne delu mejdane,
Sunce naše, ni jašu hajvane.
Ja sam Meću tavah učinijo,
Od svašta sam tobe učinijo. 935
Piti vina ni rakije neću.
Lagat neću, ni se kleti krivo.
Sidet mogu i gospodovati,
Sa pomoćom Boga velikoga,
Sunce naše, sa vašom hajir-dovom. 940
Moje sa mene makni alajbegstvo,
Sunce zlatno, kome ti je drago!
Podaj mu ga ka i što si vlasan!“
Padišah mu ne do pomenuti,
Bez kad sina nejmo pristignuta, 945
Ondar z brata nek ode na brata.
Kad je došo sa Ćabe hadžija,
I sa š njime tatar Al-Otmana,
I s tatarom pašalija carski,
S moga brata hadžije Smajila, 950
Na me carsko begstvo preturiše,
I carev mi ferman preučiše.
Evo mi ga danas u nedrima.
Pod fermanom sjajnog Sulejmana
Alajbeg sam za dvades godina. 955
Sad zalazi dvadeset i prva,
A ja ima četiri godine,
Ka hadžiju molim baba tvoga:
‚Aman brate, hadžija Smajile,
Mahzar spremi caru čestitome, 960
Nek sa mene skine alajbegstvo,
Jer su meni kosti ostarale!
Ne mogu se držat na hajvana,
Niti s vojskom isti na dušmana,
A kamoli mejdan dijeliti, 965
A ni ostre sablje podnositi,
Da škripaju po tijelu mome.
Staro t’jelo sablje ne podnosi.
Osobito što sam ostarijo;
Mozak mi je pao po grkljanu, 970
Počela mi pamet opadati,
Mudro kader nisam govoriti.‛
Sve me moli Hadži Smajil-aga:
‚Malo sabur, brate Hasan-aga,
Da l’ bi Bog do i sreća od Boga, 975
Među nas dva da nam stigne dete,
(Sa tvog baba i amidže Hasa)
S nas obadva nek bude na sina,
Da ne manjka sa našega dvora
Alajbegstvo, i ta ferman carski, 980
I ta’ berat sjajnog Sulejmana.
Đe je berat, tu je pomoć Bož’a;
Na onoj su kući berićeti.‛
Bogu šućur i danu ovome,
Kad dva starca iščekaše sina, 985
Da sa nas dva alajbegstvo prođe,
S nas obadva na tebe jednoga.
Sad je nama, sine, olakšica.
Sad nećemo begstvo preturati,
I u Stambol tebe opravljati, 990
No je emer došo od sultana,
U Budimu uštugli veziru;
Tu je ferman carski sa emerom;
Kad se šće’ne begstvo preturati,
Valja tebe do Budima sisti, 995
Do našega dobrog prijatelja,
U Budimu carskoga vezira.
On će s mene alajbegstvo primit,
A na tebe mandat preturiti.
To je nama dobar prijatelju. 1000
Bogu šućur kad to dočekasmo!
Ja ću, sine, sada ustanuti.
Eve ođe, zlatna krila naša,
Hasan-paše, carskoga većila;
U njega su četiri ćatipa, 1005
Što se pro njih povrću dževapa,
U Stambolu caru čestitome.
Paša će nam mandat načiniti,
Potpisat ga pedeset delija,
A eve nam na iskupu aga. 1010
Sreća, sine, i moja i tvoja.
Nećemo hi zvati na mehalu,
Da se skupu da muhure turu,
No evo nam skupljeni glavari.
Po potpisu i emeru carskom 1015
Sve će age muhur pritisnuti,
Hasan će ga paša potvrditi,
Pa ga tebe u njedarce dati.
Pa doveče, kad se rasturimo,
Kod tvog baba na dvor otidemo, 1020
Smajil-age, carskog alajbega,
Kazat ću mu u čemu su stvari,
Starijemu polećeti k ruci.
Nek te babo ka Budimu spremi,
Da na sebe alajbegstvo primiš.“ 1025
To je Cifrić reko Hasan-aga.
Svi rekoše na mehalu Turci:
„Bogu šućur ka i što je kadar,
Kad babova dočekasmo sina,
Da pred nama nosi alajbegstvo!“ 1030
Hasan Cifrić skoči na nogama,
Hasan-paša emer učinijo,
Poskočiše četiri ćatipa,
Mandat gradu hadžijinu sinu,
Da prelazi s oca alajbegstvo, 1035
I sa oca, i z brata njegova,
Š njih obadva na Mehmeda mlada.
Odmah šaren mandat načineše,
Potpisa ga pedeset delija,
A šezdeset aga kanidžkije, 1040
I četiri kanidžka ajana,
Dva dizdara, dvanes buljukbaša,
I dvadeset turski’ bajraktara.
Po mandatu turiše muhure.
Ćatibi su mandat načinili, 1045
Delije su potpis udarile,
Sva gospoda turajli muhure.
Hasan ga je paša potvrdijo,
Cifriću ga dodade Hasanu,
Cifrić Hasan svojemu sinovcu, 1050
Mehimedu, hadžijinu sinu.
Hasan Tiro, paša turski, carski,
Tu je paša dovu učinijo,
Paša dovu, a svi Turci „Amin!“,
Za hajirli pute Mehmedove. 1055
Srećite mu čestitaše pute:
„Čestiti ti, sine, puti bili,
I široki dok u Budim sideš,
Bez nikake tvoje glavobolje,
I na sebe primi alajbegstvo. 1060
Sretno tebi ka i babu bilo,
Ka i babu i amidži tvome!
E, da Bog da, učinijo, sine,
Gazaluke, ka što ti je babo!
Za se dobar spomen ostavijo, 1065
Sa su krila šira po Krajini,
Polećeli ka s tvoijem babom!
Dušmani ti pod nogama bili,
Ka dorove čavle i potkovi!
Učinijo što si naumijo!“ 1070
Sivi soko na noge skočijo,
Hasan-paši ruci poletijo,
Gazijsku mu poljubijo ruku,
Pa amidži Cifriću Hasanu,
Dva dizdara, četiri ajana, 1075
I starijeg bega svakojega,
Pa starijeg bašu i bimbašu,
Pa starijeg svakog buljukbašu.
Bajraktari raširiše ruke,
Sokoli se grle sa sokolom. 1080
Tadar sreća beše u Turaka,
Te hajaše jedan za drugoga.
