Jedan od najnemirnijih perioda u turskoj istoriji je svakako prva polovina XIX veka i period vladavine sultana Mahmuda II (1808—1839), poznatog turskog reformatora. [1]
Porobljeni narodi na Balkanu i Bliskom istoku ustaju organizovanije nego ikada ranije da zbace jaram ropstva koji su im Turci poodavno nametnuli. Tako je Srbija posle prvog i drugog ustanka uspela da stekne autonomiju, što joj je zvanično potvrđeno hatišerifima 1830. i 1833. godine. Albanija je bila zahvaćena oslobodilačko-separatističkim pokretima Ali-paše Janjinskog i Mustafa-paše Bušatlije. U Vlaškoj, Moldaviji i Grčkoj izbili su takođe oslobodilački pokreti u vremenu od 1821. do 1827. Bosanski Muslimani, pod vođstvom Husein-kapetana Gradaščevića, organizovali su i poveli borbu protiv Turaka za autonomiju Bosne i odneli nekoliko pobeda nad turskom vojskom, od kojih je najznačajnija ona na Kosovu 1831. godine. Bosancima se u tim borbama priključio veliki broj Muslimana iz Sandžaka (Novopazarskog). U isto vreme Turci su imali velikih neprilika i na Bliskom istoku, posebno sa Egipćaninom Mehmed-Alijom.
U želji da popravi veoma teško stanje u koje je Turska zapala i u zanosu da vrati nekadašnju slavu i moć osmanskoj imperiji, sultan Mahmud II zavodi reforme sa ciljem da modernizuje svoju državu i da je oslobodi feudalnih okova, koji su sputavali njenu dalju egzistenciju. Posebno mesto u tome zauzimala je reorganizacija vojske. Nekada proslavljena turska pešadija, janičari, koja je Turskoj donela slavu i sjaj, postala je leglo neposlušnosti i anarhije. Reformom od 12. maja 1826. godine ukinut je janičarski red i organizovana nova pešadija, nizami, prema evropskim uzorima.
Najveći deo konzervativnog sloja osmanlijskog društva suprotstavio se sultanovim reformama, pa su porobljeni narodi, među njima bosansko-sandžački Muslimani i Albanci, nastojali da iskoriste te nesuglasice i nemire i da sebi izvojuju slobodu. Prvi je otvoreno ustao protiv sultanovih reformi Mustafa-paša Bušatlija, zvani Škodra-paša, skadarski vezir (1812—1831). Pokušaj sultana da veže za sebe Mustafa-pašu Bušatliju, time što će mu 1828. godine proširiti vlast nad Dukađinom, Elbasanom, Debrom, Ohridom i Trgovištem (Rožaje), nije uspeo. Mustafa-paša je sakupio vojsku od 40.000 vojnika i poveo je protiv velikog vezira. Njemu su se pridružile gotovo sve kosovske paše izuzev Abdul-Rezak-paše pećkog, koji je ostao veran sultanu i velikom veziru. Mustafa-paša je imao svoje pristalice i među Bosancima, sa kojima je sarađivao, mada više na reči nego na delu. Ali Karafejzić, koji je uz pomoć alajbega (zapovednika spahija) sofijskog uspeo da uđe u Sofiju, takođe je bio pristalica Mustafa-pašin. Posle niza pobeda, Mustafa-pašina vojska uspela je da prodre do Prilepa, ali je kod Babun-hana pretrpela strahovit poraz 21. aprila 1831. U tom sukobu Mustafa-paša Bušatlija je izgubio 16.000 vojnika (14.000 zarobljenih i 2.000 poginulih).[2]
Posle ove katastrofe, Bušatlija se zatvorio u skadarske zidine i tu sačekao kraj svoje političke karijere.
Reformama sultana Mahmuda II suprotstavili su se i Muslimani iz Bosne koje je predvodio Husein-kapetan Gradaščević, zvani Zmaj od Bosne, a njemu se pridružila i većina sandžačkih Muslimana. Bosanski plemići su još 1826. godine poručili sultanu Mahmudu II: „Budni nam car kao što su dosadašnji carevi bivali, a nemoj nas terati u kaure (nevernike), tako ti tvoje lepe vere.” [3]
Mnogi su sultana reformatora proglasili verskim otpadnikom, pa su govorili: „Da je naš car Turčin, ne bi tursku veru gazio”,[4] a Bosanci su ga još nazivali “Vlaški car Marko”.[5]
Bosanska vojska, koja je prema jednim izvorima brojala 12.000, a prema drugim 30.000 vojnika,[6] ulogorila se na teritoriji Sjenice i Novog Pazara. Odatle je bosanska vojska pošla na Kosovo i 18. juna 1831. odnela veliku pobedu nad sultanovom vojskom kod Lipljana. U toj bici veliki vezir Mehmed Rešid-paša izgubio je oko 2.000 vojnika i mnogo oružja. No, Bosanci nisu iskoristili ovu veliku pobedu, već su se počeli vraćati svojim kućama. Vratio se Husein-kapetan Gradaščević, da bi se dočepao vezirskog položaja u Bosanskom pašaluku. On je uspeo da zameni ranijeg bosanskog vezira Ali Namik-pašu, ali za samo osam meseci, posle čega je morao da pobegne ispred Turaka vernih sultanu.
Knez Miloš Obrenović je ova zbivanja vrlo pažljivo pratio, ali se u njih nije neposredno mešao. Povremeno je pružao pomoć (u hrani i savetima) čas Bosancima, čas Turcima, što je zavisilo od date situacije. Ipak izgleda da su njegove simpatije bile na strani protivnika sultana Mahmuda II.
Crnogorci su bili i na jednoj i na drugoj strani. Tako je vasojevićki vojvoda Lakić pomagao Mustafa-pašu Bušatliju sa 250 ljudi, dok su Drobnjaci i Moračani bili na strani bosanskog vezira Ali Namik-paše.
Sultan Mahmud II je bio izuzetno uporan u nastojanju da svoje reforme sprovede u delo i ništa ga u tome nije moglo sprečiti. Bez obzira na sve neprilike, bio je nemilosrdan u obračunu sa svojim neprijateljima. Kada su se, početkom juna 1826. godine, janičari u Carigradu pobunili zbog odluke o ukidanju njihovog reda, izvršen je pokolj nad njima u kome je palo 6.000 glava.[7] Krvavih obračuna između sultanovih pristalica i protivnika bilo je širom carstva, pa i u krajevima koji su pripadali nešto kasnije formiranom Novopazarskom sandžaku.
ZBIVANJA U NOVOPAZARSKOM KRAJU
U vreme reformi sultana Mahmuda II, gotovo cela teritorija kasnijeg Novopazarskog sandžaka pripadala je Bosanskom pašaluku, na čijem se čelu nalazio vezir sa sedištem u Travniku. Sa Bosanskim pašalukom graničili su se Skadarski pašaluk, kome je pripadala Metohija (nahije: pećka, đakovička i prizrenska), i Rumelijski pašaluk, kome su pripadali Kosovo (prištinska i vučitrnska nahija) i Aladžahisarski (Kruševac) sandžak (Ražanj, Leskovac, Niš, Vranje).[8]
Razume se da je u vezi sa nekim graničnim krajevima ovih pašaluka bilo spornih pitanja oko toga kome pripadaju. Tako je u vreme antireformnih pokreta, za zabita (oficir koji održava red) Pešteri i Bihora bio postavljen Hasan Hot, koga je imenovao skadarski vezir Mustafa-paša Bušatlija, mada su ova dva planinska kraja pripadala Bosanskom pašaluku.[9] Nejasno je kome je u to vreme pripadala Pešter. Kada su rožajski Ganići otišli da traže pomoć od Abdul Rezak-paše pećkog protiv pešterskog zabita Hasana Hota, pećki paša im je rekao da je Pešter njegova, jer je za nju dao Ljumu i Goru, ali da ju je Prizrenac (prizrenski paša) oteo i dao skadarskom paši.[10]
Prilike na teritoriji nekadašnje Stare Srbije i kasnijeg Novopazarskog sandžaka, u periodu posle prvog i drugog srpskog ustanka, bile su vrlo nesređene. Veoma teško ekonomsko stanje, nova poreska opterećenja i politička nesigurnost bili su uzrok mnogobrojnih nemira stanovnika ovog kraja: Muslimana, Srba, Albanaca i Crnogoraca. Praćeni migracionim kretanjima, oni su dostigli vrhunac za vreme pokreta Mustafa-paše Bušatlije i Husein-kapetana Gradaščevića protiv reformi sultana Mahmuda II. Godine 1819, Osman-paša, novopazarski muselim (najviši policijski organ u nahiji, koji je nosio i titulu ajana — starešine mesta), bio je primoran da pobegne iz Novog Pazara ispred pobunjenika i da se skloni kod rožajskih Ganića, da bi tamo prikupio vojsku i pošao na pobunjena sela Pešteri.[11]
Pobunjenike protiv Osman-paše novopazarskog,[12] vatrenog sultanovog pristalice, predvodili su Jusuf Balja, iz Baljena na Pešteri, Sali Ugla, iz Ugla na Pešteri i Deli Ibrahim. Prva dvojica su islamizirani Klimente, a treći je sin Adem-paše novopazarskog.[13] Pošto je dobio pomoć od Prištine, Peći, Đakovice i Prizrena, Osman-paša je ugušio bunu Pešteraca, „poharao ih, popalio i rasterao kako je sam hteo”. Jusuf Balja je pobegao u Bosnu, Deli Ibrahim u Vidin, preko Karanovca, dok se Sali Ugla izgubio u nepoznatom pravcu.[14]
Novembra 1822. godine, Osman-paša je prikupio novu vojsku u Sjeničkom polju. Tu je sačekao vezirovog poslanika da bi zajedno pošli na selo Rasno, koje je bilo centar pobunjenika. (Rasno je selo na Pešteri koje je naseljeno Klimentama, pa su Turci njegove stanovnike, kao i druge Klimente na Pešteri, zvali Arnautima.) U Rasnu se tada krio Deli Ibrahim, koji je ranije pobegao u Vidin ispred Osman-paše, U Vidinu se dokopao atova Derviš-paše pa pobegao i sakrio se u Rasnu.
