SONJA BISERKO “SANDŽAK: POLITIČKO-SOCIJALNI KONTEKST – ŽRTVA ISLAMOFOBIJE?”

Sandžak je pogranična i prekogranična oblast Srbije i Crne Gore koji se oslanja na sever Kosova i Republiku Srpsku,  odnosno Bosnu i Hercegovinu. Prostire se na 8409 kvadratnih kilometara od čega se u Srbiji nalazi 4504 a u Crnoj Gori 3905. [i]

Tokom procesa raspada Jugoslavije i nastanka veoma fragilnih novih državnih tvo­revina sa tendencijom ka etnonacionalnim državama,  i Sandžak je težio autonomiji. U oktobru 1991. godine održan je nezvanični referendum,  koga je podržalo više od 90 odsto izašlih,  ali ga je Srbija proglasila neustavnim i zbog toga je podigla optužnice protiv njegovih organizatora. Sulejman Ugljanin,  kao glavni organizator je zbog toga otišao u Tursku gde je bio sve do 1996. Optužnica više nije bila pominjana.

Sandžačko pitanje se aktuelizuje u procesu raspada Jugoslavije i vezuje se isključivo za Bošnjake,  odnosno muslimane. Režim u Srbiji je tokom tih godina vodio hajku protiv Bošnjaka,  između ostalog zastrašivanjem stanovništva koje je vršeno stal­nim pretragama kuća u potrazi za navodnim oružjem,  kao i policijskom torturom i vojnim granatiranjem sela. To je period represije u Sandžaku i masovnih iseljavanja u evropske zemlje (Nemačka,  Skandinavija…). Oko 70. 000 ljudi se iselilo,  bežeći od terora. [ii]

Mada Sandžak nije bio direktno zahvaćen ratnim sukobima devedesetih,  od 1991 – 1995,  bio je sve vreme pod opsadom,  izložen represiji. Semiha Kačar,  predsednica Sandžačkog odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda,  ističe da to vreme karakteri­še ozbiljno kršenje ljudskih prava: ubistva,  otmice,  zastrašivanja,  masovne policijske torture,  politički procesi,  razni diskriminacioni postupci (Štrpci,  Sjeverin). [iii] Pošto režim nikad nije napravio potpun i odlučan raskid i otklon od tadašnje politike koja je dovela do dubokih trauma bošnjačke zajednice i njene nesigurnosti,  Semiha Kačar ističe da to opstruiše integraciju Bošnjaka u srbijansko društvo. Jer,  trauma,  kako ističe,  otežava integraciju zajednice koja strahuje da se traumatično iskustvo ponovi. [iv]

Mada je značajan broj žrtava tužio državu Srbiju zbog torture,  veliki broj slučajeva je odbačen zbog zastarelosti. Oni kojima je dodeljena nadoknada,  bila je ponižavaju­će niska.

Režim u Beogradu nije napravio napor da se distancira od politike Slobodana Milo­ševića i zato se većina Sandžaklija oseća odbačenim i marginalizovanim. U glavnim medijima Sandžak se uvek pominje u negativnom kontekstu. Tenzije su bile visoke i zbog toga što su se interesi trojice lidera (Rasim Ljajić,  Sulejman Ugljanin,  Muamer Zukorlić) stalno sukobljavali,  a to je dovodilo i do brojnih obračuna. Sva otvorena pitanja koja se odnose na status Bošnjaka i Sandžaka kao regiona još su otvorena. U administrativnim službama,  policiji i sudstvu u Sandžaku i dalje dominiraju Srbi,  što nije u skladu sa demografskom slikom,  ali i zakonima koji garantuju manjinama zastupljenost u institucijama.

 

BEZBEDNOSNI IZAZOVI

 

Sandžak je dobio na strateškom značaju u procesu raspada Jugoslavije,  jer se nalazi na tzv. Zelenoj transverzali (povezuje Tursku,  Kosovo i Bosnu i Hercegovinu),  koja je bila u kritičkom fokusu srpskih propagandista devedesetih. Srpski orijentalisti (Darko Tanasković,  Milorad Jevtić,  Nada Todorov) su od osamdesetih godina činili značajan front antiislamskog pokreta i u znatnoj meri su,  propagandom čiji su stavovi postali opšteprihvaćeni doprineli genocidu protiv muslimana u Bosni.