Od hasreta toga zmaja zlatna,
Od hasreta i velje radosti,
Z dvije oči suze udariše, 1085
Niz gazijska lica poleteše,
Baš ko biser niz bijelu svilu.
Vakat rekli, rasturiše londžu.
Svaki aga ode svome dvoru.
Cifrić Hasan dofati sindraka, 1090
Sina mila hadžije Smajila;
On pred njime, a Mehmed za njime,
Uljegoše u begovske dvore.
Ti su dvori ka i divan carski,
Tenećetom žutom pokriveni. 1095
Visoki su od četiri boja;
Bojevi su bojom obojeni,
A ćoškovi čohom pokriveni.
Na avliji četiri čardaka;
Sva četiri s po dvades sejmena, 1100
Što hi hadži drži Smajil-aga,
I brat njegov Cifrić Hasan-aga,
O svojemu trošku svekoliku.
Uz merdiven stubu naljegoše,
Koje čohom behu pokovane. 1105
Ta’ je dvorac baš ko u vezira.
Kad su došli na najgornje boje,
U odaju đe sjedi hadžija,
Odajska je otvorijo vrata.
Hadži Smajil sedi na šiltetu, 1110
Na šiltetu među prozorima.
Na hadžiju ćurka mavenoga,
Mavi ćurka, srebrena čibuka.
Tutun pali, kahvu pije gorku.
Hasan bratu selam naturijo. 1115
Hadžija ga otur učinijo.
Pokraj sebe, đe je naučijo.
Mehmed dečak ruke preložijo
Preko srca i silaha svoga,
Pa on dvori baba i amidžu, 1120
Ka nevesta skoro dovedena,
Koja muža dvori jal’ đevera,
Il’ muževa oca ili majku.
No ga stari gleda Smajil-aga
Ispod oka, tek preko čibuka, 1125
Milog sina gosposkoga lica.
Na obraz mu ne cavti ružica,
No bi reko da se pobolijo,
Ili da se s nekim posvadijo,
Tako se je tevdil učinijo. 1130
Babo nema u vijeku svome,
Ni amidža drugoga nikoga,
Niti muška ima ni đevojke,
Bog da čuva, bez njega jednoga.
Pa ovako reče Mehimedu: 1135
„Moj Mehmede, moj obrazu svetli,
Što si, sine, nešto neveseo?
Da se n’jesi, sine, pobolijo,
Jali s kime kavgu izvadijo,
Ili te je preturilo piće, 1140
U mehani među jaranima?
Što je tvoje potamljelo lice?
Što su take tvoje jagodice?“
Mehmed momak saže ramenima,
Sve šutaše, ništa ne govori. 1145
Sad amidža zbori za sinovca:
„Sad, moj brate hadžija Smajile,
Mehmed ti se nije pobolijo,
Niti se je s kime posvadijo.
Pića nije pijo nikakoga, 1150
A kamoli da je prenijelo.
No se Mehmed na nas naljutijo,
Baš neka je, i nevolja mu je!
Danas se je okupila londža,
Što odavno nije pokupljena, 1155
Hasan-paša s pedeset delija,
Dva dizdara, četiri ajana,
Četres aga, dvadeset begova,
I dvanaes carsko buljukbaša,
I dvadeset i tri bajraktara. 1160
Uza sohbet i uz grko piće,
Počeše se falit Krajišnici,
Šta ko ima bolje od kojega,
Ko je bolji junak od kojega,
Ko je više pogubijo glava, 1165
Ko je više dobijo mejdana,
Ko madžarskog roba porobijo,
Il’ staroga il’ đevojku mladu,
Ko kojega druga oženijo,
Ko je boljeg konja podhranijo, 1170
Kom je bolje u silah oružje,
Kom oružje, kome koplje bojno,
Čija l’ bolja luntra dubrovačka,
Čija na kuk bolja poseklica,
Koji se je bolje oženijo, 1175
Koji boljeg sina podnivijo,
Ko je bolje šćerku odgoijo.
Neko šćerku, neko seku fali,
Neko fali od brata devojku,
Neko sina, a neko sinovca. 1180
Svak ponešto u mehani fali,
A naš Mehmed sjetan neveseo,
Nit se fali, niti duhan pali,
Niti vina pije, ni rakije,
Ni junačke ima lakrdije. 1185
Tu detetu pokleknula glava,
Billah tešpih, ka i posečena,
Lice belo pa je potavnjelo.
Ja ne mogo od hasreta moga
Upitati, ni se nakaniti. 1190
To vidijo Hasan-paša Tiro,
Izvrh kola, između prozora,
Našeg sina ka i ubijena.
Nit mu oči trepte sokolove,
Ni na obraz cavte jagodice, 1195
Ka što nas je vazda naučijo,
No mu bela čehra potamnjela.
Hasan-pašu srce zabolelo,
Pa me sebe kraj koljena zovnu,
Pa mi šapnu tèke podkrijući: 1200
’Znaš, Hasane, šta ti je sinovcu,
Tvom sinovcu Smajil-agić Mehi?’
’Ne znam, pašo, lijepog mi dina!
Za njim mi se srce prekinulo.
Ni sam pito, nit ga mogu pitat.’ 1205
Hasan Tiro, mudar paša carski,
Pa mi mudru reče lakrdiju:
’Hasan-aga, sjedi kod sinovca,
Pa kad pola od sahata prođe,
Pitaj njega šta li je Mehmedu, 1210
Da vidimo hoće li nam kazat
Šta je š njime, Bog bijo sa š njime!’
Ja posluša’ Hasan-pašu Tira,
Pa ja sedoh kod Mehmeda moga,
Mili brate, i moga i tvoga. 1215
Pa kad pola od sahata prođe,
Po emeru Hasan-paše Tira:
’Mehimede, moj obrazu svetli,
Što ti glavu držiš preda sebe?
Što si, sine, glavu objesijo? 1220
Da se n’jesi štogođ pobolijo,
Da izvadiš srce starijemu?
Jali ti je, sine Mehimede,
Nakav miso što ga ne zna adžo?
Ili, sine, što smo ostarali? 1225
Mi dva stara mlogo doživljeli.’
Ondar Mehmed mene besjedio:
‚Adžo Haso, što tu pričaš ludo!