U ugušivanju bune u Rasnu učestvovao je i asećija (sultanov izaslanik) iz Nove Varoši, koji je tada „popalio više arnautskih kuća”. U tim sukobima poginuo je prvak Sjenice, Sulejman-beg Čavić, a nestali su neznano: Zejnel-aga Ćesović, Ahmed Salaković i Adem Džanković. Osman-pašine represalije nad Peštercima bile su krvave.[15]
U isto vreme nastavljeni su krvavi obračuni sa protivnicima sultana Mahmuda II u Bosni. Tako je početkom septembra 1822. proneto kroz Sjenicu osam glava ubijenih bosanskih kapetana i begova, sultanovih protivnika.[16]
Juna 1825. godine, Osman-paša se ulogorio sa 300 vojnika na Sjeničkom polju i počeo da kopa šančeve i gradi vojna utvrđenja. Sve je to izazvalo veliku zabunu i uznemirenost među stanovnicima ovoga kraja. U isto vreme pozvao je k sebi u Sjenicu knezove i ajane (starešine mesta) Priboja, Kratova i Prijepolja na tajno savetovanje.
Odluku da se utvrdi u Sjeničkom polju Osman-paša je doneo onda kada je izvršeno razgraničenje sa kneževinom Srbijom. Bez obzira na to što je bio u prijateljskim odnosima sa knezom Milošem Obrenovićem, on je smatrao da se, radi svake eventualnosti, treba da utvrdi tu na Goliji, gde je bila granica, S druge strane, Bosna je bila uznemirena, pa se pretpostavljalo da bi Bosanci, sultanovi protivnici, mogli poći prema novopazarskom kraju. Najzad, to je vreme kada carske vlasti prikupljaju vojnike sa ovog područja i arnautluka (Skadarskog pašaluka) za ratišta van Balkana. Sa mnogim sultanovim činovnicima koji su došli u Novi Pazar da prikupljaju vojnike, došao je i zaseo u Novom Pazaru i kapidžibaša (visoki carski činovnik sa velikim ovlašćenjima i pravom donošenja odluka o pogubljenju). Prikupljanje vojnika išlo je vrlo teško i bilo je masovnog neodazivanja turskim vojnim pozivima.[17]
Uz Osman-pašu, kapidžibaša je bio strah i trepet u novopazarskom kraju, pa i dalje. Sultanove pristalice iz Bosne dolazile su k njemu, kao što stoji u izveštaju od 12. novembra 1826, i molile ga da ide u Sarajevo, „ako je došao po staroj carskoj zapovesti”, kako bi zaveo red. Kapidžibaša je odgovorio Bosancima da će tamo otići tek onda kada oni prihvate sultanove reforme i kada se umire. Međutim, Bosna se nije mogla umiriti. U njoj je još 1826. godine bilo mnogo više sultanovih protivnika nego pristalica. Oni su se sve više sukobljavali sa carskim pristalicama, koje su u najvećem broju slučajeva bile beskompromisne. Tako su početkom novembra 1826. godine Bosanci uhvatili carskog činovnika, koji se bio sakrio u minaretu jedne sarajevske džamije, i pogubili ga, dok su jednom carskom privrženiku rasekli usta.[18]
Krajem novembra 1826. godine u Novi Pazar su došla dva visoka carska činovnika, pa je odmah upućeno pismo Sjenici da se pripremi, jer će i tamo doći zajedno sa Osman-pašom novopazarskim i, možda, Jašar-pašom prištinskim. Visoki carski činovnici su došli da ispitaju prilike u ovim krajevima, noseći sa sobom carske fermane za Osman-pašu i Jusuf-agu prijepoljskog, kojima im se odaje priznanje za ispravno držanje i vernost sultanu. Osman-paši je tada dato pravo da bude doživotni mutesarif (oblasni načelnik) za Novopazarsku nahiju. Carski funkcioneri su doneli sa sobom i pisma za gradove: Novi Pazar, Skadar, Skoplje, Prizren, Đakovicu i Prištinu. Pismo namenjeno Novom Pazaru pročitano je javno na centralnom trgu masi sveta koja se zbog toga okupila. Tim pismom je sultan Mahmud II pozivao narod da se suprotstavi pobunjenim Bošnjacima i na kraju pisma prokleo svaki bosanski odžak (sedište nahije).
Prvu akciju, kao odgovor na sultanovo pismo, preduzeo je Jašar-paša prištinski, zaustavivši u Prištini dvesta tovara robe bosanskih trgovaca koja je dolazila iz Carigrada.[19] Osman-paša je tada sagradio han na Rogozni (Osman-pašin han), na glavnom putu koji je prolazio preko ove planine, koji je trebalo da služi i kao neka vrsta kontrolne stanice.[20]
U vreme kada su u Novom Pazaru boravili ovi carski činovnici, grupa sarajevskih aga, carskih protivnika, pošla je za Novi Pazar sa namerom da tamo uspostavi čvršće veze sa svojim istomišljenicima u novopazarskom kraju i arnautluku. Sarajevske age nisu tada došle u Novi Pazar, već su se brzo vratile iz Duge Poljane, gde su ih obavestili da u Novom Pazaru sede carski činovnici.[21]
Od 1826. godine u Novom Pazaru, Sjenici, Bijelom Polju, Prijepolju, Novoj Varoši, Pljevljima i Rožajima vladalo je prilično haotično stanje. Stanovništvo ovih gradova bilo je podeljeno na protivnike i pristalice sultanovih reformi. Ima se utisak da je većina ovih građana bila protiv sultanovih reformi.
Što se srpskog i crnogorskog stanovništva tiče, onog koje je živelo u pomenutim gradovima i njihovoj okolini, ono je uglavnom bilo pasivno i sasvim se malo mešalo u otvorene sukobe. Tu čini izuzetak vasojevićki vojvoda Lakić, koji je sa svojih 250 momaka pomagao Mustafa-pašu Bušatliju protiv sultana. Srbi u graničnim predelima kneževine Srbije i Bosanskog pašaluka u svemu su slušali kneza Miloša, koji je ova zbivanja budno pratio i savetovao im da se „mudro drže”.
Razlozi što je većina muslimanskog i albanskog stanovništva bila protiv sultana dublji su od onih koji su predmet naše pažnje. Ne bi se moglo shvatiti da bi niži društveni slojevi ovog stanovništva mogli tako jednostavno poći za konzervativnim begovatom protiv sultana, a da za to nisu postojali dublji razlozi. Njih treba tražiti u velikim poreskim opterećenjima koja su, posle prvog i drugog srpskog ustanka, nametnuta ovdašnjem stanovništvu, a koja su podjednako pogodila i hrišćane i muslimane. Tome je doprinela i tadašnja anarhija: oslabljena carska vlast, bezakonje, birokratija i vrlo razvijena korupcija, što je pogodilo široke narodne mase, a one su u pokretu protiv sultana činile većinu. To haotično stanje u zarskom kraju veoma upečatljivo je prikazao svojim stihovima Sulejman Tabaković, novopazarski pesnik iz sredine XIX veka. Njega posebno boli što su drastično izražene socijalne razlike i što je „sve fukara goli fakir” (sva sirotinja, puka sirotinja) i što „sirotinju svako gazi, bogatašu hatar pazi”.[22]
Već početkom 1827. godine u Bosni i Hercegovini, pa i Crnoj Gori, među Muslimanima koji su tamo živeli, stanje oko opredeljenja za i protiv sultana već je, tako reći, iskristalisano. Bosanske age, gotovo sve, bile su protivnici sultanovih reformi. Njima su prišli kolašinski Muslimani, dok su hercegovačke age i begovi, na čelu sa Ali-begom Rizvanbegovićem i Smail-agom Čengićem, kao i nikšićki kapetani Mušovići, ostali verni sultanu.
Biti neopredeljen u ovim događajima bilo je veoma teško. No, nije lakše bilo ni onima koji su bili opredeljeni, jer su strahovali i zbog svog opredeljenja ispaštali ili od pobunjeničke ili od sultanove vojske. Tako je januara 1827. godine došao u Pljevlje Ajdar od Micana, buljukbaša, sa Kolašincima. Tu su mu se pridružili Bosanci, pa su poharali kadiju Čelebića, davudžiju (tužioca) Dželaludin-pašu Selmanovića, iz Pljevalja. Tada su produžili za Prijepolje, razbili stražu u Mijailovcu na Babinama i na mostu u Prijepolju (straža je bila sastavljena od četiri stotine Srba i Muslimana), pa ušli u grad, ali tada nisu dirali Hašim-bega prijepoljskog, sultanovog pristalicu.[23]
U Novom Pazaru se, posebno od 1827. godine, čine velike pripreme za doček vojske, ali se prvobitno nije znalo za koju to vojsku i odakle ona treba da dođe, da li je carska ili bosanska. Sve je bilo obavijeno velom tajnosti, a grad je zbog toga bio veoma uznemiren i počeo se zatvarati. Grupa srpskih trgovaca iz studeničkog kraja, koja se našla u Novom Pazaru, pozatvarana je, ali je ubrzo, na intervenciju Osman-paše, puštena. Zaplašene novopazarske age i begovi naredili su čivčijama da im ne donose desetinu i devetinu, nego da ih čuvaju u svojim kućama i da im ih naknadno donesu, kada se situacija smiri, jer je postojala mogućnost da im sve to vojska koja dolazi pojede.[24] S druge strane, vrši se pritisak na muslimanski i srpski živalj i čitluk-sahibije u Novopazarskoj nahiji, Starom Vlahu, Jošanici i Studenici da prikupljaju hranu za vojsku. Tako je već bilo određeno da čitluk-sahibije daju po deset, petnaest ili dvadeset tovara žita, zavisno od mogućnosti. Desetak do petnaest srpskih porodica, ne mogući da izdrži takva ekonomska opterećenja, iselilo se iz novopazarskog kraja u sela Lipovo i Reovo kod Karanovca.