Srbijanska vlada,  nacionalisti,  dominantni mediji i Srpska pravoslavna crkva promovisali su otvoreno neprijateljsko raspoloženje prema islamu,  što se na kraju završilo genocidom u Bosni i Hercegovini. Takav odnos prema svim muslimanima u tadašnjoj Jugoslaviji opravdavan je argumentom da muslimani nisu evropski narod.

Taj odnos nije suštinski promenjen ni 25 godina nakon rata u Bosni i Hercegovini. Naprotiv,  dobio je na snazi i tumačen je naknadnim kontekstima – terorističkim napadom na SAD (2001) i pojavom ISIL na Bliskom Istoku 2011. Sandžak kao kom­paktna teritorija na kojoj žive Muslimani (Bošnjaci) je zato kontinuirano u fokusu beogradskih stratega.

Pojavom vehabija na Balkanu, [v] Sandžak je dodatno došao u fokus bezbednosnih insti­tucija kako u zemlji,  tako i iz inostranstva. Nakon što se mali broj mlađih ljudi pridru­žio ISIS na bliskoističnom ratištu,  Sandžak je tretiran kao rizično područje. Ipak,  nije došlo do masovne radikalizacije niti je bilo incidenata koji iz toga proizilaze. Lokalna policija je uvek imala pod kontrolom sve one koji su bili sumnjivi po bilo kom osnovu.

Srbija je u oktobru 2014,  usvojila izmene Krivičnog zakona,  koje predviđaju zatvor­ske kazne do deset godina za sve koji se bore na stranim ratištima,  ili organizuju i vrbuju građane Srbije za takvu odluku. U Irak i Siriju iz Srbije je,  prema rečima ministra za unutrašnje poslove Nebojše Stefanovića,  otišlo 48 ljudi. [vi] Šestorici sandžačkih muslimana koji su bili na ratištu u Siriji,  2018. godine izrečene su zatvor­ske kazne od sedam i po do 11 godina zatvora. Suđeno im je po članu 319.  Krivičnog zakonika za međunarodni terorizam. Sudski proces je trajao više od tri godine. [vii]

Međutim,  prema istim informacijama,  i u Ukrajinu je otišlo više od 30 građana koji su ratovali na strani proruskih pobunjenika. Tamo su odlazili preko Poljske ili direktno preko Moskve.

Kad je reč o ratnicima koji su odlazili na ukrajinsko ratište pred Tužilaštvom i su­dom u Srbiji našle su se 24 osobe koje su prekršile zakon. Svi oni sklopili su sa Tuži­laštvom sporazum o priznanju krivice i svi ti sporazumi su pred sudom uvaženi. Za većinu njih sud je doneo osuđujuće presudu,  a kazne zatvora su dobila samo trojica.

Ostali su dobili uslovne kazne. Tri lica su osuđena na kaznu zatvora u trajanju od po šest meseci,  koju su služili,  kako piše u presudi,  “u prostorijama u kojima stanuju”. [viii]

Međutim,  pojava vehabija bila je dodatni razlog za lošu sliku o Bošnjacima,  podsti­cana je informacijama o desetinama ljudi koji su otišli da ratuju u Siriji. Posebno se isticalo da je jedan od glavnih organizatora napada na ambasadu SAD u Sarajevu,  2011. godine bio Mevlid Jašarević,  Novopazarac.

Kako je jugoslovenska kriza “nedovršeni posao” neizvesno je kako će se prelomiti i sudbina Zapadnog Balkana. U tom kontekstu,  Sandžak je relevantna strateška tač­ka zbog muslimanskog stanovništva koje se percipira kao remetilačko i nepoželjno.