Da je mene vaša staros teška,
Ja vas ne bi uslužijo, adžo, 1230
Preko dana tri-četiri puta;
Prvo, adžo, kad sabah klanjate,
Po sabahu dovu izučite,
Ja vas dvorim ka nevesta, adžo,
Ka nevesta skoro dovedena, 1235
Koja muža i đevera dvori,
Il’ mužova oca ili majku;
Drugo, kadgoj ručak pojedete,
I to tako kao sa sabaha;
Treće, adžo, kade akšam prođe. 1240
Vidi i Bog, a vidi Krajina.
Al’, amidža, Cifrić Hasan-aga,
Nek se age fale Krajišnici,
Nek se fale, imaju i čemu!
Neki bijo i čete vodijo, 1245
I u čete z društvom pohodijo.
Neko, adžo, i s vojskom hodijo.
Neko, adžo, hudut razmotrijo,
I vidijo kuda je granica,
Naučijo kud će četovati, 1250
Četovati i vojsku voditi.
Neko mejdan, neko roba, adžo,
Neko konja, a neko oružje.
Falu ljudi, imaju i čemu,
A ja, adžo, nemam ni o čemu. 1255
Ja, u zdravlje baba i amidže,
Niti znado’ što je četovanje,
A kamoli što je vojevanje.
Adžo, ne znam đe je hudut carski,
Adžo, carski, pa niti ćesarski, 1260
A kamoli đe se more bije,
Đe je more, ni đe je primorje,
A kamoli da na mejdan pođem.
Ja izgubim sa dva rama glavu,
Ja dobijem nekog na mejdanu, 1265
Barem spomen da ostavim za se,
Ka sve ove naše age drage.
Bi mi bolje, adžo Haso, bilo,
Da sam žensko nego muška glava,
Vezak vezla a preslicu prela. 1270
Sedijo bih među đevojkama,
Pa nekaku čekao sudbinu.’
Smajil-aga, brate prekomili,
Reko mi je sine Mehimede,
Reče meni, pričati ti neću. 1275
Ja sam sinu reko Mehimedu:
’Moj Mešine, moj obrazu svetli!
Mi nemamo nikoga bez Boga,
Mili sine, i tebe jednoga.
Ženili se po nekolko puta, 1280
Ja četiri, a tri Smajil-aga,
Ja nemado’ nikakog evlada,
Ni muškoga, ni devojačkoga,
Hadži Smajil, sam’ tebe jednoga.
Bog da čuva, ako sreće bude, 1285
Živ nam bijo i sreće lijepe,
Pa si nama dosta obojici.
Ne moremo, sine, pregoreti,
Mali’ ljeta u čete spremiti,
Ni u čete, ni velike vojske; 1290
No čekamo, u Boga ištemo,
Naše, sine, alajbegstvo carsko,
S nas obadva da na tebe prođe.
Da te, mili, oženimo, sine,
Da vidimo snahu u dvorove, 1295
Zlatna zvezdo, s tobom uporedu,
Da umremo ne bi zažalili.
Svakog smo se dobra nadobili,
I dobrije konja najahali,
Svake sreće i svakoga dara, 1300
I gotovi’ u riznicu para.
Babo ti je bijo alajbeže,
Pod fermanom i ulefom, sine,
I beratom sjajnog Sulejmana,
Najstarijeg na svijet’ vladara. 1305
Za dvadeset i sedam godina,
Alajbeg je bijo Smajil-aga.
Pred cijelom Bosnom i Krajinom
Vodijo je trides buljukbaša,
I za svijem po hiljadu ljudi. 1310
Mili sine, svuđ rat učinijo,
I carski je hudut raširijo,
Dobro pristo nama i Krajini,
Mijo sine, pa i carevini.
Babovo ti ime proglašeno. 1315
Poznaje ga sedam kraljevina.
Dok ti babu kosti ostaraše,
I u miške ruke oslablješe,
Noge svoje stežat uzengije;
Sablju kretat, deliti mejdane. 1320
Ne mogoše tvome babu, sine,
Podn’jet rebra rane od sabalja,
Da hi škripa stoji po kostima,
Jer je mlogo dobijao rana,
Od pušaka, pa i od sabalja, 1325
Od mačeva i bojnije koplja.
Kad vidijo đe je alajbegstvo,
Š njim upravljat da ne more babo,
Na obraz je zapuštao bradu,
Uzo hašluk, otišo na Ćabu. 1330
Našu Ćabu tavah učinijo,
I hadžiluk u njoj završijo.
Vrnuo se, i caru se svrno,
U pajtahtu pred Ali-Otmana,
Pred našega sjajnog Sulejmana, 1335
Na čestite al-otmanske ruke,
Da poljubi sjajnog Sulejmana.
Car mu ne do, no ga zagrlijo,
U pajtahtu otur učinijo,
I dobro se sultan smilovao. 1340
Vazda ga je, sine, milovao.
Držao ga za jedanes dana,
Dan cijeli u pajtahtu svome.
Hadžija se caru zamolijo:
’Aman, care,naše sunce jarko, 1345
S mene makni vaše alajbegstvo,
Jer su moje kosti ostarale!
Mrtva đovda ne ćera hajvane.
Mrtve ruke ne delu mejdane.
Ne more mi t’jelo staro moje 1350
Podnositi sablje od dušmana.
Mandat podaj kome vi je drago!
Od svašta sam tobe učinijo:
Vina piti ni rakije neću,
Krivo zborit ni kleti se krivo, 1355
Jer sam grobu došo na obalu.
Kad je mrijet, nije se zavrijet.’
Ondar sultan njemu besedijo:
„Što mi zboriš, hadži Smajil-aga,
Da drugome dadnem alajbegstvo! 1360
Dok je mene traga i otražja,
Dok je Bosna mene pri rukama,
U Kajnidži, sine, alajbegstvo
Drugom panu’ bez vama ne more.
Sina nemaš, da ga sinu damo, 1365
Ali z brata neka je na brata.’
Emer sultan tadar učinijo,
Te na mene dade alajbegstvo.
Njemu dao turajli fermana.
Iz Stambola pošo pašalija, 1370
Pro svijeta došo u Kanidžu.
Preučijo carskoga fermana,
Emer dao, mandat preturijo
S tvoga baba na mene Hasana.
Evo, sine, dvadeset godina, 1375
Sad zalazi dvadeset i prva,
Ka na mene sjedi alajbegstvo.
Ostareo, i borim se š njime.
Ja ne mogu jahati hajvane,
Ni se držat sprema dušmanina, 1380
Ni podnosit sablje po tijelu
Od dušmana pa ma koji bilo.