U to vreme prostrujala je vest kroz Novi Pazar da je sultan Mahmud II dao knezu Milošu teritorije novopazarskog kraja „sve do Jendeka” (Jendek, odnosno Hendek je malo uzvišenje u centru Novog Pazara), koja je izazvala veliko nezadovoljstvo među Muslimanima meštanima, i to je svakako bio dobar razlog da se još veći broj novopazarskih Muslimana opredeli za tabor protiv sultana.[25]
Početkom februara 1827. godine, u Novi Pazar je došlo 600 Bosanaca. Ovo je prvi dolazak bosanske vojske u Novi Pazar; to je bila prethodnica koja je trebalo da stupi u vezu sa Albancima Škodra-paše i novopazarskim Muslimanima koji su se spremali na pohod protiv sultana. Bosanska vojska nije zatekla u Novom Pazaru Osman-pašu, muselima novopazarskog. On se tada nalazio u Pljevljima (Taslidža) i odatle održavao veze sa travničkim vezirom.[26]
Dolazak bosanske vojske u Novi Pazar i pripreme Škodra-paše za pohod protiv sultana i carskih nizama izazvali su i na Kosovu veliku pometnju, neizvesnost i nesigurnost. Većina tamošnjih paša, pa čak i Jašar-paša prištinski, do tada velika sultanova nada, opredelila se za borbu protiv sultana. Izuzetak je činio Abdul Rezak-paša pećki, koji je, imajući uza sebe Ganiće iz Rožaja, neke Klimente iz Rožaja i Pešteri, Hadroviće iz Bihora i Dupljake iz Korita, ostao veran sultanu.[27]
Sultan i njegove pristalice bili su beskompromisni u obračunu sa svojim neprijateljima. Krv se prolivala u Carigradu, Bosni, arnautluku i novopazarskom kraju. Tako su privedeni bosanskom veziru begovi i age od Pljevalja i Foče: Hafiz-aga, Isa-efendija, Gatuša Mula-Osman, Mal-aga Piolović, Đedo Arapin, Smail Turković. Osim Hafiz-age, koji je uspeo da pobegne vladici crnogorskom, o ostalima se nikada ništa više nije saznalo. Najverovatni1’e je da su svoje neslaganje sa sultanom platili životima.[28]
Kada se ponovo našao u Novom Pazaru, Osman-paša se svom snagom bacio na utvrđivanje gradskih bedema i na izgradnju hana i kule na Rogozni. Osman-pašin han na Rogozni služio je i kao carinarnica, jer su svi trgovci koji tuda prolaze morali da plaćaju carinu po tri groša od tovara.[29]
U Bijelom Polju je, početkom septembra 1827. godine, pročitana naredba kojom se zabranjuje održavanje bilo kakvih veza sa Kolašincima.[30] U Novom Pazaru i susednim gradovima čitane su carske zapovesti kojima se zabranjuje trgovački promet sa Bosnom.[31]
Krajem 1827. godine, bosanski vezir je pozvao k sebi na sastanak bosanske kapetane. Sastanku je prisustvovao i Osman-paša. Vezir je okupljenima preneo carsku zapovest da na proleće 1828. godine treba pokupiti na teritoriji Bosanskog pašaluka 25.000 vojnika i otpremiti ih na tursko-rusko ratište na Dunavu.[32] Po povratku u Novi Pazar, Osman-paša je pozvao srpske knezove i kmetove i naredio im da prikupljaju hranu za carsku vojsku, koja treba da se kupi delom i na njegovom području, da bi se uputila na rusko bojište.[33]
Prva polovina 1828. godine ispunjena je nemirima i neizvesnošću u Bosanskom i Skadarskom pašaluku i Starom Vlahu. U Starom Vlahu se bune Srbi, jer ne mogu da izdrže suviše velika poreska opterećenja. Svi su poručili knezu Milošu da će sami udariti na Turke, koji ih teško globe.[34] Muslimansko-albansko stanovništvo je takođe bilo spremno na bunu, jer su i njega pritisle velike i mnogobrojne obaveze. Bilo je u teškom položaju, jer nije bilo jedinstveno, već podeljeno u dva tabora: za i protiv sultana. Svakako da je na sve to uticao i rusko-turski rat, koji je bio u toku.
Kao što je sultan Mahmud II sa svojim nizamima bio nemilosrdan prema svima koji nisu prihvatali njegove reforme, tako su bili surovi i njegovi protivnici prema pristalicama ovih reformi. Tako je Škodra-paša poslao, početkom 1828. godine, na rožajske Ganiće 8.000 vojnika, koje je predvodio Hasan Hot. Ganići su bili uz Rezak-pašu pećkog, prema tome uz sultana, pa ih je trebalo kazniti. Sa istom namerom došli su u Banjsku sin Đul-bega gusinjskog sa 300 vojnika i vojvoda Lakić sa 250 Vasojevića, takođe Škodrini podanici. Očekivalo se da isti broj vojnika dođe u Novi Pazar, Sjenicu i Novu Varoš.[35]
Tada je Škodra-paša poslao na Pešter svoga zabita Hasana Hota da veže Pešter za sebe i da tamo prikuplja vojnike. Hasan Hot je u Suvom Dolu, danonoćnim i teškim kulukom Pešteraca i Bihoraca, sagradio kulu koju je okitio vešalima. Ovaj nezvani i nepoželjni gost Pešteri, a od 1830. godine i Bihora (imao je svoje ce, takođe kulukom sagrađene, u Loznicama kod Bijelog Polja), zaveo je tiraniju i nemilosrdno kažnjavao one koji su pokušali u bilo čemu da mu pruže otpor. Otvorene sukobe imao je sa Ganićima iz Rožaja i Hadrovićima iz Bihora, i zna se da je Hadroviće raselio iz sela Vrbice. Od mnogobrojnih žrtava Hasana Hota formirano je groblje u Suvom Dolu, koje je i danas očuvano. U njemu nikad nije bio sahranjen neko ko je umro prirodnom smrću.[36]
Kada je Arslan-paša pećki, koga je na mesto pećkog zabita imenovao skadarski vezir, ušao u Peć, prema izveštaju od 5. aprila 1829, Abdul Rezak-paša je sa 300-400 svojih pristalica pobegao iz Peći. Arslan-paša je tada popalio u Peći tri-četiri konaka pećkih aga, sultanovih pristalica.[37]
Nastojanja sultana da prikupi vojsku iz Rumelije, Skadarskog i Bosanskog pašaluka, za rusko ratište, nisu urodila plodom. U đakovičkom kraju su svi odbili da idu u tu vojsku. Albanci su poručili skadarskom veziru: „Mi bez tebe nikud nećemo, a ni s tobom daleko ne možemo.”[38]
Zbog nestabilnih prilika, sve veće nesigurnosti i sve novijih i težih obaveza, dolazi i do migracije stanovništva. Tako se, prema izveštaju od 10. aprila 1829, oko 100 porodica iz Gusinja, Bihora i Pešteri doselilo u Sjeničko polje i čekalo zgodnu priliku da se prebaci u kneževinu Srbiju (reč je o pravoslavnom življu).[39]
U vreme sve većih nemira i otvorenijih ispada Muslimana i Albanaca protiv reformi sultana Mahmuda II, na položaju novopazarskog muselima nalazio se Ejup-paša Ferhatagić. Ovog najznačajnijeg položaja za Novopazarsku nahiju, na kome je ranije bio Osman-paša, dočepao se Ferhatagić uz pomoć Miloša Obrenovića, koji je posredovao kod bosanskog vezira Ali Namik-paše da ga imenuje za novopazarskog muselima. Mehmed-beg Osmanpašić, sin Osman-paše, koji je trebalo da zameni svog oca na položaju muselima u Novom Pazaru, po svoj prilici, bio je izigran.[40] Mehmed-begu Osmanpašiću je bosanski vezir ostavio sve očevo bogatstvo, ali i obavezu da o svom trošku krene sa 500 vojnika prema Vidinu, odnosno rusko-turskom ratištu.[41]
Čim se čulo o postavljenju Ejup-paše Ferhatagića, odmah su počela da mu pristižu čestitanja. Tako je zapisano u dokumentu od 20. marta 1829. da su knezovi, kućne starešine i kmetovi iz Novopazarske nahije dolazili na čestitanje Ejup-paši.[42]
Ejup-paša Ferhatagić je bio vrlo zanimljiva ličnost. Čini se da nije birao sredstva da bi došao do cilja, ali je, istovremeno, bio i veliki kolebljivac. Iako je zvanično predstavljao sultanovu vlast, u određenim trenucima bio je spreman da pređe u tabor njegovih protivnika samo ako bi mu to lični ciljevi nalagali. Pa ipak, u sprovođenju svoje, odnosno sultanove politike bio je rigorozan. Tako je jednog dana pogubio desetak Žirčana, sultanovih protivnika, koji su sahranjeni na groblju Gazilar u Novom Pazaru.
Ejup-paša Ferhatagić se odmah po stupanju na novu dužnost bacio na posao, nastavljajući Osman-pašinu politiku, odnosno politiku oslonca na sultana. Već krajem 1829. godine, u Novom Pazaru je boravio bosanski vezir, na proputovanju iz Carigrada. Njemu je priređen svečan doček. Lično ga je sa pratnjom sačekao Ejup-paša u Biljanovcu kod Raške, i tu mu izrazio dobrodošlicu. Posle trodnevnog boravka u Novom Pazaru, bosanski vezir se preko Sjenice i Prijepolja uputio ka Sarajevu i Travniku.[43] Očuvano je predanje, koje nije bez osnova, da je Ejup-paša Ferhagagić tada obeščastio vezirovu hanumu (ženu), zbog čega su i on i ceo Novi Pazar imali neprilika.