Aktuelna događanja u dvema susednim zemljama,  Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini,  pokazuju na delu pokušaje Beograda da radikalizuje situaciju,  kako bi se osporila njihova nezavisnost i granice i ishodovalo rekomponovanje Balkana.

Srpski stratezi često ističu naklonost Bošnjaka kosovskim Albancima,  čiju su nezavi­snost “pozdravili” i ističu da su sva tri aktuelna lidera u Sandžaku poreklom Albanci. A,  pošto “Bošnjaci i Albanci imaju tradicionalno dobre historijske,  prijateljske i poro­dične odnose vijekovima, ” implicira se da za Sandžaklije važi: dobro došli u “Kosovo”![ix]

Zato Slobodan Antonić,  politikolog,  ističe da “Za Srbe i Srbiju nekako je žalosno da se dva,  njima neprijateljska nacionalizma (Bošnjaci i Albanci) otimaju oko nesumnjivo srpske zemlje,  kao oko svog Lebensraum-a. No,  imajući u vidu otvorenost tzv. kosov­skog pitanja,  kao i,  na drugoj strani,  činjenicu da se “dve entitetske države po pravilu raspadaju” (ovde),  jasno je da su gotovo sve geopolitiče opcije – otvorene. [x]

 

POLITIČKA SCENA

 

Već tri decenije dominantne političke figure u Sandžaku su Sulejman Ugljanin (SDA)[xi],  Muamer Zukorlić(BDSS)[xii] i Rasim Ljajić (SDPS)[xiii]. Sukob oko prestiža izme­đu Ugljanina i Ljajića traje od samog nastanka Stranke demokratske akcije (SDA),  a od 2004. godine prerasta u otvoreno neprijateljstvo koje opterećuje politički život u  Sandžaku,  a u suštini time je zatvoren javni prostor za bilo kakvo drugo delovanje. Mnogi stanovnici Sandžaka,  pogotovo mlađi,  stalno iščekuju smenu generacije u politici,  ali ističu da nova lica ne mogu doći do izražaja zbog onih koji su već dece­nijama dominantni. [xiv] Ovakvoj političkoj situaciji doprinosi Beograd,  stajući uvek na stranu jednom od trojice lidera i podržavajući raskol koji sprečava konsolidaciju bošnjačke zajednice.

Dominantnu poziciju među Bošnjacima imao je Sulejman Ugljanin sve do lokalnih izbora u septembru 2004. godine,  kad ga je nadjačao Ljajić. Od izbora aprila 2016. go­dine raste i uticaj Muamera Zukorlića. U Narodnoj skupštini Srbije,  Bošnjake pred­stavljaju dve partije,  Bošnjačka demokratska zajednica (BDZ) Sandžaka i SDA,  čije su izborne liste osvojile po dva mandata. Deo bošnjačkog biračkog tela predstavlja i Socijaldemokratska partija Sandžaka(SDPS),  na čelu sa Rasimom Ljajićem,  koja je registrovana kao multietnička stranka i koja je na izborima nastupila u okviru koalicije oko Srpske napredne stranke (SNS). Ova partija,  odnosno njen lider Rasim Ljajić,  je kontinuinuirano u vladi od 2000. godine,  kao jedan od ministara.

Sve bošnjačke političke opcije imaju bliske odnose sa Turskom i naklonjene su njenom predsedniku Taipu Erdoganu.

Kada je reč o narednim izborima u Srbiji koji će se održati u specifičnoj atmosferi zbog bojkota jednog dela opozicije,  bošnjačke partije su najavile izlazak na izbore. SDA (Ugljanin) je svoj stav o izlasku na izbore obrazložio podsećanjem na nerešene slučajeve zločina nad Bošnjacima u Sandžaku tokom devedesetih godina (Štrpci,  Kukurovići) i “epidemijom velikosrpske ideologije koja je i dalje u toku”. [xv] Najavio je i strateško partnerstvo sa nekim partijama koje takođe izlaze na izbore,  s time da će ponuditi “platformu o specijalnom statusu Sandžaka u budućem ustrojstvu Srbije”. [xvi]

Poslednjih godina tenzije koje su karakterisale politički i društveni život Sandžaka su se smanjile. Mnogi to vide kao rezultat angažovanja zvaničnog Beograda,  pre svega predsednika Srbije Aleksandra Vučića,  koji je uspeo da podeli “interesne sfere” između trojice pomenutih lidera. U međuvremenu su se pomakle stvari i kad je reč o sređivanju komunalnih problema,  obnavljanja centra Novog Pazara i niz drugih intervencija koje su građani primili sa velikim odobravanjem.