Eve, sine, četiri godine
Kako molim Hadži Smajil-agu,
Da opravi mahzar u Stambolu, 1385
Mahzar, sine, knjigu molbenicu,
Da zamoli sjajnog Sulejmana.
Hadžija mi ne da pomenuti.
’Sabur čini, brate Hasanaga,
Dok nam sindrak stigne na godine.’ 1390
I ja čekam izrad tebe, sine,
Bogu šućur i času ovome,
Dočekasmo da ti ga predamo!
Sad je lakše mandat preturiti,
Sine mili, nego što je bilo. 1395
Sad je carski emer u Budimu,
Emer predat Budimskom veziru,
Našem, sine, dobrom prijatelju.
Sreća dobra i mene i tebe.
Trebalo bi sakupljati londžu, 1400
Sve begove i age careve,
Buljukbaše pa i bajraktare,
Hasan-pašu pa i delibaše,
Da gradimo mandat za prenosa.
Sreća naša, a skupljena londža. 1405
Eve londže, a eve nam Tira,
A eve nam pedeset delija!’
Ja skočijo na noge lagane,
Priletijo Hasan-paši Tiru.
Vika paša četiri ćatipa, 1410
Te Mehmedu mandat načinismo.
Potpisa ga pedeset delija.
Age redom turiše muhure,
Aga četres i dvades begova,
I dvanaes tursko buljukbaša, 1415
I dvadeset i tri bajraktara.
Kad smo sinu mandat načineli,
Za Budim ga paša potvrdijo,
I mene ga dade u rukama,
Ja iz ruka milu sinu tvome, 1420
Smajil-aga, i mome i tvome.
Turci na to šućur učineše,
I rekoše: ’Blago nama svima,
Kad viđosmo gnezdo alajbega,
Da se njihan odžak ne zaturi, 1425
Kad siv soko alajbegstvo prima.
Svi smo razi i zadovoljni smo,
Da si, sine, naša vojskovođa.
Berat nosi ka što ti je babo,
Berat nosi sa ulefom carskom, 1430
Sa ulefom i zlatnom zerdavom!
Nek je sretan tebe ka i babu,
I amidži Cifrić Hasan-agi,
I svijema nama prema vama!’
Hasan-paša na noge ustao. 1435
Paša dovu a mi redom ‚Amin!’,
I sinu ti dovu preučili.
‚Neka ide, sa srećom mu bilo!
Učinijo što je naumijo!
Dušmani mu pod nogama bili, 1440
Ka doratu čavle i potkovi!’
Za to ti je Mehmed neveseo,
Sram od oca i mene amidže.
Arli, brate, momak i namusli.
Bogu šućur, brate Smajil-aga, 1445
Kad mi ovo s očima viđesmo!
Još u Boga hajir da ištemo,
Brate mijo, da ga oženimo,
Da nam Bog da glavnog prijatelja,
Što bi odžak bijo sprem odžaka, 1450
Kaka vila sprema našeg sina.“
Kad je Cifrić Hasan iskitijo,
Smajil-agi vakisuna kaza.
Kad hadžija brata razumijo:
„Mehimede, moj obrazu svetli! 1455
Pohito si, pa se bojim, sine,
Da nam biti sa obrazom neće.
Ti si, sine, ljeta malenije,
A u dobru dobro podnivijo.
Teško na se ništa ne vidijo, 1460
Ni na sebe, niti oko sebe;
Nit si znao što je nemaština,
Nit si znao što je nedovoljno.
Svega česa što ti duša traži
Imo dosta; imo i odsele! 1465
Zadrta je sva Unđurovina.
Krajina je krvava haljina,
Dobri ljudi razdvojene ćudi;
Nej him umet, sine, presuditi,
Presuditi ka što volu Turci. 1470
Pa se moreš i poveličati.
U odžaka nema veličanja.
Na svakome bidi pod nogama!
Starijemu nasijate primi,
A vrsnika grli sa rukama, 1475
A mlađega među oči ljubit,
Pa za tebe da ne žale, sine,
Umrijeti, pa ni poginuti,
Ni plećima zindan napuniti!
Brade nemaš, a nemaš brkova. 1480
Ama najzad sluša’, Mehimede,
Potolnjo ti ovo s’jetovanje.
Ako danas alajbegstvo primiš,
Ako bide u životu babo,
Te mi štogoj s tvoje strane, sine, 1485
S tvoje strane od moje Krajine,
Grka riječ u ušima dođe,
Od mlađije od tebe momaka –
Za starije ni govora nema! –
Da si kome krivo učinijo, 1490
Doklen more mahnuti desnica,
I š čivije moja posjeklica –
Babo nema već tebe jednoga –
Bog ti vera koja varat neće,
Neću imat ni tebe jednoga. 1495
Hajde sade iz moje odaje!
Evo, sine, sedam godinica,
Sve sam krijo, nijesam kazao.
Došlo ti je ‘djelo od sultana.
Od kako se Bosna zakopala, 1500
Takog nije niko ni vidijo,
A kamoli da ga je nosijo.
Eno ti ga u sepetu, sine,
Do jastuka tvoje mile majke,
Koja no je mlados izgubila, 1505
Za me stara oko tebe mlada.
Drži ti ga pod jastukom majka.
To je ‘djelo za te opravljeno,
Za ovoga vakta i zemana,
Kad se šćeneš alajbegstva primat. 1510
Kaži majci alajbegovici,
Nek te svuče pa te preobuče!
Ja ću zovnut kavaz Husejina,
I njegova brata Ibrahima,
Koji evo sedam godin dana, 1515
Kako hizmet čini kod dorata,
Pa ćeš viđet što je doro, sine.
Ne velim ti da t’ u Budim spremam
Dok se otud iz harema vratiš,
Dok te babo vidi opremljena, 1520
Da te vidim, jesi l’ za beglerstva.
Hoće li ti kalpak-kapa pripsat,
Zlatna kapa z dvanes čelenaka,
I na čelo pero alajbega,
I na kuku hadži-adžemunka. 1525
A ta sablja nije šala naka.
Da je vidim pokraj kuka tvoga,
Jesi l’ junak prema adžemunki!
Pa i ondar da vidimo, sine,
Ili ću te spremit il’ ne spremit!“ 1530
Sve to Mehmed sluša Smajil-agu,
Al’ je sivi soko od sokola;
Dobar babo dobrog ima sina.