Početkom maja 1830. godine Ejup-paša Ferhatagić je pošao u Novu Varoš da tamo postavi svog većila (zastupnika). U Novoj Varoši je tada stanovništvo bilo podeljeno oko izbora svog većila: jedni su bili da na taj položaj dođe Ahmed-aga, a drugi su hteli Dolmagu. Ejup-pašu su, na putu za Sjenicu, pristigli poštari i u selu Stupu kod Sjenice uručili mu pismo koje mu je poslao skadarski vezir Mustafa-paša Bušatlija. Nije nam poznata sadržina tog pisma, ali znamo da se Ejup-paša odmah vratio u Novi Pazar i da je pozvao sjeničke i novovaroške age i starovlaške kodžabaše (sreske knezove). Ovi prvi su došli, dok se kodžabaše nisu htele odazvati njegovom pozivu. Predmet njihovog razgovora bila je situacija u ovom kraju i šta treba preduzeti da se suzbiju nemiri.[44] Najnemirniji su tada bili kolašinski (Kolašin u Crnoj Gori) Muslimani, i Ejup-paša Ferhatagić je već sredinom avgusta 1830. pošao sa 300 vojnika protiv Kolašinaca. On se ulogorio sa vojskom u Sjenici i tu čekao nekog Sulejmanpašića, albanskog starešinu, da zajednički krenu protiv Kolašinaca.[45] Prema jednoj verziji, Sulejmanpašić je sin Sulejman-age Kučevića, bjelopoljskog ajana.[46]
PRELOMNA 1831. GODINA
Nemiri u Osmanskom carstvu, pa i u novopazarskom kraju, dostigli su vrhunac i prekretnicu 1831. godine. Pored sela, oni sve više zahvataju i gradove. Kao nešto ranije u Novoj Varoši, tako sada u Pljevljima i Prijepolju stanovništvo se zavadilo oko izbora svojih ajana (prvaka grada). U Pljevljima su, na primer, na to mesto hteli da postave Hafis-agu Isaiefendića, a odbili da prihvate čoveka za koga je bio vezir. Prijepoljci su bili za Jusuf-agu, a ne za Hašim-bega, sultanovog pristalicu.[47]
Bosanci su već početkom maja izvršili sve pripreme za pohod na Kosovo. Bosanski kapetani su, prema izveštaju od 12. marta 1831., zakazali sastanak u Travniku, za petnaesti dan po Bajramu, radi dogovora o daljim akcijama. Do tada su popisali 12.000 i sve age koje mogu o svom trošku spremiti za rat na jednu ili dve godine po deset ili dvadeset momaka.[48]
Skadarski vezir Mustafa-paša Bušatlija je sredinom marta 1831. došao u Prizren i spremao se za okršaj sa velikim vezirom koji je predvodio sultanovu vojsku.[49]
Za to vreme na teritoriji koja je predmet našeg razmatranja dešavaju se velika previranja. Bune uzimaju maha i nesigurnost je prisutna na svakom mestu. Protivnici sultanovi, kojih je bilo sve više, u neprestanom su kontaktu sa Bosancima. Njihov zadatak bio je da obezbede hranu za bosansku vojsku koja je trebalo svakog časa da pristigne i, po unapred pripremljenom planu, da se ulogori na relaciji Sjenica-Novi Pazar. Da bi na vreme obezbedili hranu za veliku bosansku vojsku, age iz Nove Varoši, Sjenice i Novog Pazara rasuli su se po naseljima Starog Vlaha, Jošanice i Studenice, vršeći pritisak na tamošnje stanovništvo da daje hranu za vojsku. Bilo je to još jedno novo, veliko opterećenje za ionako siromašno stanovništvo ovih krajeva.[50]
Knez Miloš Obrenović je i dalje veoma budno pratio zbivanja u Novopazarskoj nahiji. Godine 1831. njegove simpatije prema sultanovim protivnicima nisu, izgleda, bile baš mnogo skrivene. Preko specijalnih ljudi održavao je, reklo bi se, prijateljske veze sa Husein-kapetanom Gradaščevićem i Mustafa-pašom Bušatlijom, skadarskim vezirom. Koliko je interesovanje pokazivao za zbivanja u novopazarskom kraju, najbolje pokazuje pismo koje je uputio Vasi Popoviću u Karanovac, 5. maja 1831. godine: „Ja u najvećem nestrpljenju stojim, želeći čuti šta se u pazarskom i drugim okolnim predelima radi: je li Škodra (Mustafa-paša Bušatlija) prikupio (vojsku), gde se nalazi i misli li na sadrazama (velikog vezira) opet da udari, jesu li iz Bosne i koliko su se, od prilike, Škodri u pomoć podigli?”[51]
Aprila 1831. godine, Škodra-paša je bio u Prilepu, da bi u žestokom sukobu sa velikim vezirom, 21. aprila 1831, bio poražen katastrofalno kod Babu-hana, između Prilepa i Velesa. On nije imao nikakve pomoći od Bosanaca, pa se iz toga može zaključiti da se o zajedničkim borbama Albanaca i Bosanaca protiv sultana mnogo više govorilo nego što ih je bilo. Sve se svodilo na neke, ne baš čvrste, dogovore, i svakako da razloge za poraz sultanovih protivnika treba tražiti i u tome.
Vesti o porazu Škodra-paše izazvale su nove zaplete. Škodrine pristalice, kosovske paše, razbežale su se kud koji, a među njima i Jašar-paša prištinski. On je pobegao u Vučitrn, ali ga je tu stiglo pismo velikog vezira da će mu sve biti oprošteno ako se vrati u Prištinu i tamo počne da prikuplja hranu za carsku vojsku koja treba uskoro u Prištinu da uđe. Za kolebljivog Jašar-pašu bila je to privlačna ponuda, koju je on bez dvoumljenja prihvatio i tako se ponovo našao u taboru sultanovih pristalica. Jašar-paši se pridružio i Ejup-paša Ferhatagić, pa su obojica pripremali teren za doček sultanove vojske.[52]
Poraz Škodra-paše nije obeshrabrio Bosance. Oni su se upravo spremali za pohod protiv sultana kao da se nije ništa dogodilo. U novim neprilikama, nastalim porazom Škodra-paše i pripremama Bosanaca za pohod protiv sultana, Ejup-paša Ferhatagić „sa svojom strankom (u Novom Pazaru) stoji neopredeljen”. On je tada ipak morao da napusti Novi Pazar, najverovatnije zbog pritiska sultanovih protivnika u Novom Pazaru. Za novog muselima u Novom Pazaru imenovan je Nurudin-beg Kapetanović, sin Murad-bega, a unuk Osman-paše. Nurudin-beg je prihvatio saradnju sa Bosancima, ali je, za svaki slučaj, maja 1831. godine, uputio pismu knezu Milošu moleći ga da mu pomogne oko opredeljenja: da li da bude za sultana ili protiv njega, a ako se o nešto ogreši i ako mu ustreba, da knez Miloš interveniše za njega kod devleta (turske vlade).[53]
Nurudin-beg i novopostavljeni muselim Nove Varoši Derviš-beg Hadži Salih-begov dobili su pismo od Bosanaca, maja 1831. godine, u kome se traži od njih da prikupljaju za bosansku vojsku.[54] Nurudin-beg je odmah naredio čitluk-sahibijama da otvore svoje ambare i da „svaki po hiljadu oka brašna drži prigotovljeno”. Tada su se Starovlašani žalili da su im udareni veliki nameti, jer im novovaroške age traže, na terenu od Uvca do Golije, po deset, petnaest i dvadeset brava po selu, zavisno od veličine. Tada je Nurudin-beg razrezao na vilajete, sjenički i novopazarski, po 200 tovara žita. Pored toga, prikupljena je i stoka, a Bosanci su mu poručili da im prikuplja i novac.[55]
Novi nameti pogodili su gotovo podjednako i Srbe i Muslimane. Od njih nisu bili pošteđeni ni begovi i age. Tako u jednom dokumentu od 11. maja 1831. stoji kako su, radi prikupljanja hrane za Bosance, obijeni beglučki salaši u Sjenici, a razrezan danak u hrani i na čitluk-sahibije.
Starovlašani su se odupirali da daju hranu Bosancima. Oni su 23. maja 1831. obavestili kneza Miloša da neće dati hranu za bosansku vojsku, niti će za njih činiti usluge.[56] Knez Miloš im je savetovao, pismom od 25. maja 1831, da agama sjeničkim i novovaroškim treba ponešto davati za bosansku vojsku.[57]
Knez Miloš je 16. maja 1831. obavestio Vasu Popovića u Karanovcu da su mu se sarajevske age (Mustaf-aga Džafić, Mustaf-aga Zlatalić i Đul-beg) javile iz Višegrada na putu za Rumeliju. Miloš im je savetovao da ne idu na Rumeliju, već da se zadrže gde su, jer ih u Rumeliji (u ovom slučaju, na Kosovu) čeka silna carska vojska. Uz to, ceo arnautluk se, posle poraza Škodra-paše, predao sultanu.[58] Ali, bosanska vojska je ipak pošla na Rumeliju. Prema izveštaju od 25. maja 1831., u Sjenici je, u petak, šenlučeno iz pet topova (ispaljivanje topovskih salvi) u čast prolaska vođe Bosanaca Husein-kapetana Gradaščevića kroz ovaj gradić.[59]
Pošto su Bosanci delom došli u Novopazarsku nahiju, arhimandrit Melentije i Vasa Popović su zakazali sastanak u Studenici sa njihovim vođama. Sastanku su prisustvovali bosanski vođi: Hamid Barjaktar, Mula Ibrahim i Mehmed Barjaktar, a iz Novog Pazara Nurudin-beg Kapetanović. Miloševi ljudi su preneli knežev savet gostima, da ne bi trebalo da idu protiv turske vojske, jer će biti poraženi. Ovi su odgovorili da nisu znali zbog čega su bili pozvati i da će to preneti bosanskim kapetanima. No, tom prilikom vođi Bosanaca nisu zaboravili da kažu Vasi Popoviću i arhimandritu Melentiju da je protiv sultana sakupljena vrlo velika i odlično snabdevena vojska, koja je delom u Novom Pazaru, a delom na putu za Rumeliju, i da se bez velike muke neće vratiti kući. Uz to Bosanci očekuju i nove akcije Škodra-paše u pravcu Prizrena, što će im olakšati posao. Bosansku vojsku koja ide na Rumeliju, kazali su oni na sastanku u Studenici, predvodi 30 bosanskih kapetana: Husein-kapetan Gradaščević sa 8.000, Mahmut-paša zvornički sa 5.000, Ali-paša Fidajić sa 4.000, Sarajevo i njegova okolina sa 5.000, tuzlanski kapetan sa 4.000, maglajski kapetan sa 2.500, derventski kapetan sa 2.000, tešanjski kapetan sa 1.500, novin kapetan sa 1.000, gradački kapetan sa 1.750, bihaćki kapetan sa 1.750, ostroški kapetan sa 1.500, Hasan-aga Pećanac sa 12.000, Banja Luka sa 2.500, Ali-beg krupanjski sa 2.500, Ali-aga Stočević sa 1.000, Gavran-kapetan sa 1.000, Kulin-kapetan sa 1.500, trebinjski kapetan sa 1.000, ljubinski kapetan sa 1.000, ljubuški kapetan sa 2.000, Smail-aga Gačanin sa 1.500, Ahmed Šošević iz Foče sa 1.500, mostarski kapetan sa 1.000, nevesinjski kapetan sa 1.250, Firdus-kapetan sa 1.000, jajački kapetan sa 1.000, glamočki kapetan sa 750 i travnički kapetan sa 500 vojnika.[60]
No, i pored silne vojske i njene spremnosti za rat, Vasa Popović je zaključio da su Bosanci skloni pregovorima i da bi im bilo dobro došlo Miloševo posredovanje.