Međutim,  ekonomska situacija se nije mnogo izmenila što se vidi i po broju mladih ljudi koji odlaze,  uglavnom na Zapad. Jedina bitno uočljiva aktivnost je građevinar­stvo,  koje se finansira iz novca dijaspore,  ali veći deo otpada i na pranje novca. Jedan od izvora novca je i droga koja je tradicionalno išla tim putem. Govori se i o poveza­nosti nekih krugova sa mafijom u Kosovskoj Mitrovici.

Smanjenje političkih tenzija otvorilo je prostor za rešavanje životnih problema građana,  o čemu se sada mnogo direktnije i otvorenije govori. Jedan od incidenata koji se nedavno desio je i rušenje berbernice porodice Ramiza Dugopoljca. Berberni­cu koja je u posedu porodice Dugopoljca više decenija,  srušila je Islamska zajednica,  tvrdeći da je to vakufska imovina. Ramiz Dugopoljac tvrdi da poseduje dokaze o tome da je berbernica u vlasništvu njegove porodice već nekoliko decenija.

Predsjednik Mešihata muftija dr Mevlud ef. Dudić je izjavio da je Islamska zajednica u Srbiji odlučna u odbrani svojih prava i imovine,  ali i da će pravično obeštetiti Ramiza Dugopoljca. Rušenje berbernice bez ikakve najave okupilo je veliki broj gra­đana koji je protestovao zbog načina na koji je to učinjeno. Protesti zbog protivprav­nog rušenja i otuđenja su se odvijali pod sloganom “Naša sigurnost-vaša obaveza”. Posebno se ukazivalo na tromost i nerad lokalne policije.

 

NACIONALNI SAVET

 

Nacionalni savet je najznačajnija institucija Bošnjaka preko koje kao nacionalna manjina ostvaruju prava na samoupravu u oblastima kulture,  obrazovanja,  oba­veštavanja i upotrebe jezika i pisma. Saveti su ustanovljeni donošenjem Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina 2009. godine.

Muslimansko nacionalno vijeće Sandžaka (MNV Sandžaka) formirano je 11. maja 1991. godine; 1993. godine je preimenovano u Bošnjačko nacionalno vijeće Sandžaka (BNV Sandžaka),  a 2010 menja ime u Bošnjačko nacionalno vijeće (BNV). Konstitu­isanje BNV bilo je i povod za sukobe oko političke kontrole nad BNV u koje su se uključili i zvanični Beograd,  Islamska zajednica u Srbiji,  Mešihat Sandžaka i Islam­ska zajednica Srbije koja je dobila i podršku vlasti.

Na izborima 2014. godine,  SDA ostvaruje kontrolu nad BNV. Međutim,  na izbori­ma 2016. godine,  SDA gubi monopol nad njom,  što je značajno uticalo i na njene aktivnosti.

Službena upotreba bosanskog jezika je delimično zaživela u Novom Pazaru,  Tutinu i Sjenici. Lokalne samouprave u ovim opštinama,  u okviru svojih službi koriste bo­sanski jezik i latinično pismo sa izuzetkom opština Prijepolje (koja je usvojila naziv jezika bošnjačko-bosanski,  ali ga još nema u aktima lokalne samouprave) i Priboj (u kojoj nema ni govora o uvođenju bosanskog jezika).