Ništa njemu ne ostade krivo,
Što ga babo i amidža trlja, 1535
S riječima milim i mrznijem.
No je babu ruci poletijo.
U desnu ga poljubijo ruku,
Baba svoga i adža Hasana.
Ode Mehmed odaji na vrata, 1540
Preko svojih babovije dvora,
Dokle dođe u hareme k majci.
Pa podiže čohu na kapiju.
Sindrak majci dođe u odaju.
Selam vika, polete joj k ruci. 1545
Majka sina među oči ljubi,
Pa pogleda lice na Mešina,
Na Mehmeda, zmajovita sina.
Kad to lice malo izgubljeno,
Nikad nije ka i što je bilo, 1550
Već bi reko da je bolovalo.
Majka cijel vijek ostavila,
Dok je takog sina iznivila,
Kod staroga mlados’ preturila.
Kad viđela lice Mehmedovo, 1555
Pa skočila od zemlje na noge,
Pa Mehmeda zagrlila sina,
Pa zavika: „Moj milostan sine!
Šta je s tobom? Bog bijo sa tobom!
Da se n’jesi, sine, pobolijo, 1560
Da l’ mi ne bi srce izvadijo,
Da ti ne bi zakukala majka?
Bog da čuva, i pomoj od Boga!“
Mehmed majci vako besedaše:
„Ne bid’, moja majko, adžamija! 1565
Ako Bog d, u nad Boga jaka,
Ti za mene zakukati nećeš.
Već ti, majko, od baba selama.
Kod tebe je sepet od sedefa,
U njemu je đeisija carska, 1570
Što je za me od cara poslata.
Da me svučeš, da me preobučeš,
Da opremljen odem kod babajka,
I amidže Cifrić Hasanage.
Nešto velik sevdah Smajil-agi, 1575
Da me, majko, vidi opremljena,
Pa ja ne znam šta će sa mlom radit.
Sve će dobro biti, ako Bog da.“
Tad kaduna skoči na nogama,
Pa na tome šućur učinjela, 1580
Ama drugo beše promislila,
Da on neće oženiti sina,
Pa da njega na prosidbu sprema.
A to majka dočekat ne more,
E, da snahu vidi pokraj sina. 1585
Pa sinovska svuče odijela –
I ta behu kao pašalarska –
Pa varakli sepet otvorila,
Iz sepeta bošču izvadila,
Od harira u zlato vezena. 1590
Nije bošča vezom savezana,
No na zlatne igle zapučena.
Raspučala bošču pozlaćenu.
Kad se zlatna ‘dela pomoliše,
Billah tešpih, ka da granu sunce. 1595
Najprije mu oblačaše majka
Čamašire od burundžuk platna,
Sve po svili treća žica zlatna.
Pa mu dade svilenu đečermu
Ime joj je svilena đečerma, 1600
Sva u čisto zlato prenešena.
Niz đečermu puca od groca.
Od groca do svilenog pasa,
Zlaćenije’ dvanaes’ putaca.
Svako puce po pô litre zlata. 1605
A što mu je puce od groca?
Sjaijaše baš ko mesečina;
U to puce puna litra zlata.
Na đečermi dva kanata zlatna,
Zaklopili momku pored vrata, 1610
Obadva hi puce prikučilo.
Vrh puceta z desne strane vrata,
Tu je slika sjajnog Sulejmana,
Z druge strane šehul-lil-islama.
Pa mu dade toke oluklije, 1615
Ne od srebra, veće od suhog zlata,
Sjajne toke od četiri oke.
Na leđa him paftu zapučila.
Pa na noge od svile čakšire,
Što su u Šam bile načinjene, 1620
Cipcijele zlatom prenešene.
Uz bedre mu guje ispletene.
Zlatne su him glave savedene,
Pod srce mu glave sastavljene.
O kajasu kojom sablju veže, 1625
Opasa mu dva traboloz-pasa.
Opasa mu pletenog silaha.
Nije silah ka i što su drugi,
No ispleten tek od žice zlatne,
A povezen belijem biserom. 1630
U silahu dvije mljetke male,
U čisto su zlato okovane.
Nišani him alem-kamenovi,
A ćetovi od bisera sama.
Sjajijahu baš ko mesečina. 1635
Oblje puške bez kremenja pale,
Pa po litre tučenika primlju,
Koje ljute lome pancijere,
Koje srca goru u junake.
Među njima handžar, kama ljuta, 1640
Koja srca para u junaku,
Krna cela u biser snizana,
Pa ta držka đe dofaća ruka,
Cipcijela od zlata skovana.
Pa na pleći svilena dolama. 1645
Dva joj skuta u zlato ogrezla.
Grane zlatne na četiri stane.
Uz plećke mu guje izvedene,
Preko vrata glave preturile.
Niz prsi mu četiri gajtana, 1650
Svi od suha ispleteni zlata,
Sva četiri na silah turila.
Opasala na lasu kajasu,
Što mu drži ljutu adžemkinju.
Fildiš češalj dofatila majka, 1655
Turu perčin sinu ražčešljala,
U perčin mu biser ponizala,
Kalpak-kapu na glavu turila.
Na toj kapi dvanes čelenaka,
Što hi niko ponijet ne more, 1660
Ni veziri, ni carski muširi,
Ni ridžali, ni paše ostale,
Bez alajbeg što je pod fermanom.
Ondar sinu čizme i kalčine.
A na glavi naviše čelenke. 1665
Pera zlatna pala preko čela.
Te careve bijahu čelenke;
Od dvije su načinjene vrste,
Pola fakli a pola čekrkli.
Kad goj jaše, jä pešice hoda, 1670
Piska stoji fakli čelenaka.
Fakli pištu ka i guje ljute,
Čekrkli se na čekrk obrću.
Već junaku sahat ne trebuje;
Okreću se u sahatu klete, 1675
Sve u sahat tri-četiri puta.
Obu mama čizme i kalčine,
Pa ga majka babu ispratila.
Kad je Mehmed došo kod babajka,
Adžemkinju pod lijevu ruku, 1680
Baš ki ono sivzelen sokole,
Babu k desnoj postupijo ruci,
U desnu ga poljubijo ruku,
I babovu poletijo skutu;
Poljubi ga u skut i u ruku, 1685
Tako baba, a tako amidžu.