Bosanci su ipak naglasili da bi Studeničani trebalo da prikupljaju hranu za njihovu vojsku i u blagoj formi stavili zamerku na Milošev savet da odustanu od rata sa sultanovom vojskom. Rekli su da su poslali pismo Ejup-paši Ferhatagiću, ranijem novopazarskom muselimu, koji je pobegao iz Novog Pazara i nalazi se negde na Kopaoniku, u kome su ga pozvali da se vrati u Novi Pazar i da im priđe, ili da ide nekud dalje.[61]
Na sastanku u Studenici nije postignut sporazum, pa je dogovoreno da se naredni sastanak održi u Karanovcu. U međuvremenu, knez Miloš je 28. maja 1831. preporučio arhimandritu Melentiju i Vasi Popoviću da vešto zavađaju Muslimane:
„Nastojte da zavadite Turke koji će vam na sastanak doći u Karanovac i da ih nagovorite da pokrenu Ejup-pašu sa njegovog mesta bilo gde, jer je on špijun velikog vezira, a njima (Bosancima) zlo misli. Ovo gledajte lepim načinom i kao ispod ruke kazati i uverite ih u intrige Ejup-paše…“[62]
Ejup-paša Ferhatagić se od Bosanaca sklonio prema Kopaoniku, ali je i tamo bio u velikoj neizvesnosti pa je i dalje igrao dvoličnu ulogu. To se vidi iz pisma koje je uputio knezu Milošu 30. maja 1831, u kome ga moli da ga ne zaboravi, jer je sada „sebe sa obe strane nagorela video“. On, dalje, kaže da mu preti opasnost od Bosanaca i Pazaraca, jer im se, na poziv da se vrati, nije odazvao, a od sultana, odnosno velikog vezira, nema mu pomoći koju je tražio, jer su mu oni zamerili što se nije suprotstavio dolasku Bosanaca.[63] Na kraju piše da bi pobegao ka Prištini, ali mu tamo preti opasnost od Albanaca.
Dok se održavao sastanak u Studenici, bosanska vojska je pristigla u Novi Pazar, ali ne u onolikom broju kao što su Bosanci rekli arhimandritu Melentiju i Vasi Popoviću. U jednom izveštaju od 31. maja 1831. stoji da je u Novi Pazar došlo 7.000-8.000 bosanskih vojnika. U drugom izveštaju istog datuma stoji da ih je došlo 12.000, a u trećem 30.000.[64] Smatramo, kao i neki naši istoričari, da je podatak u drugom izveštaju najrealniji.
Bosanska delegacija obavestila je Husein-kapetana Gradaščevića o rezultatima svojih razgovora sa Vasom Popovićem i arhimandritom Melentijem u Studenici i Novom Pazaru. Husein-kapetan je izrazio otvoreno nezadovoljstvo zbog stava kneza Miloša prema Bosancima i njegovog saveta da ne idu protiv sultana. Saznavši za to, Miloš je odmah naredio arhimandritu Melentiju i Vasi Popoviću da pošalju ljude Husein-kapetanu Gradaščeviću i da mu saopšte neka oni (Bosanci) gledaju svoga posla, a „na nas neka se ne osvrću, samo neka ne sede na jednom mestu, već nek idu napred, jer će u suprotnom proći kao Škodra“. Knez Miloš im objašnjava da je morao onako da piše Bosancima, jer uz njega sedi carski čovek, i da će i dalje u sličnom tonu pisati Gradaščeviću, grditi ga i vikati na njega, jer on tako mora, ali neka se Gradaščević na to ne obazire. Uz to, savetujući Gradaščevića da što pre krene na vezirovu vojsku kako bi dobio u vremenu, Miloš mu je saopštio da je u Carigradu utovareno na brodove 20.000 vojnika i upućeno kao pomoć velikom veziru. Miloš i sam očekuje sultanovo naređenje da napadne na Bosance, ali će on to odlagati, kako bi omogućio Gradaščeviću da pobedi velikog vezira.[65]
U isto vreme Miloš naređuje Studeničanima i Jošaničanima da daju hranu za bosansku vojsku po koju dolazi Nurudin-beg, novopazaraki muselim.[66] Ovi su mu ubrzo odgovorili da imaju velikih neprilika oko davanja hrane. Dok Nurudin-beg traži hranu za bosansku vojsku, dotle Ejup-paša Ferhatagić, koji je zaposeo sve prelaze na Ibru, nagovara stanovništvo i preti mu da ne daje hranu za Bosance, pa ono ne zna koga da sluša, napominjući da stanovnici Studenice i Jošanice nemaju hrane ni za sebe.[67] Knez Miloš je na ove žalbe odgovorio 4. juna 1831. nalogom da Studeničani i Moravičani ne daju Nurudin-begu žito za bosansku vojsku, a da ponešto daju njemu za ličnu upotrebu „radi komšiluka“.[68]
Početkom juna 1831. Ejup-paša Ferhatagić se smestio u Crnoj glavi (jošaničko-kruševački kraj). Tamo mu je došlo priznanje kojim ga veliki vezir posebno pohvaljuje za vernost sultanu i istovremeno obaveštava da će uskoro doći 30.000 carskih vojnika radi borbe protiv Bosanaca.[69] Ejup-paša se tada pripremao da kopa šančeve na Kopaoniku, jer je, verovatno, očekivao bosansku vojsku iz toga pravca.[70]
Ta vest je ubrzo došla i do Bosanaca, ali ih nije zbunila jer su je shvatili kao propagandu. Spremajući se za pohod na Kosovo, Bosanci su, pismom od 1. juna 1831, tražili da ih Srbi, koji su se još ranije utvrdili na granici (prema Bosanskom pašaluku), ne uznemiravaju, jer žele da ostanu sa njima u prijateljskim odnosima.[71]
Vesti da će Mustafa-paša Bušatlija ponovo poći prema Prizrenu bile su sve manje realne. Milošev čovek koji je išao u Skadar video je kako se Mustafa-paša utvrđuje u gradu, a na celom putu do Skadra nije video nikakve vojske osim 200 Malisoraca u Gusinju, koji su se spremali da uspostave vezu sa Bosancima radi zajedničkih akcija na Pešteri i u Bihoru. U Skadru je tada bila velika skupoća, a prizrenskom kraju pretila je glad. Prizrenci su govorili: „Volimo nizam trpeti nego se s njim više biti”. U isto vreme Milošu je stigla i vest da je u Sjenici razapeto 14 šatora za novodošlu bosansku vojsku.[72]
U situaciji punoj neizvesnosti, knez Miloš nije smeo jasno da se opredeli između sultanovih protivnika i pristalica. Samo što je naredio Studeničanima i Moravičanima da ne daju hranu Bosancima, odmah je usledilo drugo naređenje, da im hranu daju, jer je „nužno laskati Bosancima”.[73] S druge strane, nastavio je da spletkama razbija jedinstvo u novopazarskom kraju. Tako je 4. juna 1831. savetovao Vasu Popovića i arhimandrita Melentija da pismo koje im je poslao Ejup-paša Ferhatagić odmah pošalju novoizabranom novopazarskom muselimu Nurudin-begu i kažu mu: „Eto vidiš kako nam preti Ejup-paša, eto kako nam ište poslanike, a eto kako i hranu uzapćava koju smo vam poneli. Mi smo sada na dve vatre izgoreli, propašćemo. Ako želite da vas slušamo, vi nam skinite Ejup-pašu s vrata i udaljite ga od nas pa da znamo da nam valja vama po volji ići, a obojici u isto vreme ne možemo služiti …” Isto tako i Nurudin-begovo pismo od 1. juna da pošalju Ejup-paši i da i njemu ispričaju nešto slično onome što su poručili Nurudin-begu.[74]
Ubrzo je usledila potera za Ejup-pašom, koji se skrivao negde po kopaoničkim selima. Iako nisu mogli da ga uhvate, a misleći da ga tamo čuvaju Srbi, Novopazarci su, po naređenju Nurudin-bega, zatvorili kneza Jošanice Panteliju Pribaka. Istovremeno je Mustafa-paša bio u sve većim neprilikama, jer je vojska velikog vezira, u kojoj su bili i Murat-paša Prizrenac, Sofi-paša đakovički i Jašar-paša prištinski, bila sve bliža Skadru. Pomoć koju je tražio od Bosanaca nije mu dolazila, a posebno težak gubitak za Mustafa-pašu Bušatliju bio je kada je poginuo Husein Šljaka, zbog čega su nastali veliki nemiri u Mustafa-pašinoj vojsci. To ga je nateralo da se sa hiljadu svojih najbližih pristalica zatvori u skadarsku tvrđavu i da odatle pruži poslednji otpor.[75]
Dok je Mustafa-paša Bušatlija odbrojavao poslednje dane svoje političke karijere, dotle su Bosanci bili već na Kosovu i odneli sjajnu pobedu kod Lipljana nad vojskom velikog vezira. Knez Miloš je bio oduševljen tom pobedom Bosanaca, pa je obavestio Vasu Popovića kako je Gradaščević porazio velikog vezira kod Lipljana na Kosovu onako kako je on (veliki vezir) porazio Škodra-pašu na Babunu i kako je u bici veliki vezir izgubio 2.000 vojnika, zaplenjeni mu šatori, sedam topova s municijom i kuhinja gde su bile tendžere (šerpe) Škodra-pašine, i kako su Bosanci poručili Skoplju da ne primi velikog vezira, inače će ga u pepeo pretvoriti.[76] Vranjski i leskovački paša, koji su se do bitke kod Lipljana skrivali po šumama, prišli su Bosancima. U tom i jednom narednom pismu Miloš je naređivao srpskom stanovništvu da obavezno daje hranu za bosansku vojsku.[77]
Zbog pobede Bosanaca nad Turcima kod Lipljana bio je radostan i Vasa Popović, koji je odmah odgovorio knezu Milošu: „Junaštvu Bosanaca, našije konšija, od starine na glasu junaka, treba se diviti i njihova pobeda prevazilazi rusku na Kulevči i tursku na Babunu.”