Bošnjački nacionalni savet,  kao i ostali saveti,  je politizovan i nije uspeo da reši pro­bleme koji se tiču identiteta Bošnjaka. Bosanski jezik nije uveden u škole,  jer nisu obavljene adekvatne pripreme,  pre svega kadrovske. Međutim,  nije bolja situacija ni kada je reč o udžbenicima. Zbog toga roditelji radije upisuju decu u srpska odeljenja.

Potreba za jačanjem identiteta je i razumljiv odgovor na dugogodišnju diskrimi­naciju i “nevidljivost”,  kao i policijski teror,  otmice i likvidacije tokom rata u Bosni i Hercegovini. Islamska zajednica je ključna identitetska matrica za bošnjačku zajed­nicu u odsustvu drugih institucija. Zbog toga je i bila na udaru zvaničnog Beograda i beogradskih “službi”,  sa ciljem da se temeljno destabilizuje. To je dovelo do cepanja islamske zajednice i podizanja tenzije unutar bošnjačke zajednice što može,  ako bude potrebno,  da se brzo pretvori u kriznu tačku.

 

“PRIJATELJI SANDŽAKA”

 

Međunarodni akteri i predstavnici međunarodnih organizacija su prisutni u Sandžaku od devedesetih. Prisustvo i interes brojnih međunarodnih organizacija (OEBS,  Savet Evrope,  EU,  međunarodne i lokalne nevladine organizacije,  kao i amba­sade) ukazuje na to da je međunarodna zajednica svesna destabilizujućeg potencija­la tog regiona.

Na inicijativu američkog ambasadora u Beogradu Kamerona Mantera,  u januaru 2009. godine,  osnovana je neformalna grupa pod nazivom “Prijatelji Sandžaka”,  koja se povremeno sastaje i razmatra teme u vezi sa jugozapadom Srbije. Osim SAD i Turske članovi su Francuska,  Nemačka,  Velika Britanija,  Japan,  Portugal,  Češka,  Španija,  Austrija,  EU,  UN i OEBS.

Glavni cilj ove grupe je ekonomska podrška Sandžaku i njene aktivnosti se u velikoj meri koordinišu sa srpskom vladom i sa predstavnicima lokalnih samouprava. Uz pomoć ove grupe već je realizovan niz projekata,  od renoviranja i proširenja osnov­nih škola,  smeštaja interno raseljenih lica,  do zaštite ljudskih prava.

Gradonačelnik Novog Pazara Nihat Biševac izjavio je za “Večernje novosti” da “nema precizne podatke koliko novca i projekata se slilo u region zahvaljujući ovoj organi­zaciji (“Prijatelji Sandžaka”),  jer se konkursi za pomoć ili investicije raspisuju za celu Srbiju,  pa onda i Novi Pazar aplicira. On dodaje i da se čitav taj proces uglavnom odvija preko nekoliko međunarodnih organizacija,  kao što su USAID,  Evropski progres,  Tika.

Na pitanje “Novosti” kako tumači tvrdnje da su zapadne diplomate u Srbiji posebno zainteresovane za one regione u kojima potencijalno može doći do nekih nesta­bilnosti,  pa da na njih često i sami utiču,  Biševac je odgovorio da “u kontaktima sa brojnim stranim diplomatama nije primetio ništa drugo do želje da se rešavaju problemi pre svega onih koji opterećuju naš ekonomski nerazvijen region. ”

Nemačka ambasada,  koja je najveći pojedinačni donator,  navodi kao primer pomoć od 4, 6 miliona evra kako bi se toplana u Novom Pazaru učinila efikasnijom i po ekološkim standardima.

AUTONOMIJA SANDŽAKA

Autonomiju Sandžaka ponovo je aktuelizovao Sulejman Ugljanin,  jer je to,  kako ističe,  “formula ekonomskog,  političkog i biološkog opstanka Bošnjaka”. Bošnjačko nacionalno vijeće Sandžaka nedavno je usvojilo “inicijativu za rešavanje statusa Bošnjaka i statusa regije Sandžak. ”U obrazloženju se navodi da je “genocid koga su izvršile srpske oružane snage nad Bošnjacima u Srebrenici najveći zločin na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata,  i da “nakon raspada bivše SFRJ jedino bošnjač­ko pitanje nije rešeno”.