Izmače se, kroka tri-četiri,
Pod pusatom i pod saltanetom,
U čizmama i u kalčinama,
Pod kalpakom i pod čelenkama. 1690
Adžemkinju pokraj sebe pruža,
Pokraj sebe sa lijeve strane.
Levu ruku na balčak turijo,
A desnicu pro silaha ruku,
Pa pred babom stade na divanu. 1695
Kako baba i amidžu dvori,
Ka i lale cara u divane.
Babo sina gleda sa šilteta.
Iz čas u čas čejrek od sahata,
Nit mu babo što goj govoraše, 1700
Nit se Mehmed kud gođ pomicače.
Taki momak arli a namusli,
Tamam bi se s nogu obalijo.
Bez izuna milog svoga baba,
Otalen se ne bi pomerijo. 1705
Babu blagoš kad ga je rodijo,
Ne sal njemu, no celoj Krajini,
Dosta dobra i svoj carevini.
Babo sinu riječ govoraše.
Čekmu babo mače po pendžeru, 1710
Pa Osmana zovnu bajraktara,
Iž čardaka sa kahve-odžaka.
Odazva se mladi starijemu,
Pa istrča Osman iz odžaka,
Navrh stuba prema Smajil-agi. 1715
Pro silaha prevezao ruke;
Šta li će mu stari besediti?
Ovako mu Smajil besedijo,
Hadži Smajil, bivši alajbeže:
„Moj Osmane, moja krila zlatna! 1720
S tobom, sine, i s tvoijem licom,
Leti, sine, cijela Krajina,
A da leti Hasan i hadžija.
Ti si, sine, ka i od zmajeva.
Eve dvades i sedam godina, 1725
Kako nama nosiš zelen bajrak,
Pred prsima alajbega tvoga,
Sedam mene, dvades bratu mome,
Taki si nam hizmet učinijo.
Ti si taki, taki niko nema, 1730
Nit ga ima, nit će ga imati,
Nit će majka takoga roditi.
Niđe, sine, ne zakloni lica
Od pušaka dinu dušmanina!
Vazda su ti, moj premili sine, 1735
Tvoje prsi raspučene bile,
Zečka ćero, a sjeko dušmane,
Rašćeravo N’jemce na buljuke.
Moj Osmane, sudbina ti dođe.
Meni, sine, i bratu Hasanu, 1740
Dobar si nam hizmet učinijo,
Dobro teko, a dobro iščeko;
Ćeralo te dobro i sretalo.
S nas dva stara doteče sudbina,
Da beglerstvo prođe na mlađega. 1745
Al’, Osmane, begove ti hrane,
Da učiniš hizmet Mehimedu,
Bolje nego nama ijednome.
Dijete je, adžamija luda.
Tvoja pamet, sine, prekomudra. 1750
Da pričuvaš sina od svačega;
Na svakome mestu tijesnome,
Da ga čuvaš svakog dušmanina,
Jer je Mehmed adžamija luda!
Ja ću njemu na amanet dati, 1755
Da on tvoje prima nasijate,
S’jetovanje od tebe, Osmane,
Da ni od šta ne izbježi tvoga,
Da te sluša ka i baba svoga.“
Osman vako besedi hadžiji: 1760
„Da nijesam jemin učinijo,
Da poslužim odžak od odžaka,
Da mu budem ka u ruci ćorda,
I sokolska iz ramena krila,
Ne bi’ svoju kuću ostavijo, 1765
U Orlovce sedam braćenaca,
Sedam brata, sedam Hamzagića.
Došao sam k tebe u Kanidžu,
I vidijo đe si odžak prvi,
Đe si majka svakoga Bošnjaka, 1770
I svakoga carskog kahrimana.
Došao sam tebe poslužiti,
Zlo i dobro s tobom dijeliti.
S tobom volim živet i umrijet.
Nek su živi, no sad sedam brata! 1775
Mlada su se braća izženila,
A ja hâla sjedim neoženjen.
Svi su mene zvali u svatove,
Da darujem snahe u dvorove.
Ti znaš dobro, tamo išo nisam, 1780
Ni svadbovo, ni snahe darovo.
Od mojega baba imovinu
Pod’jelili, i mene su zvali.
Ni sam išo, ni sam dijelijo,
No him šarnu knjigu opravijo: 1785
’Na dio vi dolaziti neću.
Moje što je, vi ga pod’jelite!
Ako umrem prvi od vas koga,
Za dušu mi nešto pod’jelite!
A ja dijo imam kod hadžije, 1790
Kod hadžije i brata njegova.
Dobro živim, u begovo zdravlje!
Svašta imam dosta i svačega.
Gosposki mi š njime ponošaji.
Zakleo sam, kako sam živijo, 1795
Kod njih da ću tako umrijeti.’
Moj hadžija, moj nimetu prvi,
Moj nimetu prvi i potonji,
Dobro ću ti sina ugledati.
A hadžija, u nad Boga jaka, 1800
Sa pomoćom Boga velikoga,
Dok je mene na dva rama glava,
Tvome sinu ništa biti neće.
Biću njemu kao desna ruka,
I ka ostra sablja oko kuka.“ 1805
Hadžija mu vako besedaše:
„Tvoje oči ljubim, bajraktare,
Ljubim oči ka i sinu mome.
Ti si mene iz srca mojega.
Na amanet eto ti Mehmeda! 1810
Opremi se, Osman-bajraktare,
Oprem’, sine, sebe i zekana!
Opremaj se u ona od’jela
Što hi dvaput nosiš u godini,
Mili sine, na oba Bajrama, 1815
Hadžijskijem i Ramazanskijem,
I kad no smo išli pred sultana,
I na tebe, sine, i zekana,
Rahte zlatne i kalkane, sine,
Da mi sina vodiš do Budima, 1820
Do carskoga uštugli vezira,
Do mojega dobrog prijatelja.
Dobar nam je vezir prijatelje,
Al’ u Budim’ svašta ima, sine.
Da mi dobro pričuvaš Mehmeda, 1825
U Budimu od zla svakojega!
Gore mu se bojim u Budimu,
Nego neđe u ratu veliku.
Zovi, sine, kavaz Huseina,
Nek oprema misirskog dorata, 1830
Što se hrani za dana ovoga!
Neka mu je prvo putovanje!
Neka begstvo na sahiba primi,
I drugo će dobro biti, sine!“
Sal hadžija ruku opružijo, 1835
Iza sebe sepet otvorijo.