Radosne vesti o pobedi Bosanaca proneli su po Kneževini mnogi novopazarski trgovci koji su tamo odlazili radi trgovine. Zulfikar, Milošev čovek iz Novog Pazara, prenoseći vesti Vasi Popoviću u Karanovcu o pobedi Bosanaca, dodao je da je veliki vezir za ovaj poraz okrivio Mahmud-pašu Rotula iz Prizrena, a Vasa Popović je tada zaključio: „Koliko je srce u Turčina (Zulfikara) razigralo (od radosti zbog pobede Bosanaca), čini mu se da je i na ono drugo oko progledao.”[78]
No, pobeda Husein-kapetana Gradaščevića nad Turcima kod Lipljana bila je Pirova pobeda. Posle bitke, bosanska vojska se počela povlačiti, rasturati i u velikom neredu vraćati ka Bosni, a među bosanskim poglavarima su nastale svađe. I Husein-kapetan Gradaščević se ubrzo vratio u Bosnu, da bi se tamo dočepao vezirskog položaja. To kretanje bosanske vojske posle lipljanske pobede može se dosta dobro pratiti. Tako, već 30. jula 1831., desetak dana posle pobede kod Lipljana, šest ljudi Husein-kapetana Gradaščevića prenoćilo je u Karanovcu, na povratku za Bosnu, i oni su izjavili da je Gradaščević poslao svoje ljude velikom veziru sa namerom da pregovaraju.[79] Četrnaestog avgusta 1831. kroz Sjenicu, na putu za Bosnu, prošli su tuzlanski, srebrenički i tešanjski kapetani, a za bosansku vojsku, koja je išla drumom Novi Pazar –Sjenica-Prijepolje, kaže se u izveštaju: „Vojnici su izgladneli, pocrneli, da ih je žalosno gledati.”[80]
Novi Pazar je 16. avgusta 1831. napustio i Husein-kapetan Gradaščević i sa sobom poveo novopazarskog muselima i svog prijatelja Mustaj-bega Muratbegovića, a umesto njega ostavio Hadži Muja iz Gračanice sa 500 Bosanaca.[81] U Prijepolju se Husein-kapetanu Gradaščeviću suprotstavio Hašim-beg, sultanov pristalica, pa ga je Gradaščević uhvatio zajedno sa sinom mu, odveo sa sobom u Travnik i tamo ih, novembra 1831. godine, posekao.[82] Gradaščeviću su počeli da odriču poslušnost i neki njegovi najbliži saradnici. Tako je 22. avgusta 1831. Đoka Jovičić iz Javora obavestio kneza Miloša kako su se posvađali tuzlanski kapetan i Gradaščević i kako je vojska tuzlanskog kapetana, pri povratku, činila zulume nad stanovništvom. Ali, to nije bio jedini slučaj odricanja poslušnosti vođi Bosanaca.[83]
Stanje u novopazarskom kraju, posle povlačenja Husein-kapetana Gradaščevića, postalo je još neizvesnije i teže. Još više su se rasplamsale borbe između protivnika i pristalica sultanovih reformi. U Bijelom Polju su pale i mnoge ljudske žrtve u sukobima Kolašinaca i Smail-age Kučevića, bosanskih pristalica, s jedne, i Kaftan-age, ranijeg novovaroškog kadije i sultanovog pristalice, s druge strane.[84]
Novi Pazar je bio i ostao centar u kome su se okupljali protivnici sultana Mahmuda II, a to znači da je većina njegovih ljudi prišla Bosancima. O tome svedoči i podatak da su Novopazarci poslali 200 svojih ljudi Mahmud-begu vučitrnskom kada se ovaj, kao pristalica Bosanaca, sukobio, posle odlaska Gradaščevića, sa Jašar-pašom prištinskim.[85]
Po dolasku u Sarajevo, Husein-kapetan Gradaščević je izabran na mesto bosanskog vezira. Njegovom izboru za vezira suprotstavili su se hercegovački begovi i age, njegovi tradicionalni neprijatelji. Oni su i zvanično obavestili sultana da im pošalje drugog čoveka za vezira, jer oni neće Husein-kapetana Gradaščevića.[86]
Raniji bosanski vezir Ali Namik-paša je posle toga napustio Bosnu i, prema izveštaju od 18. septembra 1831, boravio je u Karanovcu, gde mu je bio priređen svečan doček. Tada je Ali Namik-paša rekao Karanovčanima da je imao nameru da se zadrži u Užicu, ali mu tamo, izuzev nekoliko topovskih salvi, nije priređen nikakav doček. Zatim je govorio o svojim neprilikama koje je imao sa Bosancima uopšte, a posebno na putu od Stoca do Lima. Kod Foče je naišao na zasedu od 400 ljudi, sa kojima je vodio boj od dva i po sata i u tom boju izgubio 12 ljudi (Nevesinjana, Gačana i Stočana), ali je, zahvaljujući Moračanima i Drobnjacima koji su ga pratili, uspeo da odnese pobedu. Na kraju je rekao: „Bošnjačko zlo mi je sva zla završilo. Od sedamdeset sedam i po mileta (naroda), od bošnjačkog nema goreg mileta.”[87] Veliki vezir je zatim napustis Karanovac i preko1 Trstenika otišao u Vrnjačku Banju.
Za pristalice Bosanaca u novopazarskom kraju prilike su bile sve nepovoljnije, pa su morali da traže pomoć od bosanskog vezira Husein-kapetana Gradaščevića. Takvu pomoć su zatražili kada se saznalo da je Skadar definitivno u rukama sultanovih pristalica i ubrzo se pronela vest da će Novopazarcima pristići pomoć iz Bosne od 30.000 vojnika. Novopazarci su počeli da razrezuju danak u hrani na seosko i gradsko stanovništvo za bosansku vojsku koja je trebalo da dođe. Tako su žitelji Golije bili dužni da daju 40 oka žita po stanovniku.[88]
Politička situacija u novopazarskom kraju vratolomno se menjala. Udruženi Novopazarci i Bosanci napali su januara 18 32. rožajske Ganiće i proterali ih, a Ganići su njih, nešto kasnije, razbili u Suvom Dolu i zaplenili im dva topa. Posle toga se broj Bosanaca u Novom Pazaru smanjio na oko tri stotine.[89] Tada je zaključen sporazum između Bosanaca i Novopazaraca, s jedne, i Ganića, s druge strane, po kome je prihvaćen predlog da se kula Hasana Hota u Suvom Dolu poruši do temelja, kako bi prestala da bude izvor novih zala.[90]
Nove neprilike za Bosance i Novopazarce nastale su kada je knez Miloš obavestio Milisava Peruničića da menja svoj stava prema Bosancima.[91]
Na veliko iznenađenje, u trenutku kada je situacija bila jasna i kada je definitivna pobeda sultanove vojske bila više nego sigurna, Ejup-paša Ferhatagić je „pao na aman Bosancima” moleći ih da mu omoguće povratak na muselimski položaj u Novom Pazaru. Bosanci su bili spremni da ga prihvate, ali ne i Novopazarci.[92]
Na Kosovu je Jašar-paša prištinski, sada kao sultanov pristalica, vodio beskompromisnu borbu sa ostacima sultanovih protivnika. Tako je početkom marta 1832. organizovao pohod na Šalje. Ovi su tražili pomoć od Novopazaraca, ali Novopazarci nisu mogli da im izađu u susret, jer u Novom Pazaru starih Bosanaca više nije bilo, a novi nisu dolazili.[93] Uz to, pronele su se vesti da će uskoro nizami poći na Novi Pazar i da su Novopazarci spremni da pregovaraju sa sultanovim ljudima.[94]
Aprila 1832. godine, Jašar-paša prištinski bio je u Banjskoj, na putu za Novi Pazar, a Novopazarci su se utvrdili na Rogozni kod Osman-pašinog hana, da bi ga dočekali. Prema Novom Pazaru je išao i leskovački paša sa 4.000 vojnika, koji je preko Jošanice došao do sela Kožetin, gde se ulogorio.[95] Ubrzo je Novi Pazar bio u rukama sultanove vojske, ispred koje je pobegao Hadži Mujo, poslednji predstavnik bosanske vojske i vlasti u Novom Pazaru, ali je bio uhvaćen u nekoj kuli u Prijepolju, sa nekoliko Novopazaraca i Prijepoljaca, i pogubljen.[96] Mita Tarić je 5. maja 1832. javio knezu Milošu da su pali Sjenica, Prijepolje, Taslidža (Pljevlja) i drugi gradovi u Limskoj dolini i da su nizami odneli više pobeda nad bosanskom vojskom. Izgleda da je u svemu tome najgore prošlo Prijepolje, koje je, osim Hašim-begove kuće, „potpuno poarano”.[97]
Posle ovih događaja, u Pljevlja dolazi novi bosanski vezir. U Pljevlja dolazi i 12 Sarajlija da se predaju, pozivajući vezira da ide sa njima u Sarajevo. Obećali su mu da će uhvatiti živog Husein-kapetana Gradaščevića i predati mu ga. Na ovu radosnu vest (vezir) je šenlučio.”[98]
Pitanje ishrane sultanove vojske koja je išla prema Bosni bilo je vrlo aktuelno, pa je vršen razrez na celokupno stanovništvo srpsko i muslimansko. Knez Miloš se veoma angažovao na prikupljanju hrane za sultanovu vojsku. Savetovao je i pretio Srbima u graničnim krajevima, a kasnije i u celoj Kneževini, da prikupljaju i šalju hranu carskoj vojsci koja ide ka Bosni. Tako je 30. aprila 1832. naredio Petru Lazareviću, kapetanu podibarskom, da se prebaci kukuruz u Sjenicu i Novu Varoš za nizame.[99] Mileta Baltić, knez čačanski, izveštava 1. maja 1832. kneza Miloša o velikim obavezama koje su pogodile stanovništvo i o teškoćama pri prikupljanju i isporuci hrane sultanovoj vojsci, kao i o tome da nema dovoljan broj konja za transport prikupljenog žita.[100]