Enver Čorović (SDA) veruje da su “regionalizacija,  decentralizacija bliže običnom građaninu unutar čega se mogu ostvariti sva moguća prava”.

Srpska politička elita svaki oblik decentralizacije i regionalizacije,  ne samo u Sandžaku,  vidi kao razbijanje Srbije. Do sada nije vođena ozbiljnija rasprava o decentralizaciji Srbije i većina građana zbog negativnih konotacija to doživljava kao opasnost. Zato Sead Biberović,  koordinataor NVO Urban In,  ističe da “većinu Bošnjaka na pomen autonomije Sandžaka kad to učine Bošnjačko nacionalno vijeće ili pojedini političari asocira na otcepljenje i na formiranje Republike Sandžak,  na nezavisnu državu Sandžak,  što može inicirati problem širih razmera”. Kako ističe Biberović,  “to nas može dovesti u konflikt sa Srbijom i sa Srbima,  kao većinskim narodom,  a to ne bi bilo dobro ni za koga. Zato,  kada govorimo o autonomiji treba da budemo jasni šta mi to treba da tražimo od Srbije,  koje je to naše pravo kao regiona ili kao manjine i na koji način želimo da ostvarimo to pravo”.

O specijalnom statusu Sandžaka Ugljanin je govorio i na sastanku jednog dela opozicije i manjinskih stranaka sa visokim predstavnikom EU za vanjsku politiku i bezbjednost Žozeom Borelom. Objasnio je da su,  “uslovi da bi Bošnjaci izašli na izbore da se Sandžak definiše kao zasebna politička cjelina. Teritorijalno,  politički,  medijski,  finansijski. Da se iz Sandžaka predvidi najmanje 20 poslanika u Skupštini Srbije i da se zajedno sa tim održe i izbori za organe Sandžaka. To je minimum zbog kojeg bi Bošnjaci imali motiv da izađu na izbore”.

Ova tema uvek izaziva žestoke reakcije u Beogradu i prate je preteći naslovi “Žestok udar na Srbiju iz Novog Pazara: Ugljanin pravi državu Sandžak koja će imati svoj ustav,  skupštinu,  vladu,  policiju… Čeka se ozbiljan odgovor države. ”

Odsustvo demokratske javne rasprave o Sandžaku kao multietničkom,  multikon­fensionalnom entitetu dodatno podstiče nepoverenje bošnjačke zajednice prema Beogradu,  ali i prema međunarodnoj zajednici,  jer se na Sandžak isključivo gleda kroz optiku “borbe protiv terorizma”. Otuda i toliki interes međunarodnih aktera,  jer se Sandžak,  između ostalog,  nalazi na liniji NATO interesne sfere (Crna Gora,  Kosovo).

 

ISLAMSKA ZAJEDNICA

 

Uz nacionalni savet (BNV),  islamska zajednica je u suština jedina bošnjačka institu­cija. U Srbiji deluju sandžački Mešihat Islamske zajednice u Srbiji i Rijaset Islamske zajednice Srbije. Mešihat Islamske zajednice u Srbiji je zadržao status i ustrojstvo kakav je imao u SFRJ,  kad je centrala Rijaseta bila u Sarajevu. Politizacija islamske zajednice i njenog vođstva dolazi uz podršku vlasti u Beogradu (Vojislava Koštunice,  oktobar 2007) što dovodi do otvorenog mešanja u unutrašnje odnose u islamskoj zajednici,  ali i njenog cepanja.

Islamska zajednica u Sandžaku je niz decenija bila politički pasivna,  a njenom političkom aktiviranju i obnovi uticaja doprineo je raspad socijalističkih vrednosti i obnova religioznosti u svim republikama u SFRJ (pokazalo se i u drugim regionima sveta). Kako je na Balkanu religija istovetna sa etničkom pripadnošću radikalizacija na tim osnovama bila je svojstvena svim zajednicama. Najradikalnija je svakako bila srpska,  ne samo zbog konstrukcije novih identiteta,  već i pripreme za redefinisanje Jugoslavije po srpskoj zamisli,  što se završilo u njenom brutalnom raspadu.

