Kao i obično, kahva je bila puna, posjedali sve prviši iz mjesta. Unaokolo, razvlašćene age i begovi i stari turski činovnici – efendije. Puši se, srču se kahve, razgovara o koječemu, najviše o oduzetoj zemlji poslije osamnaeste i o naknadi za tu zemlju. Bune se i ljute: a šta mi je platio, nije mi dao ni za jedan godišnji ušur, prde i dokolice njihove, da mi oni naknade, nije ovo nikakva država, samo fukara, a jopet bih htio da se računaju u nakakvog gazdu i gospodina koje, eto, plaća što je oduzeo… A ništa bogami, nije mi ni slamu platio… Prda njihova… Ta ono što dadnu s haramom je, izgori začas ko navatru a onda opet čekaj godinama, i jedini nas razgovor u kahvi: ima li šta, hoće li šta davat?