Odsjaj čuđenja od mene je otišao prema vama. To je u korenu svake priče. Začuđen nezačuđenom priča i začudi ga.
Zaista je neobična nova „Čudna knjiga” kratkih proza (Albatros plus) Enesa Halilovića (1977, Novi Pazar), pripovedača, romansijera, pesnika i dramskog pisca, zbog toga što kao u opuštenom ćaskanju pripoveda o pikanterijama iz života ljudi koje je pripovedač sreo, ali i o njemu samom. Tu su, na primer, priče o kćeri generala koja je sebi oduzela život zbog puke sitnice, a u stvari je bila smrtno ranjena roditeljskom nebrigom; o krvavoj ulici gde je smrt došla po ženu koja je tražila da se obrišu tragovi prethodne smrti; o velikom broju kondoma u državnom trezoru… Svaka od ovih priča drugačija je i podstiče na razmišljanje o samom pojmu čudnog i u našim životima. Enes Halilović je nedavno u Nišu primio nagradu „Stevan Sremac” za najbolju proznu knjigu u 2016. godini, za roman „Ako dugo gledaš u ponor” (nedavno je preveden i na makedonski). Ove jeseni Halilovićev roman „Ep o vodi” pojavio se na bugarskom, a knjiga „Zidovi” na albanskom. Halilovićev agent nedavno je potpisao predugovor za objavljivanje njegovih romana na arapskom. Halilović je objavio dvanaest knjiga poezije, proze i drama. Osnovao je književni časopis „Sent” i književni veb časopis Eckermann. Njegove priče, poezija i drame prevođeni su na sedamnaest jezika.
Priče o kojima pišete stvarno su čudne. Da li su sve baš istinite, ili ste ih izmislili?
Čudno je to što sam neke od tih čudnih priča samo video i prepisao iz stvarnosti, a neke sam doradio i začešljao pa su sada istinitije od onih stvarnih. A možda to i nije čudno. Smisao „Čudne knjige” jeste u tome da me začuđeno o tome pitate. Jer pisac je ogledalo kao i čitalac. Odsjaj čuđenja od mene je otišao prema vama. To je u korenu svake priče. Začuđen nezačuđenom priča i začudi ga. Čuđenje među ljudima teče kao i voda u prirodi.
Da li ovom knjigom tvrdite da je sve što je čudno istovremeno i literarno vredno?
Dok sam je pisao, nisam to tvrdio, ali „Čudna knjiga” to sada sama govori, bez mog odobrenja. Čuđenje je privilegija dece. Kako se upoznaju sa svetom, tako se čude svemu i svačemu. Kako odrastaju, sve manje se čude, jer prividno upoznaju svet i onda se čudnost, začudnost, čudnovatost sele u umetnost. Čuđenje je početak filozofije i ogledalo umetnosti. Nešto o tome slutio je Ernst Bloh, iako nije čitao moju „Čudnu knjigu”.
Možda je tajna „Čudne knjige” u tome što ste čudne priče ispričali usputno, kao da uopšte nisu čudne? A čini se da ni u jednoj proznoj knjizi niste više rekli o sebi? Tu su detalji o vašim precima, tetkama, putovanjima, događajima…
Čudno je to što ova knjiga, iako sam je ja pisao, nije moja autobiografija. To je moja biografija, onakav sam u knjizi kakvim su me drugi videli. Svi koji su me sreli, ili su nešto čuli o meni, imaju prava o meni da misle ili meni da se čude. A šta se sve dešava meni, vama ili celom svetu? Čemu bi čovek više mogao da se čudi? Čuđenje je čoveku bliže od očnih kapaka. Čovek gleda svet, ali svaki treptaj, ili san, vodi ga u neobjašnjivu tamu.
Koliko je za jednu kratku pripovest važno da bude zanimljiva do neobičnosti?
Ja nisam onaj koji vidi i pamti. Ja sam onaj koji vidi, koji pamti i koji se čudi, a sam ne mogu nikakvo čudo da napravim. O čudima pričam kao da nisu čudna, čuda su svuda oko nas. Umetnost obasjava naše živote, ali čudan detalj je ona prva iskra, šibica u mraku, povod za pričanje. To je šifra umetnosti koja se pamti, čudni detalj koji se traži. Ako jeste, umetnost je rođena u neobičnom detalju, ako nije, umetnost je umrla u običnom balastu.
Biografije pisaca i susreti sa piscima zanimljivi su. Šta vas fascinira u životima Birsa, Melvila ili anonimnog pisca koji je kupio čudnu kuću okruženu minskim poljem? Da li su pisci po sebi čudan svet?
Svaki čovek je dovoljno čudan da se o njemu ispriča priča. A pisci su čudni na neki poseban način. O svakome piscu se može ispričati jedna istinita čudna priča i izmisliti dve još čudnije. Biografije pisaca su krune njihovih poetika. Potpuno nesvesno, svaki pisac igra sebe u ličnoj drami, obično tragediji. A životi skribomana su nalik na komedije, jer su stalno tužni i nezadovoljni. Skribomanova literatura je kao maska na licu klovna. Smešno je sve to, ali treba od toga zazirati, jer svaka maska je odvratna, kao i grimasa. Često su surove ubice koristile klovnovske maske. Lice koje se skriva iza neke od njih strašnije je od svake maske.
Šta bi moglo da znači to: „jaje nema smisla ako ne učestvuje u procesima izvan jajeta”?
To je definicija kojom sabiram prirodnost, svrhu i cilj. Bolnica nema smisla ako nema zdravlja izvan bolnice. Pravda u grudima nema smisla ako je ne potvrde dela ruku i koraci. Ako je svedok istinu očima video, mora je jezikom posvedočiti. Trkač je brz samo na atletskoj stazi, inače je sporiji od automobila. Piščeva fascinacija postaje piščeva tek kada je podeli sa drugima. Dugo se čuđenje gomilalo u piscu, pa je napisao „Čudnu knjigu”. Neka se drugi čude.
U „Čudnoj knjizi” postoje tvrdnje da ste povezani sa belosvetskim tajnim centrima moći i lobi grupama…
O meni se svašta priča. Ja sam kriv za to. Možda nisam dovoljno pričao o sebi, pa sada moraju i drugi da pričaju.
Da li će književnost preživeti tehnološko doba u kojem žive prezauzeti, uplašeni i sebični ljudi?
Neće biti čudno ako književnost preživi i ovo vreme. Književnost je i sada, kao i uvek, samoj sebi najveći neprijatelj, jer je mnogo dosadnih i loših knjiga. Mnogo je oko umetnosti nečega što nije umetnost. Mladi čitaoci i tzv. prosečni čitaoci su zbunjeni, jer ih obeshrabruju hiljade knjiga koje ništa ne znače. Neki su se pisci izgubili u anahronosti a neki u eksperimentu. Tanka je granica između ta dva pojama. Istinska književnost je pred nama, ali sakrivena u mnoštvu, retka i usamljena kao jedan jedini dragulj u prodavnici bižuterije. Treba znanja i strpljenja da bi se otkrilo šta vredi u moru bezvrednog, prividnog sjaja.
razgovarala: Marina Vulićević, Politika 27. 11. 2017. godine
izvor: http://www.politika.rs/scc/clanak/393353/Svaki-pisac-igra-sebe-u-licnoj-drami?