 

ZAKLJUČCI

• Sandžak je i dalje prostor na kome je uvek moguće aktuelizovati bošnjačko pitanje u Srbiji.
• Očuvanje etničke strukture je veoma važno pitanje u cilju političkog, socijalnog i ekonomskog rešavanja krize ovog prostora.
• Sandžačko pitanje je talac još uvek nedovršenih, pre svega graničnih pitanja na Balkanu. Zbog toga su u cirkulaciji razne teorije što Sandžak dodatno stigmatizira, jer se percipira kao sporna teritorija koja može biti uzrok novih nestabilnosti.
• Međunarodna zajednica bi trebalo da ima više razumevanja za aktuelne probleme Bošnjaka u Srbiji, kako bi konačno stavila pitanje Sandžaka na dnevni red u cilju stvaranja uslova za demokratsko ostvarivanje nacionalnih prava.
• Jezičko pitanje je i dalje otvoreno čime se u suštini negira postojanje bošnjačke nacije. Prethodna vlada je imala blagonaklon stav prema ovom pitanju, što je čak rezultiralo izradom udžbenika za bosanski jezik.
• Sagledavanje Sandžaka samo u optici vehabizma i ekstremizma je pogrešan pristup, jer su to marginalne pojave i pre svega posledica višedecenijskog stanja u Sandžaku proizašlog iz politike Beograda.
• Etnifikacija postjugoslovenskih država i raspad jednog sistema vrednosti otvorio je prostor konzervativnim ideologijama (u kojima verske zajednice imaju ključnu ulogu), repatrijarhalizaciji društva i vraćanja na veoma konzervativne, odnosno iliberalne vrednosti.
• Međunarodna zajednica je nedovoljno posvetila pažnju obrazovanju i stvaranju novih identiteta u regionu, veoma palijativno rešavala goruća pitanja bez ulaženja u uzroke koji su doveli do negativnih trendova i regresije društva.

 

*  Preuzeto iz: SANDŽAK: POLITIKE IDENTITETA I PREVENCIJA EKSTREMIZMA,   Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji,  Beograd 2020. ,  str.  11-24.

[i] Opštine Priboj na Limu,  Nova Varoš,  Prijepolje,  Sjenica,  Tutin,  i Novi Pazar pripadaju Republici Srbiji,  a Crnoj Gori pripadaju opštine Andrijevica,  Bijelo Polje,  Berane,  Pljevlja,  Plav.  Prema teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije opštine u Sandžaku pripadaju Raškom i Zlatiborskom okrugu.

[ii] Nemačka i još nekoliko zemalja Evropske unije tokom posljednjih pet godina,  temeljem Sporazuma o readmisiji,  vratile su gotovo 1500 osoba u tri opštine na jugozapadu Srbije – Novi Pazar,  Sjenicu i Tutin.  Regionalna razvojna agencija Sandžaka,  i partnerske organizacije,  tim ljudima nude grantove za započinjanje biznisa i pomažu pri integraciji u društvo.  Deo nevladinog sektora smatra da to nisu dugoročna rješenja.

[iii] “Lekcije iz prošlosti – Sandžak”,  Fahrudin Kladničanin,  16. 06. 2011.  godine,  dostupno na: https://pescanik. net/lekcije-iz-proslosti-sandzak/.

7 “Srbija mora da se suoči sa zločinima počinjenim na njenoj teritoriji”,  Danas,  27.  Avgust 2019.  Godine,  dostupno na: https://www. danas. rs/drustvo/suocavanje/ srbija-mora-da-se-suoci-sa-zlocinima-pocinjenim-na-njenoj-teritoriji/.  

[iv] Isto.

[v] Vehabije su se prvi put pojavile u Bosni i Hercegovini,  a potom u Sandžaku 1997,  kad su imami usmeravali vernike da mole na vehabistički način.  Posle 2000.  godine,  uz pomoć Islamske aktivne omladine (IAO) iz Bosne,  raste prisutnost i uticaj vehabija u Sandžaku.