Hiljadu je rušpi izvadijo,
Sve dukata, groša nikakoga,
U zlatan hi jagluk zamotao.
Kroz pendžer hi baci bajraktaru: 1840
„Et’, Osmane, moj milosan sine,
Eto tebe rušpi za troškove,
Za Budima, za sretnjega puta!
Amanet ti, mili bajraktare,
Nemojte se đegođ napatiti, 1845
Ili đegođ, sine, zasramiti,
Jali vas dva, jali nas dva stara,
Da vas kogođ neđe ne prekori.
Mene staru u staro vrijeme
Da u staros zasramljenje dođe, 1850
To ti nikad ne bi’ prebolijo.“
Osman sluša, zlatno čevre primi,
Pa on sada bajraktare vika:
„Braćo moja, oba bajraktara,
Siđ’te dolje kod zekana moga! 1855
Oprem’te ga i opusatite
U ta ‘dela što reče hadžija!“
Dok se Osman na odaju spremi,
Bajraktari njega poslušali.
Osman zovnu kavaz Huseina: 1860
„Huseine, begski kavadare,
Hadžija je tebe naručijo,
Tog dorata hadžije Smajila,
Što je došo od cara našega.
Hranijo se za njegovog sina. 1865
Bog nam dao, vakat dočekali,
Hadžić Mehmed za u Budim kreće.
Spremaj konja u ona od’jela,
Koja su mu došla iz Stambola!“
Ondar kad je čuo kavadare, 1870
Sad doratu kod jasala priđe,
Dvanaes mu toka raspučijo,
Sve dvanaes od srebra liveno,
Dvanaes mu obori čulova,
Pa dovede kavaz Ibrahima. 1875
Doniješe kazan vode mlake,
Vode mlake i raki sapuna.
Doratovu dlaku okupaše;
S tijem su ga naučili bili,
I na ta’ ga timar navadili. 1880
Sa sunđerom vodu pokupiše,
I na čaršaf dlaku namestiše.
Varak sepet ključom otvoriše,
Doratovi takum izvadiše,
Tu najprije ćebe šegetinu. 1885
Preturiše ćebe pro dorata,
Pro ćebeta sedlo od merdžana,
Naokolo od zlata pleteno.
Po merdžanu morski hakikovi,
Razne boje, teke iz Misira – 1890
Jedan vredi madžarije žute.
Zlato žuto, a bijeli biser;
Po biseru razni hakikovi,
Neki mavi a neki zeleni,
Neki žuti, a neki crveni. 1895
Povrh zlata i povrh bisera,
Boja svaka sebe otvorila.
Mešt’ unkaša od zlata jabuka,
Koja vredi kutije dukata.
Kuburluci što su od oružja, 1900
Od šamske su ispleteni svile,
Pa u bijel biser unizati.
U njih ture dvije puške mljetske,
Već cijele u zlato smotate.
Pa turiše puške u kubure, 1905
Pokriše hi hašom populjanom,
Neđe, neđe – da moreš viđeti!
Čohe mljetske, no sve žuto zlato,
Naokolo rušpom potkićeno.
Preko sedla četiri kolana, 1910
I petica na dora kanica,
Što hajvana brani od kolana,
Kad j’ u skoku il’ veliku trku,
Sva četiri od svile istkata.
Do tijela što stežu dorina, 1915
Postavljena crna kunetina,
A ispolja biser ponizati.
Pritegoše na toke kolane,
A na sapi ibrišim kuskune,
Nis kuskune rušpe ukovate, 1920
A na njima mesečina sjaji,
Mesečina od zlata ščinjena.
Oklopiše z dva rahta od zlata,
A niz prsi ture klobukove;
Sve na njima alem-kamenovi. 1925
Pod kolan mu turiše bilane,
Za uzdu hi spuče na čatale;
Svi na zlatne toke zapučati,
Pa po njima silimbeta zlatna.
Misirsku mu rešmu prekriliše, 1930
Od ušiju pro cijela vrata,
Za sedlo hi pod unkaš spučiše.
Rešma zlatna od zlata pletena;
Krož nju mrka griva pronešena.
Mrka griva kroz zlato se sjaji, 1935
Kao mesec kroz jelovo granje.
Doniješe okovicu zlatnu.
Misirski mu dizđin natakoše.
Na dizđin mu četiri čampare,
Preko zuba pod vrat zapučene. 1940
Sva četiri u biser snizana.
Pa pored njih okovica zlatna.
Niz obraz mu dva kanata sjaju,
Od čistoga preliveni zlata,
Među ušim’ puljkom zapučeni. 1945
Navrh puljke daničkinja sjaji,
Od alema, u zlato slivena.
Kad goj noći mesečine nema,
Sa čela mu sjaji daničkinja,
I na njojzi alem-kamen dragi. 1950
Pred doratom nema pomrčine,
No se vidi usred polu noći,
Ka i u dan oko polu dana.
Bože mili na svemu Ti fala!
Kad mamurli konja okovaše, 1955
Zlatnim sedlom i zlatnim rahtima,
S kolanima i sa bilanima,
I niz prsi sjajnim klobucima,
A zlaćenom rešmom preko vrata,
I niz prsi silimbeta zlatna, 1960
Okovica pala i kanati,
Svrh ušiju do nadno obraza,
Doratu se dlake ne vidaše,
Repa malo, a grive nimalo,
No sve žuto zlato obuzdalo. 1965
Dorat hajvan kao gorska vila;
Kažu ljudi da je steko krila.
Dorat hajvan zborit ne znavaše,
Tek znavaše đe se ponosaše.
Dvije na nos noždre razdrljijo. 1970
Kad mu frka stoji iz noždara,
Koliko je silan i plamenit,
Iz noždri mu biju dumanovi,
Pa iza njih mavi plamenovi.
Povedoše do dva kavadara 1975
Na avliju vilovna dorata.
Kad ga Hadži viđe Smajil-aga,
I brat njegov, Cifrić Hasan-aga,
Na prozoru čekmu pomakoše.
Čela njihna ture na prozore, 1980
A bijele brade kroz prozore,
Sve četiri ruke na jabuke.
Smajil vika svoga jedihnika:
„Haj, Mehmede, eno ti dorata
Opremljena i hazurisana! 1985
Čuvaj konja ka i svoju glavu,
Jer je dorat hamli u podrumu.
Šale nije sedam godinica,
Kako leži, a ništa ne čini.