Problemom snabdevanja hranom sultanove vojske bavio se i Ejup-paša Ferhatagić, koji se posle povlačenja Bosanaca iz Novog Pazara ponovo našao na položaju novopazarskog muselima. On je početkom maja 1832. godine tražio od Petra Lazarevića iz Karanovca da mu doveze u Novi Pazar 12.000 oka brašna, koje će mu platili po osam para od oke.[101] Knez Miloš je savetovao Petru Lazareviću da odgovori Ejup-paši da mu ne može udovoljiti zahtevu, jer je sva hrana poslata za Novu Varoš. Sudeći po izveštaju od 15. maja 1832, možemo pretpostaviti da je za Novu Varoš bila otpremljena ogromna količina hrane, jer je knez Miloš naredio Dimitriju Tariću iz Nove Varoši da hranu koja mu je poslata smesti u „kavane i hanove”. No to sve nije bilo dosta, jer je veliki vezir tražio od kneza Miloša hranu „bez probiranja”, pa je Miloš naredio nahijama: užičkoj, sokolskoj, kragujevačkoj, jagodinskoj, rudničkoj, valjevskoj i požeškoj, da kupe hranu i šalju carskoj vojsci.[102] U Sjenici je došlo toliko hrane da muselim sjenički nije više mogao da je prima jer nije imao gde da je smesti, i zahtevao je od onih koji su je do Sjenice doteravali da je teraju dalje prema Boeni. S tim se knez Miloš nije složio, pa je naredio da se hrana dogura do Karanovca i da tu čeka do daljeg naređenja.[103] No, i u Karanovcu je bila sakupljena velika količina hrane; Petar Lazarević obaveštava kneza Miloša 24. maja 1832. da je poslao carskoj vojsci 78.000 oka brašna, a ima pokupljenog još 120.000 oka i ne zna kako to da transportuje, jer nedostaju konji. Samo iz Karanovačke nahije bilo je uzeto 300 konja da odnesu brašno prema Novom Pazaru.[104]
Milošu su pristizale žalbe na Ejup-pašu Ferhatagića, koji je zaveo teške poreze. „Ejup-pašin porez je teži od vezirovog harača”, stoji u jednom izveštaju.[105] Njegov harač je iznosio po 12 groša i 16 para, umesto ranijih 3 groša i 16 para. Uz harač on traži i 1.000 oka masla i sve ono što je bilo zaostalo od ranijih godina. Knez Miloš je odgovorio Karanovčanima na ove žalbe da daju Ejup-paši sve što im traži, ali je već sutradan, 17. decembra 1932, uputio pismo „poštovanom mom dobrom prijatelju Ejup-paši Ferhatagiću, muselimu novopazarskom”, sa molbom da ne uzima maslo od njegove nahije, jer je taj narod mnogo stradao i osiromašio za vreme Gradaščevića.[106]
Bosanska vojska se nije odjednom i u celini vratila sa Kosova. Ostale su manje ili veće grupe po gradovima, tvrđavama i selima, a jedan deo se skrivao i po šumama. One su se tokom 1832. godine vraćale u opštem haosu i bile izložene još većim neprilikama od svojih prethodnika. Njima se pridružio i veliki broj ljudi, sultanovih protivnika, sa teritorije o kojoj govorimo.[107] Protiv njih se okrenuo i knez Miloš, koji je 27. oktobra 1832. naredio Milovanu Nedeljkoviću, knezu Dragačeva, da hvata Bosance koji beže prema Bosni i da ih, uz pismenu potvrdu, predaje muselimima. Petar Lazarević je odmah potom uhvatio 50 Bosanaca i predao ih Ejup-paši Ferhatagiću.[108] To je Studeničane, Jošaničane i Starovlašane zaplašilo da ih „pazarski Turci”, koji ne slušaju Ejup-pašu, ne napadnu. Knez Miloš je 6. februara 1833. preporučio opreznost Studeničanima iako ne može biti reči ni o kakvom ozbiljnijem napadu, a Ejup-paši da im pruži pomoć ako ustreba, jer je on „carski čovek”.[109] Radi uspešnije odbrane od novopazarskih nasilnika, moraju se čvrsto povezati srpski knezovi: Petar Čazarević, Nikola Ivanjac i Panta Pribak.[110] U toj zapovesti stoji: „Ako se ne smire Turci Pazarci, koji su ugrejali glave nekim budalaštinama … i ako prva puška pukne na Srbina ili na Ejup-pašu, ne čekajte druge zapovesti moje, no odmah na Pazar udarite … Pri boju s Turcima, kažite vođama naše vojske, koliko je moguće, neka poštede i ne diraju one Turke koji se carske pridržavaju stranke i Ejup-pašu brane.”[111]
Ejup-paša Ferhatagić bio je u velikim neprilikama i posle sloma Bosanaca, jer ga Novopazarci nisu prihvatili i od njih mu je pretila svakodnevna opasnost. To se lepo vidi iz pisma kojim se on obratio knezu Milošu: „Sada su Pazarci digli glavu visoko, mene se ne boje ni malo i govore: ti našu zemlju uze [verovatno se misli na onaj deo novopazarskog kraja koji je po hatišerifu iz 1833. pripao knezu Milošu] i dade je Vlahu, do našeg praga, pletući s Milošem, bez puške, bez kremena, bez vremena … a za nas ni habera nemaš.”
Ejup-paša dalje navodi kako se ti njegovi neprijatelji iz Novog Pazara sporazumevaju sa svojim istomišljenicima u gradovima od Niša i Vidina do Bosne. Sve je to uplašilo Ejup-pašu, pored toga i zbog toga što uza se nije imao više od 60 naoružanih ljudi, a ni oni mu nisu bili siguran oslonac, „jer ako pukne puška, pedeset od njih će ga ostaviti”.[112]
Očigledno, Ejup-pašin položaj u Novom Pazaru nije bio čvrst. Novopazarci su bili primorani da, posle odlaska Bosanaca, prime Ejup-pašu za svog muselima, pa su protesti i nezadovoljstva protiv njega bili neprestano prisutni. Izuzetno teško ekonomsko stanje celokupnog stanovništva u novopazarskom kraju: velike poreske obaveze, novi vidovi davanja, izuzetno izražena socijalna beda, bili su elementi koji su otežavali ionako težak položaj Ejup-paše Ferhatagića. To nezadovoljstvo Ejup-paša je pokušao da skrši tiranskom vladavinom koja je pogađala podjednako i Srbe i Muslimane, pa su se ovi našli na zajedničkom frontu protiv Ejup-paše, odnosno turske uprave. Prolazeći kroz novopazarski kraj 1857. godine, ruski diplomata Aleksandar Giljferding je zapisao: „Zavođenje regularnih poreza i dažbina na Muslimane [sredinom XIX veka] … svom težinom je pogodilo kmetove. Zato se sada Muslimani kmetovi udružuju sa svojom hrišćanskom braćom. Hrišćani ih hvale za ovakav stav. Oni vrlo često učestvuju u tužbama koje hrišćani kmetovi podnose višim vlastima i rado se sa hrišćanima obraćaju evropskim agentima [zastupnicima] s molbom da ih zaštite. Carigradske vlasti su shvatile kakvu opasnost predstavlja ovaj savez i, sudeći po izvesnim znacima, počinju da ugađaju Muslimanima kmetovima, kako bi ih odvojili od raje.”[113]
Surova Ejup-pašina uprava bila je vrlo izražena 1836. godine, kada je postojala opasnost da dođe i do otvorenog ustanka. Zbog toga je 1837. godine jedna delegacija iz novopazarskog kraja, sastavljena od četiri Srbina i četiri Muslimana, pošla u Carigrad da se žali sultanu na tiransku upravu Ejup-paše i da zatraži zaštitu sultana. Kada je delegacija došla do Bitolja, stigla ih je Ejup-pašina potera i vezane vratila u Novi Pazar. O tom događaju, u izveštaju Sime Jokovića, kapetana moravičkog sreza, iz 1837. godine, stoji: „… Narod sav srpski i turski, živeći u naiji novovaroškoj i seničkoj podigao se bio protiv Ejup-paše pazarskog, pak između sebe odabrali četiri Turčina i četiri Srbina, i poslali u Carigrad na tužbu koju su poslanici do Monastira [Bitolja] prispeli bili. A Ejup-paša i vezir bosanski pošalju svoje tatare, koji od one strane Monastira iste poslanike dostignu i od Monastira črez jednog vezira monastirskog do Pazara praćeni, a u Pazaru uhapšeni budu; odakle Ejup-paša naredi da se sav pobunjeni narod u seničko polje sakupi, na koje se sakupilo bilo oko hiljadu i pet stotina duša bez oružja, a Ejup-paša pošalje hiljadu vojnika koji na narod udare ne pucajući iz pušaka da ubijaju, no da žive pofataju, između kojega naroda vojnici pofataju dvesta trideset ljudi, Srba i Turaka i u seničku tarđavu pod zatvor odvedu … Mnoge kuće zapale i sve imanje njihovo oduzmu. Pa ovom narod srpski, kojeg je bilo oko sedam stotina kuća, pribegne granici našoj s namerom u našu stranu pod zaštitu preći.”[114]
Ni tako drastičnim merama, koje su bile propraćene krvoprolićem i totalnim razaranjima, Ejup-paša nije mogao popraviti svoj, do temelja poljuljani, položaj. Poslednja kap nezadovoljstva izlila se kada je naredio da se pogube članovi delegacije koja je pošla u Carigrad da se tuži sultanu zbog njegovih nasilja.