[vi]  “nova opasnost preti Balkanu: Borci džihada stižu s fronta”,  Večernje Novosti,  17. 7. 2017.  godine,  dostupno na: https://www. novosti. rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno. 290.  html%3A675994-nova-opasnost-preti-balkanu-Borci-dzihada-stizu-s-fronta.

[vii] “Prvi slučaj osuđenih za terorizam pred sudom u Srbiji”,  Helsinški bilten,  oktobar 2018.  https://www. helsinki. org. rs/serbian/doc/HB-Br144. pdf.

[viii] “Gde su ratnici iz Srbije koji su bili u Ukrajini: Niko u zatvoru”,  Radio Slobodna Evropa,  23. 11. 2016.  godine,  dostupno na: https://www. slobodnaevropa.  org/a/srbija-ukrajina-rusija-dobrovoljci/28135493. html.

[ix] “Antonić: Velikobosanske i velikoalbanske pretenzije na Sandžak – zašto se samo Srbi prave da se ništa ne događa?” Sve o Srpskoj,  28. 6. 2018.  godine dostupno na:https://sveosrpskoj. com/komentari/velikobosanske-i-velikoalbanske-pretenzije-na-sandzak-zasto-se-samo-srbi-prave-da-se-nista-ne-dogadja

[x] Isto. .

[xi] Ciljevi Stranke demokratske akcije Sandzaka su; demokratizacija društva u svim sferama života; maksimalna afirmacija i unapređenje ljudskih prava i sloboda; ravnopravnost naroda,  zaštita i unapređenje prava manjinskih zajednica i nacionalnih manjina,  u skladu sa međunarodnim normama; punopravno članstvo Srbije u Evropskoj uniji i druge evropske i evroatlanske institucije,  organizacije i regionalna saradnja; očuvanje,  zaštita i unapređenje individualnih i kolektivnih prava bošnjačke nacionalne manjine u Republici Srbiji; djelotvorno učešće Bošnjaka u javnom životu; briga o porodici,  očuvanje i unapređenje bošnjačkog identiteta i tradicionalnih vrijednosti u porodičnom i javnom životu,  zaštita javnog morala; pravo građana Sandžaka na brži ekonomski razvoj i regionalnu samoupravu u Republici Srbiji; održiv razvoj,  zaštita,  očuvanje i unapređenje životne sredine i prekogranična saradnja.

[xii] Program Bošnjačke demokratske stranke Sandžaka ima 140 strana,  ali njegova suština je,  kako ga je predesdnik stranke Zukorlić predstavio,  da se razgovara o Sandžaku kao prekograničnoj regiji,  što bi “pokazalo da je moguće spojiti interes te regije i države Srbije”.  On je takođe objasnio da rešenje pitanja statusa Sandžaka ne znači da bi to trebalo da bude na bilo čiju štetu,  već u duhu ideje o pomirenju. ”Kad govorite o interesu Sandžaka,  refleksno se podrazumeva da mora biti na štetu Srbije.  Rešavanje problema ne mora biti ili-ili,  nego i-i”,  ističe Zukorlić

[xiii] Socijaldemokratska partija Srbije (SDPS); njen primarni interes je ulazak u EU,  ona stoji čvrsto na očuvanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije i zalaže se za regionalizaciju Srbije koja bi trebalo da ima 10 do12 regiona,  sa po 600. 000 do 800. 000 stanovnika,  a koji ne bi bili pravljeni na etničkim osnovama,  rečeno je prilikom predstavljanja ove partije.

[xiv] Intervjui Helsinškog odbora.

[xv] “Ugljanin najavio da SDA Sandžaka izlazi na izbore”,  Kazalljka,  26. 2. 2020.  godine,  dostupno na: https://www. kazaljka. net/novo/politika/26/02/2020/ ugljanin-najavio-da-sda-sandzaka-izlazi-na-izbore/.

[xvi] Isto.