Prvi danak i sjutra do podne, 1990
Sve ga tiškaj, nemo’ ga terati,
Dok se stega makne sa dorata,
Dok se čilje makne sa vilica.
Ja ne mislim, sine Mehimede,
Sjutra kad ćeš preko podne proći, 1995
Da ćeš viđet kuda leti doro,
A kamoli ustavit dorata.
Mehimede, moj premili sine,
Ako derman bude od edžela,
Nemoj mlogo tamo začamati! 2000
Ne mogu te, sine, iščekati.
Mudro hodi, nemoj ginut ludo,
Jer je Budim kao banevina,
Il’ ka manja, sine, kraljevina,
Jer se Budim skoro uručijo 2005
Od Madžara u ruke sultana,
Koji nam je mlogo jada dao!
Tu se, sine, nije umirilo,
Umirilo pa ni uredilo.
Još pucaju puške krajevima. 2010
A vezir te od Budima, sine,
Mislim mlogo začamati neće.
Hajde, sine, hajirli ti bilo!“
Pa isprati niz skaline sina.
Da je kome stati pogledati, 2015
Tog sokola niza merdivene,
To od’jelo od suhoga zlata,
A na kuku sablja okovata,
Z glave trepti dvanes čelenaka,
Ni na čemu ličit ne mogaše, 2020
Bez s oblaka kad meće svećica,
Il’ kad zmajske padaju otresi.
Kad siv soko side do dorata,
Oba dobra jedno kraj drugoga,
Dobro li je celoj carevini, 2025
Taka do dva dobra sastaviti,
U svojoj hi imati državi,
A kamoli roditelju svome,
Rođenoga takog imat sina,
Ponosnoga, pa i pametnoga, 2030
I dobroga srca junačkoga,
Gosposkoga lica i oblika.
Silne desne iz ramena ruke –
Kog bi šćijo, teške njemu muke.
Kad Mehmed-beg side na avliju, 2035
Hadžijin se podrum otvorijo,
Puljat zekat izbi is podruma.
He, kakav je, da ti je viđeti!
Malo, malo slabši od dorata.
Da je lež’o koliko i doro, 2040
On bi bijo bolji od dorata.
Kaka beše konju đeisija!
Sal je drugča jer je bajraktarska;
Nije mlogo gora od dorove.
Vodahu ga do dva bajraktara, 2045
Za dva struka uzde i čatala.
Sal kad viđe Hadžića dorata,
Sal kad jednom zekan omahnuo,
Cijel metar diže bajraktare.
Ne bi reko što i koplje nema. 2050
Ondar malo utišaše zečka.
Sa čardaka, sa kahve-odžaka,
Na odžaku pokleče kapija,
Kad ispade Osman-bajraktare,
A na njega i svita i zlato. 2055
Na glavi mu kalpak š čelenkama,
Kalpak zlatan na glavi Osmanu,
I zlaćeno sedam čelenaka;
Tri su fakli, četiri čekrkli.
Fakli pište ka i guje ljute, 2060
Čekrkli se na čekrk obrću,
U sahatu po četiri puta.
U daleku putu putujući,
Ili neđe u rat vojujući,
Tad junaku sahat ne trebuje. 2065
Okreću se pera i kažuju
Koje doba i noći i dana.
Zlatna pera pala povrh čela,
Ova zadnja pala preko vrata.
Momku biju pera niz ramena, 2070
Baš ki ono zmajske otresine.
Na Osmana vezena dolama.
Kud god švovi, sve gajtani zlatni.
Zlatne grane na četiri strane.
Pro ramena guje prepletene, 2075
Pod grlo mu glave sastavljene.
Ko veš’ nije a vidijo nije,
Bi rekao da su guje žive.
Toke zlatne momku po prsima,
Zlatne toke, araiš čakšire 2080
Od crvene čohe venedničke.
Uz bedre mu šeritovi zlatni.
Između njih grane izvezene.
Zlato žuto, a čoha crvena.
Jedno drugom boju otvorilo. 2085
Oko momka dva mukadem-pasa,
Pleten silah; zlaćeno oružje.
S leve strane mača grebenica.
Sa kojom je dobijo mejdane.
U ruke mu luntra dubrovačka, 2090
Koja litru tučenika prima,
S kojom orle bije pod oblake,
Začekuje na more vapore,
I razbija pošte ćesareve.
Ta’ je vitez, ne rađa ga majka, 2095
Ka Osmana sila sokolova,
Bajraktara carskog alajbega!
Mrka oka a čela široka.
Koliki su brci u Osmana,
Mrki brci pali po tokama, 2100
Prekrili mu toke i oružje.
Da to kogođ vidi izdaleka,
Bi rekao, u njegove zube
Crno galče nosi neodrto.
Kad se momak sigra do zekana, 2105
Pogledaše oba ihtijara,
Hajirli him dovu učiniše.
Hadži Smajil reče bajraktaru:
„Bajraktare, moja krila ziatna,
Gledaj, sine, nemoj začamati. 2110
Eto tebe na amanet sina.“
Momci njima konje privedoše
Uz binjekteš Hadži’no kamenje.
Momka oba ’Jallah!’ sa kamenja,
’Jallah!’ rekli, konje pojahali. 2115
Bistre luntre u desnice ruke,
O unkaš hi konjski objesiše;
Gadarkinje niz paripe sjaju.
Koliki su njihni ćulehani?
Dugački su kao krpa platna, 2120
A visoki ka planinska jela.
Koliko su u visu visoki,
Na momke su duže gadarkinje,
Sve hajvane po čavlama tuču;
Pl’acaju se okolo hajvana, 2125
Baš ko guja oko suha trna.
Prvi Osman, pa za njim Mešine,
Sa avlije na sokak čalije,
Pa š čalija na polje Kanidžko.
Bože mili, na svemu Ti fala, 2130
Kako do dva konja treptijahu,
Bi rekao, ka da letijahu.
Čavle klete u havaj bacahu,
Preko sebe pene preturahu,
Preko sebe i pro svojih aga. 2135
Na olukli padaju im sapi,
A sa sapi po poiju padahu;
Rekao bi, ovce se rađahu.
Iz noždri him plamenovi ližu,
Na čelo him rešmu pripaljuju, 2140
Sve ispred nji’ biju dumanovi;
Bi rekao – grme venedici,
Iz njih da su dimi otrovani.
Zečki ravno polje prijeđoše,
A vučki se planinama primlju. 2145