Ejup-paša je na kraju 1837. godine bio pogubljen. Ne zna se kako, ali je nađen u nužniku rasporen nožem. Sahranjen je u Novom Pazaru, na groblju Gazilar. Njegovi poklonici su mu podigli tulbe, koje su njegovi protivnici ubrzo porušili; od njega su danas ostali samo temelji.
Veoma teška situacija, ispunjena nemirima, ekonomskim nedaćama i neizvesnošću, ostala je u novopazarskom kraju i posle smrti Ejup-paše Ferhatagića, i nije se bitnije izmenila do kraja turske vladavine u ovom kraju.
*
Bune i nemiri bosanskih Muslimana protiv reformi sultana Mahmuda II otpočeli su kao pokret konzervativnog bosanskog begovata i prvobitni cilj im je bio da se očuva ranije stanje, u kome su oni imali povlašćen položaj. Međutim, pokret je tokom vremena dobijao nijanse oslobodilačke akcije, jer je po svom obimu i broju učesnika prevazišao granice i mogućnosti bosanskog plemstva.
Nešto specifičniji karakter imao je taj pokret u novopazarskom kraju, kraju koji je u to vreme administrativno pripadao Bosni. Dok je praktički cela Bosna bila protiv reformi sultana Mahmuda II, a cela Hercegovina za reforme, dotle je stanovništvo u novopazarskom kraju bilo podeljeno u dva izražena tabora — na protivnike i pristalice reformi. Obračuni između tih tabora ili grupa bili su vrlo žestoki i praćeni krvoprolićima, u čemu se posebno isticao Ejup-paša Ferhatagić, sultanov pristalica. Takve prilike u novopazarskom kraju bile su diktirane njegovim ekonomskim i političkim stanjem. Novi Pazar je do XIX veka bio vrlo značajan komunikacioni centar, preko koga su se povezivali Dubrovnik i Sarajevo sa Skopljem, Solunom, Nišom, Sofijom i Carigradom. Međutim, zbog ustanaka i drugih nemira u XIX veku, trgovina u gradu počinje da zamire i gubi u svom intenzitetu. Novi Pazar je sve više postajao stecište sirotinje i onih koji su u novim uslovima tražili sredstva za bolju egzistenciju. U takvim uslovima, pokret protiv reformi sultana Mahmuda II našao je u ovom kraju veliki broj pristalica.
Svakako da ni blizina Srbije, koja je tada udarala temelje svojoj nezavisnosti, nije bila bez uticaja na pokrete Muslimana u novopazarskom kraju, ma koliko izgledalo da knez Miloš nije želeo da se meša u te događaje.
Što novopazarski Muslimani nisu bili jedinstveni u tim akcijama, razloge treba tražiti i u njihovom dosta heterogenom sastavu (među njima je bilo islamiziranih Malisora sa Pešteri, Turaka, Čerkeza i Roma), kao i u činjenici da je Novi Pazar u to vreme bio veliki turski vojni centar.
[1] Za ovaj radi korišten je gotovo isključivo arhivski materijal iz Arhiva Srbije koji je sredio i objavio Danilo Vulović u knjizi Knjaževa kancelarija, knjiga prva, Nahija požeška 1815-1839, Beograd 1953.
[2] T. P. Vukanović: Arbanaški ustanci 1826-1832., Vranjski glasnik, Vranje 1969., str. 45-46.
[3] Knjaževa kancelarija, knjiga prva, Nahija požeška 1815-1839, Beograd 1953., Arhiv Srbije, KKXXIII, str. 331.
[4] KKXXIII, str. 534
[5] KKXXIII, str. 457
[6] KKXXIII, str. 493
[7] T. P. Vukanović, navedeno delo, str. 28.
[8] V. Stojančević, Južnoslovenski narodi u osmanskome carstvu od 1829-1856., Beograd 1975., str. 45
[9] AS KKXXIII, 238, 258, 261, 265, 279, 280, 307.
[10] AS KKXXIII, 358.
[11] AS KKXXIII, 50. Skadarski vezir Haduvredi Mahmudbegović preselio je 1700. iz Epaje kod Skadra na Pešter 270 porodica Klimenenata. Današnji Pešterci su uglavnom njihovi potomci. Detaljnije o tome: J. Tomić, O Arnautima u Staroj Srbiji i Sandžaku.
[12] Osman-paša novopazarski prezivoa se Talirević, po mestu Taliri na Kosovu, odakle je došao u Novi Pazar. Današnji Ruzabegovići u Novome Pazaru su njegovi potomci.
[13] AS KKXXIII, 51.
[14] AS KKXXIII, 56.
[15] AS KKXXIII, 156, 157.
[16] AS KKXXIII, 156.
[17] AS KKXXIII,267, 211, 268.
[18] AS KKXXIII, 313.
[19] AS KKXXIII, 314, 315.
[20] AS KKXXIII, 569.
[21] AS KKXXIII, 314.
[22] Ejup Mušović, Novopazarski pesnik Sulejman Tabaković, Mostovi, br. 19., Pljevlja 1973.
[23] AS KKXXIII, 317.
[24] AS, KK XXIII, 317.
[25] AS, KK XXIII, 318
[26] AS, KK XXIII, 319, 321.
[27] AS, KK XXIII, 322.
[28] AS, KK XXIII, 329.
[29] AS, KK XXIII, 334.
[30] AS, KK XXIII, 336.
[31] AS, KK XXIII, 337.
[32] AS, KK XXIII, 343.
[33] AS, KK XIII, 351
[34] AS, KK XXIII, 343.
[35] AS, KK XXIII, 361.
[36] AS, KK XXIII, 358, 360, 396, 398, 417, 470.
[37] AS, KK XXIII, 387.
[38] AS, KK XXIII, 387.
[39] AS, KK XXIII, 389.
[40] AS, KK XXIII, 383.
[41] AS, KK XXIII, 384.
[42] AS, KK XXIII, 384.
[43] AS, KK XXIII, 441.
[44]AS, KK XXIII, 431.
[45] AS, KK XXIII, 386.
[46] V. Stojančević, Južnoslovenski narodi u osmanskome carstvu od 1829-1856., Beograd 1975., str. 54.
[47] AS, KK XXIII, 455.
[48]AS, KK XXIII, 458.
[49] AS, KK XXIII, 365.
[50] AS, KK XXIII, 361.
[51] AS, KK XXIII, 469.
[52]AS, KK XXIII, 471.
[53] AS, KK XXIII, 479.
[54] AS, KK XXIII, 475.
[55]AS, KK XXIII, 474.
[56]AS, KK XXIII, 479.
[57] AS, KK XXIII, 481.
[58] AS, KK XXIII, 479.
[59] AS, KK XXIII, 481.
[60]AS, ZMP VI, 96-1831.
[61] AS, ZMP VI, 96-1831.
[62] AS, ZMP VI, 96-1831.
[63]AS, KK XXIII, 484.
[64] AS, KK XXIII, 484, 486.
[65] AS, KK XXIII, 486.
[66] AS, KK XXIII, 486.
[67] AS, KK XXIII, 487.
[68] AS, KK XXIII, 489.
[69] AS, KK XXIII, 491.
[70] AS, KK XXIII, 488.
[71]AS, KK XXIII, 489.
[72] AS, KK XXIII, 489.
[73] AS, KK XXIII, 491.
[74] AS, KK XXIII, 491.
[75] AS, KK XXIII, 498, 500.
[76] AS, KK XXIII, 500.
[77]AS, KK XXIII, 500, 503.
[78] AS, KK XXIII, 505.
[79] AS, KK XXIII, 505.
[80] AS, KK XXIII, 509.
[81] AS, KK XXIII, 510.
[82] AS, KK XXIII, 538.
[83]AS, KK XXIII, 531.
[84] AS, KK XXIII, 531.
[85] AS, KK XXIII, 526.
[86]AS, KK XXIII, 529.
[87] AS, KK XXIII, 519.
[88] AS, KK XXIII, 520, 540.
[89] AS, KK XXIII, 545, 546.
[90] AS, KK XXIII, 550.
[91] AS, KK XXIII, 545.
[92]AS, KK XXIII, 558.
[93] AS, KK XXIII, 563.
[94] AS, KK XXIII, 563.
[95] AS, KK XXIII, 565
[96] AS, KK XXIII, 570.
[97] AS, KK XXIII, 569.
[98] AS, KK XXIII, 567.
[99] AS, KK XXIII, 567, 570.
[100] AS, KK XXIII, 568.
[101] AS, KK XXIII, 571.
[102] AS, KK XXIII, 573.
[103] AS, KK XXIII, 576.
[104] AS, KK XXIII, 576.
[105] AS, KK XXIII, 611.
[106] AS, KK XXIII, 586, 591.
[107] AS, KK XXIII, 582.
[108]AS, KK XXIII, 585.
[109] AS, KK XXIII, 592.
[110] AS, KK XXIII, 593.
[111]AS, KK XXIII, 594.
[112] AS, KK XXIII, 594.
[113] A. P. Giljferding, Putovanje po Hercegovini, Bosni i Staroj Srbiji, Sarajevo 1972, str. 264.
[114] Ivan Kosančić, Novopazarski sandžak i njegov etnički problem, Beograd, str. 50, Novi Pazar i okolina, Beograd 1979, str. 242.
- Tekst je obajvljen u: Revija istorijskog muzeja Srbije, br. 13-14, Beograd 1977.